Pogledi
09. 04. 2023.
Povodom teksta „Pogibija Milana Žegarca: Čiji je snajper u Vukovaru na mestu ubio novinara `Večernjih novosti`?“
Lažna misterija jedne časne smrti
Umesto da dovede do istine, višegodišnje istraživanje smrti Milana Žegarca - Žegija, novinara „Večernjih novosti“ koji je, u jeku borbi za oslobođenje Vukovara, poginuo 7. oktobra 1991. godine na Trpinjskoj cesti, napravilo je konfuziju oko tog tragičnog događaja.
Najnoviji prilog tome je tekst, objavljen 31. marta na sajtu Udruženja novinara Srbije (UNS).
Zato ću, vodeći se rečenicom Brane Crnčevića „da može da se dogodi da me sećanje vara, ali ne može i da ja varam sećanje“, u redovima koji slede, napraviti hronologiju događaja čiji sam bio akter, a koji su vezani za tu smrt. I demantovati neke od tvrdnji koje su potpuno netačne i time ispraviti grešku koju sam napravio pre desetinu godina kada sam – verujući da Žegarčeve seni treba ostaviti na miru – odbio molbu koleginice Jelene Spasić da za UNS o toj smrti govorim. Krenimo redom.
Žegarac i ja smo iz istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema od ranog proleća 1991. izveštavali kao dopisnici beogradskih „Večernjih novosti“ i novosadskog „Dnevnika“ iz Sombora. Na teren smo, uglavnom, išli zajedno, a da bi se na pravi način osvetlila njegova smrt nije dovoljno govoriti samo u danu u kom se ona dogodila. Veoma je važno znati i šta se zbivalo dan ranije, o čemu niko od sagovornika UNS nije govorio niti je, realno, mogao da govori.
Elem, u rano popodne 6. oktobra Žegi i ja smo sa koleginicom iz lokalnog radija Slavicom Jović sedeli u ratnom pres centru u Borovu Selu. Nedugo po našem dolasku, u centar je banuo veoma mlad čovek, kratko podšišane svetle kose, u besprekornoj ratnoj uniformi tadašnje JNA i sa tri kapetanske zvezdice na epoletama. Prilično pompezno se predstavio kao kapetan Kole, pa nam je odmah bilo jasno da je reč o bledoj kopiji u to vreme veoma popularnog kapetana Dragana (Vasiljkovića).
I tu dolazimo do prve tačke lažne misterije smrti Milana Žegarca. Taj kapetan Kole se, naime u tekstovima koji se njome bave, uključujući i onaj koji je povod za ove redove, sasvim pogrešno poistovećuje sa visokim funkcionerom srpske Službe državne beszbednosti (SDB) i jednim od osnivača „crvenih beretki“ Radoslavom Kostićem. Sasvim pogrešno, jer smo upravo Žegarac i ja, otprilike mesec i po ranije, u štabu odbrane baranjskog sela Jagodnjak, upoznali pravog Radoslava Kostića. Bio je to čovek bar 15 godina stariji i najmanje deset santimetara viši od falš verzije kapetana Dragana sa Trpinjske ceste, pa ih jednostavno nije bilo moguće pomešati.
Pa zašto se onda pravi Radoslav Kostić, potpuno neosnovano, stavlja u kontekst Žegarčeve časne i hrabre smrti? Pa, zato što se tako – svesno ili nesvesno - insinuira da sa tom smrću neke veze imaju i SDB i „crvene beretke“ pa to i nju samu, naravno, odmah čini sumnjivom. I, usput, dodaje nova crna nijansa ionako tamnoj slici odavno stvorenoj i o jednima i o drugima u našoj javnosti.
Iskreno se nadam se da će posle ovoga na to definitivno biti stavljena tačka, a sada se vratimo na pomenuti 6. oktobar. Iako ga, kao što rekoh, nismo shvatili sasvim ozbiljno, prihvatili smo poziv kapetana Koleta koji nam, ni tada ni kasnije, nije saopštio svoje pravo ime, da s njim odemo na prvu borbenu liniju na Trpinjskoj cesti, gde je predvodio grupu pripadnika Teritorijalne odbrane i dobrovoljaca. Jednostavno, dan je bio potpuno miran, a naše beležnice prazne.
