Putovanje kroz istoriju srpske štampe

24. 04. 2026.

Autor: Slađana Grnčarski Izvor: UNS

Prva decenija posleratnog Studenta: Od moralno ideološkog inkvizitora do glasila beogradskih studenata

Nije bilo lako studentima u Beogradu posle Drugog svetskog rata. Zgrade fakulteta i studenskih domova bile su oštećene, nedostajalo je profesora, udžbenika… Onima za koje je postojala sumnja da su sarađivali sa okupatorim ili da su “neprijatelji naroda”, vrata fakulteta su bila zatvorena. Osim toga, ponašanje studenata je bilo pod budnim okom socijalističkih organizacija i aktiva na fakultetima. Ali elana nije falilo.

Kako beleže stranice obnovljenog predratnog studentskog glasila, časopisa Narodni Student, osim obaveza na fakultetima, studenti su prilježno radili i na obnovi zemlje.

Prvi broj Narodnog Studenta, obnovljenog predratnog studentskog časopisa, pojavio se 26. februara 1946. godine. U zaglavlju je pisalo „Organ Narodne studentske omladine Beogradskog univerziteta“,  a pored zaglavlja reči maršala Tita: “Obraćam se tebi omladino Jugoslavije, da budeš nosilac radnog oduševljenja, da budeš primer upornosti i samopožrtvovanja u izgradnji naše zemlje kao što si bila primer u četvorogodišnjoj borbi za slobodu svoje zemlje, kao što si i u prošloj 1945. godini bila primer u radu na obnovi zemlje”.

I što je maršal rekao, uredništvo je poslušalo. U narednim godinama stranice i stranice Narodnog Studenta bile su posvećene pozivima na radne akcije, statistikama koliko studenata učestvuje u njima, reportažama sa izgradnji puteva, pruga, studentima-udarnicima… Sugerisalo se da svaki student treba dobrovoljno da se prijavi za radne brigade, jer time “ispunjava obaveze date konferenciji Narodne studentske omladine i opravdava nade koje naš narod ima u svoju mladu narodnu inteligenciju”.

U to vreme nisu postojali prijemni ispiti za upis na fakultet, ali prvensto za prijem imali su drugovi koji su učestvovali na radnim akcijama. 

Utisak posle čitanja posleratnih brojeva je da se društvena vrednost svodila na učestvovanje u obnovi zemlje i izgradnji novog poretka, a takav odnos je forsiran i kroz druge medije. Funcija ovakvog narativa bila je učvršćivanje tekovina revolucije, obračun sa ideološkim i političkim protivnicima i neistomišljencima.

O ideološkoj i moralnoj podobnosti vodilo se računa i pri upisu na fakultet. Budući studenti bili su obavezni da potpišu izjavu da “pod moralnom i krivičnom odgovornošću nisu osuđeni na gubitak nacionalne časti” i da im nije oduzeto biračko pravo.

Mesecima posle rata Narodna studentska omladina bavila se “čišćenjem” fakulteta od “nenarodnih studenata”, “saradnika okupatora i izdajnika”.

Njihova imena objavljivana su na stranicama Narodnog Studenta, a najčešći razlozi gubitka studentskog statusa bili su “ne slažu se na novim načinom rada”, kritikuju odluke narodnih vlasti ili ometaju njihovo izvršenje. Tako je nenarodni element, često ženskog pola, gubio status studenta jer je “živela sa nemačkim vojnikom”, “za sve vreme okupacije kretala se u društvu Nemaca”, “nemoralno živjela pre i za vreme okupacije”.

Atmosfera da su žene koje su tokom rata dovođene u bilo kakvu vezu sa Nemcima bile “sramota srpskog društva” bila je prisutna ne samo na Univerzitetu, a te žene su po rečima istoričarke Ljubinke Škodrić bile ”proganjane, izopštene iz društva, ostajale bez nacionalne časti, neke čak i ubijane, šišane do glave“.

O primatu ideološkog nad novinarskim radom u Narodnom Studentu svedoči i njegov prvi urednik dr Žarko Cvetković.

Govoreći o posleratnim počecima izjavio je da niko iz te prvobitne redakcije nije imao iskustva sa izdavanjem i uređivanjem novina, a tekstove su pisali članovi Univerzitetskog odbora Narodne socijalističke omladine. 

