Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Prepiska povodom teksta Ištvana Kaića "Treći metak Branke Prpe" (2014)

18. 04. 2014.

Autor: Ljiljana Smajlović Izvor: Politika

Ekskomunikacija Ištvana Kaića

Nije retkost da stavovi nekog autora „Politike” izazovu žestoka osporavanja. U čemu bi inače bila draž? Ali „topli zec” kroz koji je „druga Srbija” propustila 34godišnjeg Ištvana Kaića samo zato što se usudio da 8. aprila u „Politici” objavi članak pod naslovom „Treći metak Branke Prpe”, predstavlja donekle nov fenomen i iziskuje nešto veću pažnju čitalaca.

Prvo se oglasilo Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje je tekst nazvalo „degutantnim”. Na tviter teren su zatim istrčali „borci za ljudska prava” Vesna Pešić i izvesni Dragan Popović, pri čemu je Pešić namah posumnjala da Kaić „radi u Kabinetu, u BIA?

Očito mu neko daje ove zadatke”, dok se Popović još manje dvoumio: „Ovako Ljilja Smajlović i Beba Popović brane Gospodara kad se udruže”. Koji dan kasnije Miloš Vasić je na novosadskom sajtu Autonomija, pod naslovom „Objavljotina Ištvana Kaića”, objavio sopstvenu „objavljotinu”, garniranu izrazima i dopunjenu komentarima čitalaca koje „Politika” kao porodični list ne može da štampa.

No ostalo je dovoljno i objavljivih prostakluka na račun mladog čoveka koji je na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao na temu „Povratak Frojdu u Lakanovoj simboličkoj strukturi”, a drugu diplomu, za kompjuterski inženjering, stekao na Fakultetu za poslovne studije. Vasić je Kaića „primetio još pre nekoliko godina kada se trsio da se po svaku cenu ugura u pisane medije” (sam Vasić se valjda rodio kao novinarski veteran i nije morao da se bori za mesto pod suncem, ni kad je počinjao u miliciji).

No evo šta je Vasić ove nedelje imao da kaže o Kaiću i njegovom tekstu u „Politici”: „svinjarija, glupost, gadost, pakost i pasjaluk”, „polupismen, konfuzan i dosadan do bola”, „niska, pakosna, glupa, klevetnička i polupismena objavljotina”, „pakosnik, svađalica, strasni čovekomrzac”.

I, konačno, „neslana budala”. Buka i bes „druge Srbije” nisu zaobišli ni „Politiku” ni njenu glavnu urednicu. Kako je u tom društvu davno apsolvirano da si sa nama ili protiv nas, a protiv nas su sve sami fašisti, predstavljena sam kao prijatelj Gebelsa i Musolinija u karikaturi u „Danasu” i kolumni Gordane Suše u „Blicu”. Kada se NUNS po drugi put u sedam dana oglasio istim povodom, njegov predsednik Vukašin Obradović dosetio se poređenja sa Miloševićem („Vojko i Savle” - drugi deo). Glavnoj urednici „Politike” to ide u rok službe, ali hajka na Ištvana Kaića nalikuje ekskomunikaciji iz neke neobično okrutne i nehumane crkve.

Nakon obreda nad žrtvom, Miloš Vasić je čak poslao i uvijenu pretnju Vladimiru Bebi Popoviću, osnivaču Instituta za javnu politiku čiji je Ištvan Kaić saradnik. Kao da ideološkopolitička družina strahuje da kažnjavanje Ištvana Kaića neće biti potpuno ako mu se ostavi neko mesto na kom može da se skrasi. Zato Vasić zahteva da se Popović što pre „ogradi” od mladog filozofa poreklom iz Kikinde, i da to učini u „Politici”, valjda da ne bi još neko iz istog društva pomislio da se Kaićevim putem sme ići, da negde ima „sigurne kuće” za otpadnike od naše crkve. Odmetniku ovo u „Politici” izgleda nije prvi put da dira u „svete krave” i tabu teme.

Pretražujući ga na „Guglu” posle prijema njegovog dobro argumentovanog članka koji skorije događaje vezane za istragu ubistva Slavka Ćuruvije analizira na nesvakidašnji način (ali uz podatke i citate koji čitaocu omogućavaju da sam prosudi jesu li Kaićevi zaključci utemeljeni), otkrila sam da je doskora objavljivao na sajtu „Dvogled”. Bio je tamo u društvu nekoliko istomišljenika, među kojim sam našla i ime Vesne Pešić, ali mora da im se nečim zamerio jer su mu iz arhive izbrisali većinu tekstova.

