Pogledi

30. 07. 2025.

Autor: Predrag Rava Izvor: UNS

Novinari graditelji poverenja na savremenom Putu svile

Podizanje svesti o mogućnostima saradnje i podsticanje međusobnog razumevanja među novinarima jedan je od prioriteta, istaknuto je na ovogodišnjem medijskom Forumu ,,Pojas i put”, koji je deo razvojne strategije za saradnju Narodne Republike Kine i drugih zemalja u oblasti infrastrukture, trgovine i kulture.

Skupu je prisustvovalo oko 100 lidera novinarskih udruženja i predstavnika medija iz više od 50 zemalja i regiona. Zajedno sa predsednikom Udruženja novinara Srbije Živojinom Rakočevićem, govorio sam na stručnom, okruglom stolu kao i tokom svečanog otvaranja manifestacije. Tom prilikom dobio sam sertifikat i zvanje „Medijskog ambasadora”, dok je UNS postao član Međunarodne kuće novinara u okviru Mreže novinara „Pojas i put“.

Govornici su na Forumu istakli da je informacija danas moćnija nego ikada, ali i da je odgovornost onih koji je prenose veća nego ranije. Razgovaralo se i o stradanju novinara u sukobima širom sveta i o tome da njihove žrtve ne smeju biti zaboravljene. Učesnici Foruma su se složili da mediji, uprkos preprekama, mogu biti most između kultura, naroda i država, a da jedino objektivno i odgovorno izveštavanje pomaže u rušenju predrasuda.

Bila je to dobra prilika i da svoju fascinaciju Kinom upotpunim posetom gradovima Nančang, Jingdežen i Gandžou, koji su istinski čuvari drevne kineske kulture. U tim mestima duh tradicije i dalje snažno živi, a istovremeno se oseća neverovatan tehnološki napredak koji modernu Kinu čini jednom od vodećih svetskih ekonomskih sila.

Kako bismo prevazišli brojne predrasude koje i dalje postoje u društvu i stekli potpunije razumevanje savremenih dešavanja u Kini, neophodno je upoznati njenu bogatu istoriju i kulturu. Govorimo o civilizaciji staroj oko pet hiljada godina, koja je oblikovala specifičan sistem obrazovanja, vaspitanja, religijskih, etičkih i ideoloških vrednosti u kineskom društvu.

Kroz istoriju, većina kineskog stanovništva se naseljavala između reka Huang He (Žuta reka) i Jangce. Iako, na primer, Nančang nije direktno povezan sa Žutom rekom već leži na reci Gan, koja je arterija juga Kine, on zajedno sa gradovima Jingdeženom i Gandžouom čini deo istorijskog regiona drevne Kine, čiji je kulturni i strateški značaj bio ogroman.

Nančang je bio važno vojno i političko središte, Jingdežen je postao svetski poznat po proizvodnji porcelana, dok je Gandžou igrao ključnu ulogu u trgovačkim i vojnim putevima dinastije Song i predstavljao jednu od kapija Puta svile.

Kina je vekovima organizovala društveni život kroz javne radove koji su regulisali tokove reka i obezbeđivali navodnjavanje, stvarajući duboko ukorenjen osećaj solidarnosti i kolektivizma.

Još u 19. veku, Karl Marks i Maks Veber su ukazivali na jedinstvenost kineskog društvenog modela – od odsustva privatne svojine, do birokratije otvorene za svakoga ko pokaže sposobnost i znanje. Srpski sociolog Milan Tripković takođe je isticao da se vodeće uloge u kineskom društvu ne stiču rođenjem, već obrazovanjem, sposobnostima i rezultatima.

Nasuprot zapadnom liberalnom individualizmu, Kina je negovala kulturu zajedništva. Taj kolektivizam se ispoljavao ne samo kroz sistem, već i kroz svakodnevne običaje i moralne norme, koje su i danas prisutne, posebno u porodičnim i zajedničkim odnosima. Kako je Viren Murti primetio, Kina je kroz istoriju više odbacivala zapadni liberalni individualizam i imperijalizam nego sam kapitalizam, suprotno uvreženim pretpostavkama.

Inicijativa „Pojas i put” je projekat koji prevazilazi ekonomsku saradnju i postaje globalna platforma za kulturnu razmenu. Ovaj savremeni Put svile više nije samo trgovačka ruta, već ideja povezivanja naroda kroz infrastrukturu, obrazovanje, umetnost i medije.

Upravo iz tog razloga novinari bi mogli biti ključni akteri ove inicijative. Oni grade nove mostove između kultura.

Srbija i Kina njeguju prijateljstvo koje traje decenijama. Srbija je nedavno otvorila prvi Kineski kulturni centar na Zapadnom Balkanu, već duže vreme ima Konfučijev institut, a imamo i Institut “Pojas i put”.

Proslavljamo kinesku Novu godinu i, pre svega, održavamo tradiciju dobrih odnosa sa Kinom. Verujem da je upravo ovakav vid kulturne saradnje doprineo i ekonomskoj saradnji između Srbije i Kine, u kojoj prednjačimo u ovom delu Evrope.

