UNS vesti
22. 09. 2025.
Sutra se navršava 30 godina od ubistva snimatelja i vozača RTRS Saše Kolevskog i Gorana Pejčinovića
Udruženje novinara Srbije (UNS) podseća da se sutra, 23. septembra navršava 30 godina od ubistva snimatelja Radio-televizije Republike Srpske (RTRS) Saše Kolevskog i vozača ove televizije Gorana Pejčinovića.
Kolevski i Pejčinović ubijeni su 1995. godine, na radnom zadatku na ratištu Ozren, u obeleženom novinarskom vozilu. Počinioci zločina, pripadnici takozvane Armije BiH do danas nisu otkriveni.
Avgusta i septembra 1995. godine Vojska Republike Srpske je bila u defanzivi. Ekipe Radio-televizije Republike Srpske svakodnevno su odlazile na prvu liniju fronta.
Tog dana, 23. septembra, novinarsku ekipu RTRS predvodio je ratni reporter Rade Malešević.
U vozilu koje je na prednjem vetrobranskom staklu imalo novinarsku oznaku, u trenutku napada bili su novinar Radio-televizije Republike Srpske Rade Malešević, snimatelj Saša Kolevski, vozač Goran Pejčinović i vodič Duško Katanić.
Malešević i Katanić su se spasili iskačući iz automobila.
Kako je Malešević ranije ispričao za Dosije UNS-a o ubijenim i nestalim novinarima, on je sedeo iza suvozača vodiča Duška Katanića, a snimatelj Saša Kolevski iza vozača Gorana Pejčinovića.
„U jednom trenutku ugledao sam desetak vojnika koji su se kretali putem prema nama. Neki od njih su imali zelene trake oko glave. Kad su nas vidjeli odmah su zapucali. Gledao sam kako meci probijaju haubu, nešto kao kad se kokice peku, na desetinama mjesta su bile rupe od metaka, jedan mi je proletio pored glave. Otvorio sam vrata i bacio se na zemlju pored vozila“, rekao je Malešević.
Kako je dodao, video je da je vozač pogođen.
„Ja sam od polupanog stakla dobio rasekotinu, lila mi je krv iz obraza. Kad sam uočio da nam se približavaju, iskočio sam iz automobila i pobjegao uz obalu. Sve vrijeme su pucali na nas. Pored mene je ležao vozač Pejčinović, oslonjen na laktove, krvav. Dozivao me i govorio da je ranjen, da mu treba pomoć. Kako da mu pomognem!?“, priča Malešević.
U tim sekundama je, kaže, čuo bošnjačke vojnike koji su, dok su prilazili, govorili da hoće da ih uhvate žive.
„Odlučio sam da se bacim u provaliju, da po svaku cijenu izbjegnem zarobljavanje“, rekao je i dodao da u tom metežu nije vidio šta se desilo Kolevskom, a da je Pejčinović bio ranjen i živ.
Mesecima nakon toga porodice i kolege dobijale su informacije da su Kolevski i Pejčinović živi, da su u zatvoru u Tuzli i da će biti razmenjeni. Nada i agonija trajali su dve godine.
U međuvremenu su iz Tuzle razmenjeni svi srpski vojnici i civili zarobljeni na Ozrenu, pa je nada iščezavala.
Goranov otac Dragan Pejčinović je oktobra 1997. pozvan u Doboj na identifikaciju tela. Trajče Kolevski je identifikovao i sina Sašu sahranio 21 mesec nakon što ga je poslednji put video živog.
Istraga bez rezultata
Uprkos pritiscima članova porodica, kolega, institucija i udruženja iz Republike Srpske i pojedinih međunarodnih organizacija, istraga o počiniocima zločina nije pomerena sa početne faze.
Novinar i svedok zločina Rade Malešević kaže da ga nikad niko od istražilaca nije pozvao da da izjavu. Ni sa porodicom Pejčinović niko od predstavnika pravosudnih institucija nije kontaktirao.
Trajče Kolevski je tek 2017. godine dao iskaz inspektorima Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske koji je prosleđen Tužilaštvu BiH.
Članovi porodica kažu da uvek dobijaju isti odgovor - da je istraga u toku. Jedan od istražilaca rekao im je da je mala verovatnoća da će ubice ikada biti otkrivene i kažnjene.
Odgovori na fotografijama
Prijatelj porodice Pejčinović, privatnim vezama, došao je u posed fotografija na kojima su tela Saše i Gorana, po svemu sudeći, snimljena neposredno nakon napada na njih.
Video ih je i Malešević.
„Na fotografiji je Goranovo tijelo pored automobila, u položaju u kojem sam ga posljednji put vidio. Iznad automobila, u sjedećem položaju, uz drvo je naslonjeno beživotno Sašino tijelo. Skinuta mu je majica, previjen je u predjelu grudi, ali su te rane, nažalost bile kobne“, rekao je on.
Odlikovanja i spomen ploče
Snimatelja Sašu Kolevskog posthumno je, 2021. godine, odlikovala predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović.
Sašino ime nalazi se na spiskovima ubijenih novinara svetskih novinarskih organizacija i u UNS-ovom Dosijeu, zajedno sa Goranovim.
Radio-televizija Republike Srpske je postavila spomen obeležja poginulim kolegama na ulazu u RTV-dom u Banjaluci i na mestu stradanja na Ozrenu, gde je danas administrativna linija između Republike Srpske i Federacije BiH.
Kolega Branimir Đuričić pisao je 2023. za Dosije UNS-a o ubijenim i nestalim novinarima o slučaju ubistva Saše Kolevskog i Gorana Pejčinovića. Njegov tekst u celosti možete pročitati OVDE.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.