Nesvakidašnje oštar obračun sa dojučerašnjim saputnikom možda je donekle razumljiv sa stanovišta teorije malih razlika: izgleda da važi ono što je Henri Kisindžer rekao za obračune na Harvardu, da su utoliko suroviji što je ulog manji. Ali napad ima previše obeležja potere sa Divljeg zapada koja smera da brzopotezno obesi konjokradicu, čim mu pruži pošteno suđenje. Bilo kako bilo, „druga Srbija” u Kaićevom slučaju nema ništa zajedničko sa predstavom o grupi tolerantnih i visokoumnih, prozapadno i demokratski nastrojenih ljudi kojima je na pameti sloboda govora i mišljenja. I u čemu je, na kraju, greh Ištvana Kaića?

Što je dirnuo u nečije svete krave? Nema pravo da prati svoje mišljenje do logičkih konsekvenci? Voli da objavljuje ono što misli? Branka Prpa nam je tu skoro objašnjavala koliko joj smeta što se osnivanjem komisija „derogiraju” institucije države. No Oliver Vendel Holms, sudija američkog Vrhovnog suda čije je disonantno mišljenje 1919. godine udarilo temelje modernom poimanju slobode štampe, držao je s pravom da je „prava svrha i cilj postojanja naših institucija samo ovo: da možemo da mislimo šta hoćemo i da kazujemo ono što mislimo”. Zašto se to pravo uskraćuje Ištvanu Kaiću? Koja je liberalna vrednost iznad tog prava?

Zar cenzura i autocenzura nisu opasnije od otvorenih misli? Kao što sam već u sličnim prilikama pisala, uvek se treba pribojavati ljudi koji svoje političke protivnike prikazuju kao čudovišta. Oni samo nastoje da se unapred oslobode obaveze da slušaju njihove argumente. A upravo smo u Srbiji iskusili čemu služi, odnosno čemu prethodi, satanizacija protivnika. Što se „Politike” tiče, ona će nastaviti da objavljuje različite stavove, pa i one koji će šokirati pripadnike raznih ideoloških vera i sistema mišljenja.

Dovoljno je da podstiču razmišljanje i zasnivaju se na činjenicama. Jer samo su činjenice svete, dok su mišljenja slobodna. Ne zato što je to neki Amerikanac ili Englez davno rekao, već zato što su Srbiji životno potrebni mediji zasnovani na uverenju da svako može da razgovara sa svakim i da političke razlike ne smeju biti prepreka dijalogu. Da i u stvarima oko kojih se najviše gložimo uvek postoji mogućnost da je druga strana u nečemu u pravu, ili da, u najgorem slučaju, na pogrešan način izražava neki ozbiljan problem. To je ono parče slobodne teritorije koje danas štitimo ovde u „Politici”.

Treba se dobro čuvati ljudi koji svoje političke protivnike prikazuju kao čudovišta.

 

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.

Komentari (2)

ostavi komentar
sre

23.04.

2014.

todor [neregistrovani] u 19:54

da je srece

da je srece i morala UNS bi , a i Politika, na celu imali nekog za diku..e , moja Srbijo...

Odgovori
pon

21.04.

2014.

anonymous [neregistrovani] u 12:53

ПОРЕЂЕЊЕ

Мислим да има смисла поређење. И то баш да се на сајту УНС објави. Уколико, наравно, смете. У реду је то што пише Смајловићева, али због чега има различите критеријуме. Читао сам, наиме, на порталу СУБНОР-а Србије протест упућен управо њој, као главној уредници ”Политике, у вези извештаја са државне прославе пробоја Сремског фронта. Само се Дачић цитира, не помиње борачка организација Србије као, уз Владу, организатор. Чак ни да је венац положила. А ни словца о говору председника СУБНОР-а проф Зечевића. Бар оно о антифашизмну Србије као трајној вредности. Ко није власт, за њега, ваљда, нема места у ”Политици”! Часно је ако Ви ово уврстите. Због истине. И Ваше професије.

Odgovori

ostavi komentar

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.

Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove UNS-a.

Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu unsinfo@uns.org.rs

Saopštenja Akcije Konkursi