Obim bilateralne trgovine porastao je za gotovo 32 posto u odnosu na prethodnu godinu, a Kina ostaje drugi najveći trgovinski partner Srbije.

Srbija je bila jedna od 28 zemalja osnivača globalne inicijative „Pojas i put“ 2017. godine, koju je kineski predsednik Si Đinping pokrenuo 2013. godine. Potpisani su brojni i sporazumi iz oblasti medija, što potvrđuje značaj informisanja i komunikacije u savremenoj diplomatiji.

Nančang, Jingdežen i Gandžou

Ljubaznošću organizatora Foruma upoznao sam i mnoge turističke atrakcije ovog dela Kine. Tokom mog boravka u Nančangu, uživao sam u vrhunskoj i raznovrsnoj hrani. Uveče sam uživao u predivnom pogledu na reku Ganđijang. Dan je završen praktičnom radionicom u fabrici Mingfang Park, gde sam imao priliku da i sam isprobam veštine u oblikovanju porcelana – iskustvo koje najbolje govori o živosti i tradiciji ovog grada.

Nakon toga mi je postao jasniji koncept modernog porcelana kao nacionalnog poklona, te i razlog zašto ova oblast i danas ima važnu ulogu u kineskoj kulturnoj diplomatiji.

Jingdežen, kineski grad svetski poznat po proizvodnji porcelana, otkrio mi je kako tradicija i savremeni dizajn mogu da idu ruku pod ruku. Posetu sam započeo u istorijskoj zoni carske peći Taojangli.

Ovaj muzej čuva remek-dela carskog porcelana i prikazuje složene tehnike koje su vekovima krasile keramiku za kineske carske dvorove. Potom sam posetio kulturni park Šizijuan i selo Hanši, mesta bogata kulturnim nasleđem. Poseban utisak ostavila je umetnička zona „Art Field: Jingdezhen“, koja povezuje tradicionalnu keramiku sa savremenom umetnošću.

U posetu gradu Gandžou, poznatom kao „Južna kapija Đangsija“, došli smo brzim vozom. Oko 560 kilometara prešli smo za manje od tri sata. Ovaj grad ima dugu istoriju i važnu ulogu u kineskoj kulturi i istoriji, posebno u periodu revolucionarnih dešavanja.

Danas je Gandžou jedan od ključnih gradova za razvoj industrije i za razvoj energetskog i tehnološkog sektora. Takođe, on je poznat po živopisnim pejzažima, planinama i rekama, kao i bogatoj kulturnoj baštini. Na posletku, video sam i drevni grad Song city.

Život u Kini iz prve ruke

Kako bih stekao realniji uvid u svakodnevni život, razgovarao sam sa srpskim doseljenicima koji već godinama žive i rade u Kini.

„Kina je zaista primenila tzv. ,,socijalizam sa kineskim karakteristikama”, što znači mešavinu tržišnih reformi i državne kontrole. Uspeh tog modela može se pripisati postepenim reformama, velikom domaćem tržištu koje omogućava ekonomiju obima, snažnoj državnoj podršci za strateške industrije i pragmatičnom pristupu koji kombinuje tržišnu ekonomiju sa državnim planiranjem.“

Kada sam pitao kako je Kina uspela da se modernizuje, a da ne izgubi svoj identitet, dobio sam sledeći odgovor:

"U poslednjim decenijama kineski univerziteti su značajno napredovali, a vodeće institucije poput Tsinghua univerziteta, Pekinškog i Fudan univerziteta sada se redovno nalaze među 100 najboljih u svetu. Mnogo ulažu u obrazovanje". 

Takođe me je zanimalo kako Kinezi vide Srbiju. Odgovor je bio jasan:

„Percepcija prijateljskih odnosa sa Kinom u Srbiji uglavnom je tačna. Kina Srbiju vidi kao važnog partnera u regionu Jugoistočne Evrope, naročito u kontekstu Inicijative Pojas i put. Ipak, prosečan Kinez verovatno ne zna mnogo detalja o Srbiji, iako se starije generacije možda sećaju Jugoslavije i Tita. Oni koji znaju za Srbiju uglavnom imaju pozitivan stav, posebno zbog istorijskih veza i zajedničkih stavova o nekim međunarodnim pitanjima. Ipak, odnosi su pre svega zasnovani na pragmatičnim interesima.“

Iako je mnogo Srba u poslednjoj deceniji putovalo u Kinu, malo njih zaista poznaje detalje svakodnevnog života, izazove i posebnosti ove ogromne zemlje.

Drugi sagovornik naglašava da Kinezi, naročito mlađe generacije, danas znaju mnogo više o Srbiji – najviše zahvaljujući sportistima poput Novaka Đokovića i Nikole Jokića, ali i kroz sve prisutnije medijske izveštaje o sporazumima i investicijama između dve zemlje. Starije generacije i dalje uglavnom pamte Jugoslaviju, Tita i legendarni film „Valter brani Sarajevo“.