A taj uticaj i te kako je bio vidljiv. Maršal Tito bio je čest “gost” na naslovnicama, kao i drugi fukcioneri Partije.

U tom periodu česti su bili naslovi “Tito - vođa naših naroda u srećniju budućnost”, “Naši narodi naročito su zahvalni drugu Titu za njegovu posebnu brigu o omladini, za njegovu posebnu ljubav prema omladini”, a tekstovi su završavani poklikom : “Neka živi Centralni komitet, neka živi drug Tito”.  Studentska štampa pridružila se na ovaj način i drugim novinama učestvujući u izgradnji kulta ličnosti Josipa Broza Tita.

Posleratni urednici Studenta Prvi urednik Studenta posle rata bio je dr Žarko Cvetković, pukovnik JNA. Na toj fukciji se kratko zadržao, od februara do novembra 1946. godine, a nema podataka da se kasnije bavio novinarstvom. Specijalizirao je hirurgiju, bio načelnik sanitetskog odeljenja armije i zamenik načelnika Sanitetske uprave SSNO. Povodom desetogodišnjice izlaženja lista Cvetković se u autorskom tekstu prisetio početaka.  “A to nije bilo lako, jer smo mi trebali da počnemo od ničega. Određena nam je jedna soba na Pravnom fakultetu, dobili smo pisaću mašinu, nekoliko drugova i drugarica dobrovoljno se javilo da sarađuje, tim smo počeli. Niko od nas nije imao nikakvo iskustvo sa izdavanjem i uređivanjem bilo kakvog lista”, kaže Cvetković, dodajući da su tekstove pisali članovi Univerzitetskog odbora Narodne socijalističke omladine. U jesen 1946. godine urednik postaje Vlada Mitrović, koji na tom mestu ostaje do 1950. godine. U osvrtu na vreme provedeno u Studentu Mitrović se dotiče i tadašnjeg formalizma koji je bio karakterističan za uređivačku politiku. “Sve mene, sva studentska strujanja zabeležene su: i vreme kada su se gradile pruge, obnavljala zemlja, prvenci petogodišnjih planova. I doba kada su se skidale koprene, borilo protiv hladnog formalizma, protiv sitničarstva, jednoličnosti, geometrijske pravilnosti”. Ipak, 50-tih uređivačka politika postaje “labavija”, a Mitrović konstatuje da je “život bio bogato izvezen šarama i stalno je zbacivao staro ruho”. Vlada Mitrović kasnije je bio spoljnopolitički urednik Radio Beograda, programski direktor Televizije Beograd i urednik Politike. Posle Mitrovića urednik postaje Sima Begović (urednik 1950. i prvu polovinu 1951. godine), kasnije  spoljnopolitički komentator Radio Beograda, a posle njega Aco Štaka (druga polovina 1951. i deo 1952. godine) kasnije filmski kritičar “Oslobođenja”, saradnik NIN-a, Vjesnika, Filmske kulture, Sineasta, Pregleda… Sledeći na uredničkoj poziciji je Aleksandar Nenadović, kasnije glavni i odgovrorni urednik Politike i jedan od osnivača agencije Beta. O narednom uredniku (1953. godine) Josipu Franiću  dostupan je jedino podatak da je na desetogodišnjicu obnove lista boravio u Indiji. Do 1955. godine urednik je Bora Pavlović, kasnije sekretar GK SK Beograda, koji je sa scene nestao čistkom liberala 1972. godine. Od sredine 50-ih Student se oslobađa formalizma u uređivačkoj politici, a umesto ideoloških pitanja, okreće se studentskim problemima i otvara širom vrata za teme iz kulture. Veliki doprinos tome daju i urednici iz tog perioda, Milan Vukos i Muharem Pervić. Milan Vukos bio je urednik do 1956. godine. Vukos je potom bio direktor Televizije Beograd, jedan od osnivača BITEF-a, BEMUS-a, FEST-a i Radosti Evrope. Na uredničkom mestu 1965. godine zamenjuje ga Muharem Pervić, esejista, književni i pozorišni kritičar. Bio je glavni urednik Kulturno umetničkog programa Televizije Beograd, a pisao je za Politiku i NIN.