Tamo smo zatekli tridesetak mladih ljudi, od kojih su neki danas moji sugrađani u Novom Sadu i živo se sećaju i 6. i 7. oktobra 1991. godine. Tokom razgovora, neki od njih su nam rekli da znaju tajni put kojim može da se zađe iza hrvatskih prvih linija, da se odatle vide i mogu bezbedno slikati „zenge“ i napraviti ekskluzivna reportaža. I ponudili nam da sutra tamo odemo zajedno sa njima. Prihvatili smo, naravno.
Sticajem okolnosti, otišao je samo Žegi. Na teren smo, naime, obično išli tek pošto bismo na HRT-u odgledali jutarnju konferenciju za novinare tadašnjeg gradonačelnika Osijeka Zlatka Kramarića. Mada često netačno, ono što je on govorio nam je ponekad bilo dobar putokaz. A tog 7. oktobra Kramarić je izjavio da su, prethodne noći, u baranjskom selu Kopačevu „četnici masakrirali 18 nedužnih hrvatskih civila“. To se, inače, kasnije pokazalo kao laž, ali je bilo povod da, posle kratkog telefonskog dogovora, ja krenem u Kopačevo, a Žegarac, po jučerašnjem planu, na Trpinjsku cestu.
Sve što se na njoj zbivalo – uverili su me u to razgovori sa našim borcima koji su tamo bili na položaju, a koje sam već pomenuo – dogodilo se baš onako kako je prethodnog dana dogovoreno. Neustrašivi Žegi je sa Miroslavom Jokićem, potpuno svestan rizika koji preuzima, krenuo da uradi nešto što ni jednom novinaru, ni do tada ni kasnije, nije pošlo za rukom: da napravi ekskluzivnu reportažu sa neprijateljske teritorije, iza leđa do zuba naoružanih ljudi koji su tu teritoriju branili.
To je, bar za mene, u njegovoj smrti jedino važno i to je ono što tu smrt – i ljudski i profesionalno - čini uzvišenom.
I sad dolazimo do druge tačke navodne misterije, odnosno do dileme odakle su došli za Žegarca i Jokića kobni meci? Na osnovu svedočenja boraca sa Trpinjske ceste, ali ne samo njih, duboko verujem da su ispaljeni sa hrvatskih položaja. Ostavljam, međutim, mogućnost i da je, greškom, pucao neko sa srpske strane. Jer, rat nije ono što gledamo u holivudskim filmovima gde je sve jasno i predvidivo, gde junaci bez napora čine nemoguće i gde, na kraju, pravda obavezno pobeđuje.
Ne, rat je jedan strašni metež, jedan krvavi haos u kojem se lanci komandovanja lako kidaju, jedna konfuzija u kojoj – naročito ako je građanski kakav je bio onaj čiji deo su bile i borbe za Vukovar – subordinacija očas puca i odmetnuti pojedinci rade šta hoće. U tako surovoj realnosti, greške su ne samo moguće, nego i veoma česte. Zato smo svi mi koji smo u njega svakodnevno odlazili, znali da glavu nosimo na ratni pazar i da bez nje – hicima i sa jedne i sa druge strane - možemo da ostanemo.
Ko i sam na to nije bio spreman, nema pravo da nam sudi, ali važnije od svega toga jesu pitanja:
A šta se to, suštinski, menja i ako je Žegarac zaista poginuo greškom sa naše strane?
Da to možda ne umanjuje uzvišenost njegove spremnosti da za svoju i našu profesiju – i istinu – da sve, pa i život?
Da li to treba da uzdrma opravdan ponos njegove porodice što ga je imala baš takvog kakav je bio?
Ili da obriše bar deo srpske krvi sa do ramena krvavih ruku vukovarskih dželata koje je predvodio zloglasni Tomislav Merčep?
I, najzad, da li bi, da je reč o obrnutom slučaju, druga strana ikada, makar i šapatom, izgovorila sumnju da su Srbi vinovnici zločina?
Odgovor na sva ta pitanja je, razume se, negativan i zato čestitog i hrabrog Milana Žegarca zaista konačno treba ostaviti da mirno počiva.
Zaslužio je!
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.