„U Kini živim osam godina i radim u obrazovanju. Predavao sam od vrtića do završne godine srednje škole. Trenutno predajem u nižoj srednjoj školi i rukovodilac sam katedre društvenih nauka, koja obuhvata ekonomiju, biznis, istoriju i geografiju. Živeo sam u više provincija: Liaoning, Džeđijang, Fuđijan, Đangsuj, gradu Tjenđinu, a trenutno sam u Sečuanu“, pojasnio  je moj sagovornik.

Hrana je posebna tema. Sagovornik ističe da se kineska kuhinja veoma razlikuje od onoga što poznajemo iz kineskih restorana u Srbiji. Jela su često veoma začinjena i razlikuju se od provincije do provincije. Dok ljudi na jugu više vole ljute ukuse, na severu preferiraju slatkastije.

Zaista je tačno da je „Kina najsigurnija zemlja na svetu, sa gotovo nikakvim kriminalom“, ističe sagovornik i napominje da bismo mogli da preuzmemo od njih zdrave navike – jutarnje vežbanje na otvorenom i večernje šetnje, posebno među starijima.

Ovaj osećaj bezbednosti Srbi često ističu kao posebno prijatan aspekt života u Kini. Ipak, postoji i velika državna kontrola u društvu, uključujući i tehnološka rešenja koja mnogi smatraju praktičnim, ali i donekle nametljivim.

"Penzionisane žene igraju na trgovima i jednostavno uživaju u svakom trenutku, bilo da igraju badminton ili vežbaju Tai Chi. Najsličniji smo po gostoprimstvu. Bez obzira na to koliko im je engleski izazov, rado će vas pozvati na večeru i druženje.“

Tehnologija je toliko razvijena da gotovo niko više ne koristi gotovinu, sve se plaća putem QR kodova. Novine više niko ne čita jer se sve prati onlajn. Metro sistemi u svim velikim gradovima su odlični. Sve je umreženo, pa je birokratija mnogo podnošljivija. Samo vam je lična karta dovoljna – nema potrebe za zdravstvenim knjižicama i bespotrebnom papirologijom“, priča moj sagovornik.

On ističe kako su Kinezi, uprkos modernizaciji, i dalje duboko vezani za porodične vrednosti.

„Od konfucijanizma potiče duboko ukorenjeno poštovanje roditelja. Najstariji članovi porodice se poštuju i nikada ih ne treba uvrediti jer se njihovo iskustvo i mudrost smatraju neprocenjivim. Ovo moralno uverenje zajedničko je celoj zemlji, bez obzira na kulturne razlike među provincijama. To je posebno izraženo tokom Kineske nove godine, kada svi putuju kući, bez obzira koliko daleko rade. Jedu specijalna jela, čekaju ponoć i deci poklanjaju crvene koverte. U tim trenucima vidi se koliko su povezani i koliko su topli kao narod, iako tokom cele godine naporno rade.“

„Nikada nisam upoznao naciju koja više radi! A kada dođu praznici, sve staje kako bi svi bili sa porodicom.

Moji sagovornici su saglasni u oceni da kod Kineza treba da cenimo osobine kao što su rad, marljivost, disciplina.

Umesto zaključka

Srbi koji žive u Kini potvrđuju kroz lična iskustva ono što akademske analize i istorijske interpretacije tek naslućuju – da Kina nije samo globalna sila u ekonomskom smislu, već kulturna civilizacija koja traži nove puteve razumevanja sa svetom.

U tom procesu, mediji postaju ključno oruđe: oni mogu rušiti predrasude, prikazivati stvaran život i zbližavati ljude. Medijska razmena postaje most kojim ne putuju samo informacije, već i – poverenje.

Na kraju, saradnja sa Kinom nije samo ekonomska stvar. To je pitanje kulture, međusobnog razumevanja i zajedničkih vrednosti. Bez njih, nijedna pruga, put ili most neće imati pravi smisao. Naša zajednička budućnost zavisi od privrednog rasta i razvoja, ali i od kulturnog povezivanja, za koje je poverenje neophodno. U tome je uloga medija kao dominantnog agensa socijalizacije – od presudnog značaja.

Danas novinari svuda imaju slične probleme, a ne samo u manje razvijenim zemljama kako se to obično smatra. U eri kada veštačka inteligencija sve više preuzima tehničke zadatke u novinarstvu, ono što ostaje nezamenjivo jeste ljudska odgovornost, etika i empatija. Naša snaga nije u brzini kojom objavljujemo vesti, već u načinu na koji ih oblikujemo i posledicama koje ostavljaju.

Mediji su često skriveno oružje kulturne hegemonije. Setimo se marksiste Antonija Gramšija koji je govorio da se elita održava na vlasti i tako što putem kulture, medija i religije reprodukuje poželjne vrednosti. Zato mediji, dok izveštavaju o istoriji, zapravo učestvuju u njenom pisanju.

Naša zajednička budućnost ne zavisi samo od infrastrukture i ekonomije — zavisi i od duhovne i kulturne povezanosti, a upravo su mediji ključni prenosioci tih vrednosti. Zato je savremeni Put svile zapravo put ideja, obrazovanja, umetnosti, medija – put ka boljem razumevanju sveta u kojem živimo.