Opsednutost statistikama i denuciranje nenarodnih elemenata

Posleratna atmosfera na fakultetima bila je u velikoj meri u znaku statistike. Redovno se na stranicama Narodnog Studenta objavljuju podaci koliko studenata je prijavilo ispite, koliko je položilo, koje je prosečna ocena za pojedine ispite i fakultete. Česte su smokritike aktiva po fakultetima zbog velikog broja studenata koji su odustali od polaganja ili loših ocena.

Analizirajući taj period, istoričar Ljubodrag Dimić navodi da su „kampanjski rad, šablon, takmičenje, preterano izražavanje ciframa i procentima karakteristični za to vreme u kulturnoj politici“.

“Broj studenata koji prijavljuju ispite u odnosu na prošlu godinu znatno se povećao, tako da je od oktobra do danas prijavljeno 12.535 ispita. Od toga 7970 je položeno, što iznosi oko 35%, 1278 studenata je palo, dok je 3287 odustalo od ispita. Ako se osvrnemo na ove brojke, konstatovaćemo da još nema dovoljno odgovornosti kod svakog člana Narodne studentske omladine koji izlaze na ispite, jer odustajanje od ispita znači nedovoljno pripremanje istih”, jedan je od mnogobrojnih natpisa iz tog perioda.

Odbori Narodne studentske omladine na fakultetima ne samo da su nezadovoljni zbog loše prolaznosti na ispitima, već i brojem studenata koji posećuju predavanja. Zbog toga se po fakultetima donose odluke da je prisustvo predavanjima obavezno.

Studenti se često kritikuju za lenjost, nedostak patriotizma, a njihova imena objavljuju se na stranicama lista. Tako se Narodni student koristi kao stub srama i sredstvo diskriminacije i više služi političkom disciplinovanju, nego informisanju.

Uobičajeni su natpisi da je “R. Milosavljević prepisivala na ispitu”,  “S. Kaljević student farmacije ne žuri da diplomira”, “V. Antonović, supruga činovnika fakulteta polagala Političku ekonomiju II, bez položenog prvog dela ispita”… Naročito se kritikuju studenti koji po završenom fakultetu upišu drugi jer ne žele da se vrate u unutrašnjost da rade posao za koji su se školovali. Kritike se pojačavaju u doba donošenja prvog Petogodišnjeg plana, pa se objavljuju imena “lenjih studenata” kao “kukakvičkih dezertera sa fronta borbe za Plan”.

Ovakvi tekstovi imali su jasnu političku svrhu disciplinovanja studenata, stvaranje priska kroz javnu osudu, ali i mobilizaciju stanovništva i jačanje kolektivnog duha.

Stranice Narodnog Studenta služile su i za denuciranje profesora.

Prof. dr Dragoljub Jovanović sa Pravnog fakulteta optužen je za nenaučni i neprijateljski rad, jer je tvrdio da “vlast u našoj narodnoj državi nije u narodnim rukama”.

Profesor biologije Medicinskog fakulteta, kome se ne navodi ime, optužen je da čitav semestar govori o antipodama i glistama, a o evoluciji samo jedan čas, pa se pitaju da li zastupa dijalektiku kao metod.

Aktiv NSO Pravnog fakulteta tražio je da se profesori dr Đorđe Mirković i dr Milan Vladisavljević uklone sa fakulteta zbog nenaučnih predavanja, odnosno zbog toga što su se oslanjali na buržoasko pravo. Na naslovnoj strani broja od 28. marta 1947. godine, za nenaučna su proglašena i predavanja Miodraga Ibrovica i Vladete Popovića, profesora Filozofskog fakulteta, jer je njihov stav „nazadan“ i „bogdanopopovićevski“. 

Po mišljenju istoričara, jasna je tendencija da se ovakvim izveštavanjem režim obračunava sa ideološki i politički nepodobnim profesorima Univerziteta, a sve ovo pod plaštom studentske volje, čime se dodatno inkriminiše njihov rad. Jer, ako su studenti protiv, profesori nemaju šta da traže u nastavi.

Kao posledica, nemali broj profesora na Beogradskom univerzitetu posle ovakvih napada je penzionisan ili otpušten. 

Sa sadašnje distance kao anegdota izgleda tekst u kome se profesor Bratislav Dimović optužuje za strog kriterijum na ispitima, pa su “padali i spremni studenti”.

Pošto je isti profesor na stranicama Narodnog Studenta bio optužen za suviše blag kriterijum, on u tekstu konstatuje “ja sam jedanput izašao u Studentu, sada više volim da izlazite vi” (prim aut. studenti koji nisu položili). Autor teksta kritikuje i ovaj stav, jer “ovakvo ponašanje ne pomaže uzdizanju stručnjaka toliko potrebnih za ispunjenje petogodišnjeg plana”.

Osim kritika i samokritika, sa stranica Narodnog Studenta saznajemo da se posle rata ozbiljno radilo na opismenjavanju, u čemu su učestvovali i studenti, a objavljen je podatak da je tokom 1945/46. godine u Srbiji  2.331.588 nepismenih naučilo da čita i piše.

Na stranicama Srtudenta pisano je da se ozbiljno radilo na zdravstvenoj zaštiti studenata, sistematski pregledi su postali obavezni, a obnavljaju se i objekti na planinama koji treba da služe za oporavak studenata.

U Beogradu je otvorena dijetalna menza, za studente koji zbog zdravstvenih problema imaju poseban režim ishrane. Vodi se briga i o smeštaju, obnavljaju se studentski domovi, a pri svakom fakultetu formira se stambena sekcija za rešavanje problema smeštaja studenata iz unutrašnjosti. Počinje i izgradnja Studenskog grada na Novom Beogradu, kao način za trajno rešavanje problema smeštaja.

Iako je ovako pisano, istoričarka Radina Vučetić navodi da je “studentski standard u prvim posleratnim godinama bio izrazito nizak, a smeštaj nedovoljan i privremen”, a da su studenti živeli u prenatrpanim prostorijama i koristili javne i vojne objekte.

Sličnog stava je i istoričar Ljubodrag Dimić koji navodi da je smeštaj studenata bio je sekundaran u odnosu na obnovu nastave, a država je tek postepeno razvijala infrastrukturu.   

Osim tekstova političke i ideološko-moralne propagande, u posleratnom dobu Narodnog Studenta objaljivani su i pojedini kritički tekstovi, u vezi sa studentskim pitanjima.

Međutim, kritika nikada nije bila uperena ka nadležnima. Kritikuju se redovi u studentskim menzama, ali zbog studenata koji žele svi u isto vreme da ručaju. Kada se ukaže da su povećane cene u menzama, opravdava se poboljšanjem ishrane. Kada se navede da stipendije kasne, to je, iako je bilo administrativnih propusta, ipak zbog velikog broja naknadno prispelih molbi. Kada je pisano da je povećana cena ishrane u dijetalnoj menzi, navedeno je da to ipak nije poskupljenje, jer su uvećane i stipendije.

Ovakvo pisanje pokazuje da tadašnji režim nije trpeo ni najmanju kritiku, a kada su pojave bile očigledne, oštrica kritike je ublažavana različitim opravdanjima. 

Antiamerikanizam Prvih godina posle Drugog svetskog rata, osim iskazivanja velike ljubavi prema Sovjetskom Savezu u svim segmentima društvenog života, primetan je i izraziti antiamerikanizam. O tome svedoče i pojedini primeri iz Narodnog Studenta. U tekstu iz februara 1947. godine kritikuju se kaubojski filmovi jer tu “ne vidimo ni jednog čoveka koji ima određeni cilj, koji se bori za nešto uzvišeno, koji bi stavljao interes naroda visoko iznad svojih, jer borba za pravdu tih otrcanih praznoglavaca je samo otrcana lakrdija idealizma, smešna kada se poredi sa Varjom iz 'Pucnja u noći' ili sovjetskim majorom avijatičarem iz 'Čekaj me'“. Autor Nebojša Carić, student filozofije dodaje da se u kaubojskim filmovima može pronaći “idealna galerija površnih tipova koji samo misle od danas do sutra”. Jedni su prerijski razbojnici, večito pijani, bradati, kriminalni tipovi, a druga “gomila romantičnih besposličara i pustolova” koji spašavaju devojku iz kočije. Tako on zaključuje da u tim filmovima “nećete osetiti zamah i širinu prožetu opštečovečanskim osećanjima, niti videti čoveka koji je svim svojim bićem odan svom narodu sa zdravim osećanjem zajednice, iz tih filmova nećete naučiti kako se voli otadžbina, kako se radi i gine za njeno dobro, čast i slavu”. U prikazu filma Stanlio i Olio, kritikuje se veliko interesovanje publike, koja ne shvata varku prikazivanja kapitalista kao dobroćudnih ljudi, u cilju da se otupi borba protiv eksploatatora i prikrije prava svrha klasnih sukoba.  Samo desetak godina kasnije u Studentu se uvodi redovna rubrika filmske kritike u kojoj se izuzetno pohvalno piše o američkim filmovima. Osim filma, meta kritike bila je i američka arhitektura. Ocenjuje se da ono što se može videti po časopisima nije arhitektura američkog naroda, već obesnog Volstrita.  “Pravo lice kapitalističke, američke arhitekture se ogleda u stambenim zgradama za rentu, u prljavim i kužnim radničkim četvrtima, u ćumezima i špiljama gde stanuje radni narod Amerike. Ako ih fabrika ili rudnik ne uništi, to će učiniti savremena stambena arhitektura”, navodi se u tekstu u kome se zaključuje da studenti moraju da shvate da niko ne može postati stručnjak bez znanja marksizma-lenjinizma.  Po rečima istoričara Aleksandra Stojanovića, prema tada dominatnim ideološkim matricama, glavna svrha umetnosti takođe je morala biti društveni angažman, podsticanje stanovništva na pregalaštvo i rad na izgradnji novog društva i čoveka, kao i glorifikacija radnog čoveka i njegovog žrtvovanja za opšte dobro.  I svaka umetnost koja se nije uklapala u takve matrice smatrana je „dekadentnom“, „degenerisanom“, „reakcionarnom“, „nenarodnom“.

Informbiro, kritike Staljina i čestitke rođendana

Zahlađenje odnosa SFRJ i SSSR ozvaničeno je Rezolucijom Informbiroa donetom 28. juna 1948. godine.

U rezoluciji se navodi da je Jugoslavija napustila markističko-lenjinističku liniju, odstupila od proleterskog nacionalizma, da razvija nacionalnu politiku, ali i da je jugoslovensko rukovodstvo zauzelo neprijateljski stav prema Staljinu i vodi politiku koja slabi jedinstvo socijalističkog bloka.

Posledice ove rezolucije bile su politička i ekonmska izolacija, ali i hapšenje, progoni i zatvaranje Titovih političkih neistomišljenika. Već u septembu održava se deseti plenum Centralnog veća Narodne omladine Jugoslavije sa koga se upućuje podrška Centralnom komitetu “naše slavne Partije sa drugom Titom na čelu”.

“Mi smo svedoci neobuzdane kampanje izazvane rezolucijom Informbiroa koja se vodi protiv naše države i naših naroda, naše partije i njenog rukovodstva. U toj kampanji sramno se kleveće Narodna omladina Jugoslavije, bacaju se blatom na veliki radni polet naše omladine u socijalističkoj izgradnji – čime bi trebalo da se ponosi čitav demokratski front u svetu”, navedeno je u tekstu objavljenom na naslovnoj strani broja od 22. septembra 1948. godine, tri meseca posle rezolucije. Tekst se završava parolom “Neka živi CK, neka živi drug Tito”.

Međutim, u istom broju na poslednjoj strani objavljen je tekst u kome se prenose pozdravi iz sovjetske štampe hiljadama novih sovjetskih studenata.

I taj dvostruki odnos prema Sovjetskom Savezu prisutan je i narednih godina na stranicama Narodnog Studenta. 

Sa jedne strane „pljušte“ telegrami podrške Centralnom komitetu, maršalu Titu, objavljuju se tekstovi u kojima se kritikuje “neobuzdana kampanja koja nema principa ni granica, a koja se vodi protiv naše zemlje”, naglašavajući da reči koje se upotrebljavaju kao da stižu od “imperijalista i zakletih neprijatelja”. 

Histerija dostiže maksimum objavljivanjem imena studenata koji “pokazuju mržnju prema partiji, lista izroda i kontrarevolucionara”, uz konstataciju da su “takve (neizlečive) izbacili iz svoje sredine, jer je njihova zaraza starijeg porekla, a rezolucija Informbiroa je u stvari razgolitila njihovu prljavštinu”, pa su lakše otkriveni.

A samo nekoliko meseci kasnije na naslovnoj strani čestita se 69. rođendan J. V. Staljinu, uz konstataciju da je veliku i moćnu državu socijalizma poveo “put sreće i blagostanja”.

U isto vreme uvodi se obavezna nastava ruskog jezika na svim fakultetima u prve dve godine.

Sudeći po stranicama Narodnog Studenta, već 1950. godine režim se stabilizovao, strasti se smiruju, urednik postaje Simo Begović, a tekstovi postaju kraći, sa manje ideologije, a više posvećeni kulturi. 

Zaokret

Narednih godina Student polako menja izgled i uređivačku politiku, naročito kada urednik postaje Milan Vukos. Tekstovi su kraći, naslovi duži, više je fotografija, a karikatura postaje uobičajena pojava na stranicama lista. Menja se i zaglavlje i ime, list postaje samo Student i nije više organ NSO, već nedeljni list beogradskih studenata. 

Tekstovi više nisu toliko ideološki obojeni, već se više objavljuju servisne informacije - gde se hraniti, gde nabaviti knjige, kako se uključiti u društveni život na fakultetima, koliko košta smeštaj za studente…

Pojavljuju se i nove rubrike - nauka, filmska kritika, moda. U Studentu počinje da se objavljuje kriminalni roman u nastavcima, a na poslednjoj strani ukrštene reči.

U to vreme Jugoslavija je primljena u Međunardni studenski pokret za Ujedinjene nacije, pa su česte reportaže o životu studenata u evropskim gradovima.

Među autorima tekstova su Vojin Dimitrijević, profesor Pravnog fakulteta, borac za ljudska prava i jedan od najuglednijih stručnjaka za međunarodno pravo i međunarodne odnose; Nikola Milošević, profesor Filološkog fakulteta, filozof, teoretičar književnosti, pisac i član SANU; Mirko Miloradović, novinar Politike, direktor Narodnog pozorišta i izdavačke kuće Prosveta; Lazar Trifunović, profesor na Filozofskom fakultetu, likovni kritičar i direktor Narodnog muzeja; Miloš Jevtić, novinar Radio Beograda; Raša Popov, književnik, publicista i televizijski novinar; Milovan Danojlić, književnik, prevodilac i član SANU, Jovan Ćirilov, teatrolog, dramaturg, pozorišni reditalj i dramski pisac; Muharem Pervić, esejista, književni i pozorišni kritičar i urednik kulturno-umetničkog programa Televizije Beograd.

Otvaraju se diskusije o različitim temama - za i protiv prijemnog ispita na fakultetima, studentskim brakovima, kvalitetu studentske prakse, vodoničnoj bombi…

Za samo 10-ak godina izlaženja posle rata Student je prevalio dugačak put - od moralno ideološkog inkvizitora do glasila koje je postalo otvoreno za različite stavove studentske populacije.

Samo 10-ak godina ranije, na stranicama Narodnog Studenta kritikovale su se studentske igranke na kojima se svira džez, bugi-vugi, a toleriše zabranjeni troking (ili treskavac), koji kvari omladinu i vodi je u seksualnu i svaku drugu patologiju.

Već 1955. godine veliku pažnju čitalaca, kao i hrpu pisama redakciji izazvala je reportaža Dragana Ivkovića “Prijateljice noći”.

I dok su neki smatrali da je to “mirjamovksa, otužna, jednostrana i u svojoj jednostranosti suštinski lažna reportaža o prostituciji”, koja uzroke nalazi u siromaštvu, porodičnim i materijano-društvenim odnosima” i da joj nije mesto ni na “tribinama daleko nižeg nivoa” nego što je Student, uredništvo je bilo drugačijeg stava. Radakcija je smatrala da “takve pojave, nažalost postoje”, pa se nameće i nužnost da se o tome piše i da protest protiv reportaže ne rešava problem, pa bi bilo zanimljivo čuti i druga mišljenja o njemu.

Ovakav stav uredništva, otvorenosti redakcije prema svim društvenim problemima, bio je uvod u zlatno doba Studenta, 60-ih godina, naročito u toku protesta 1968. godine.   

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Od avangarde do nestajanja - uloga studentskih medija u javnom životu", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje