UNS vesti

06. 02. 2026.

Autor: A. Ničić Izvor: UNS

Urednica Aktuelnosti na RTS-u Jelena Božović: Stvarnost su ljudske priče

Urednica redakcije „Aktuelnosti“ na RTS-u Jelena Božović, dobitnica UNS-ove nagrade „Dimitrije Davidović“ za najbolji uređivački koncept u 2025. godini, govorila je za sajt UNS-a o svom pristupu uređivanju programa, u kome autori 13 emisija gledaocima nude mozaik priča sa „običnim“ čovekom u glavnoj ulozi, ali i o počecima svoje karijere.

Od dopisničkih dana do trenutka kada je počela da uređuje program koji obuhvata emisije poput Kvadrature kruga, Prava na sutra, Romanipena i drugih, kao i novije formate kao što su Ovo je Srbija, Put pobednika i Teslin narod i druge, kod Božović se postepeno razvijala posvećenost temama o društvu u kome živimo, kao i o onom u kojem bismo želeli da živimo.

U intervjuu za UNS istakla je da iskustvo i znanje grade samopouzdanje, a da zajedno utiču i na urođene karakteristike poput boje glasa.

Jednom ste naveli da su Vam na fakultetu rekli da imate nežan glas koji nije za elektronske medije. Kako ste, uprkos tome, izgradili samopouzdanje u televizijskom novinarstvu?

Fakultet sam upisala 1982. godine, a profesor Sergije Lukač mi je, slušajući me kako govorim, rekao: „Koleginice, Vaš glas je divan, ali nije za televiziju ili radio. Više je za neke fine i tihe priče“.

Odgovorila sam da nikada sebe nisam ni videla na televiziji ili radiju, već pre svega u štampanim medijima, misleći o svom senzibilitetu, stidljivosti, kao i o tome da nikada nisam imala želju da se eksponiram na taj način. Pritom sam i zazirala od javnog nastupa.

Po povratku u rodni kraj nisam imala mnogo izbora. Posla nije bilo, pa sam se, na nagovor koleginice Natalije Vidić, prijavila na audiciju u dopisništvu RTS-a u Užicu i, uz njenu podršku, prošla sve krugove audicije i počela da radim.

Išla sam kod logopeda, pokušavajući da promenim svoje „č-ž-š“, ali nisam mogla to da izmenim. Pritom, boja glasa, koja je takođe smatrana neadekvatnom za televiziju, stalno me je opterećivala. Pokušavala sam da govorim „iz stomaka“, vežbala sam izgovor sa čepom u ustima. Nije išlo.

Povremeno sam pitala i kolegu Branka Stankovića da čita moje off-ove. Ipak, vremenom sam stekla sigurnost i možda je upravo to doprinelo odlučnijem tonu i većem samopouzdanju.

Shvatila sam da ipak nije presudna boja glasa, već ono što imate da kažete i način na koji to kažete. Kasnije sam često slušala i komentare gledalaca, koji su rekli da im, zapravo, moj glas prija.

 

Šta Vam je pomoglo da prevaziđete sumnju u sebe i steknete sigurnost na televiziji?

Rad. Opterećenje bojom glasa nestalo je u momentima kada nije bilo vremena za razmišljanje o tome. Kao dopisnik, pokrivate sve, a ponekad se suočavate sa teškim i traumatičnim situacijama. To vas zaista menja. Trudite se da na najbolji način prenesete ono što se dešava, da ne pogrešite, da budete koncentrisani i da posao obavite na vreme.  Samopouzdanje su mi, dakle, dali rad i uverenje da ljudi žele da čuju ono što imam da kažem.

Kako je izgledao Vaš put od dopisnika, čiji je posao, kako ste i sami rekli neprekidno traženje tema i kreiranje kratkih novinarskih formi o dnevnim događajima, do urednika redakcije Aktuelnosti, koja se sastoji od beletrističkih žanrova?

Oduvek sam bila sklona reportaži i želela sam više nego što nam dopisnički posao i informativni program nude. Jutarnji program i Dnevnik sastoje se iz kratkih formi, a ja sam želela da obradim probleme na drugačiji način.

Počela sam polako da radim za redakciju Aktuelnosti, obrađujući teme koje su mi bile važne. Vremenom sam osetila da bih mogla da imam svoju emisiju, iako nisam tačno znala kako bi to izgledalo. Bila sam dopisnik u Užicu, a redakcija Aktuelnosti je u Beogradu.

Podnela sam predlog urednicima, napisala sinopsis za nekoliko emisija i osetila potrebu da uradim nešto što će ostati kao vredan zapis u arhivi RTS-a. U tim emisijama, koje sam predložila zajedno sa kolegama iz užičkog dopisništva, predstavljali smo sudbine ljudi koji su zaboravljeni, ali koji su doprineli kulturi našeg naroda.

Radila sam nekoliko emisija iz Užica, ali je bilo komplikovano, pa sam prešla u redakciju u Beogradu. Sada sam tu, na privremenom radu do penzije, potpuno zadovoljna svojom pozicijom.

Dakle, imam slobodu u odabiru tema, naravno, uz konsultacije za glavnim urednikom informativnog programa.  Za mene je posao i lekovit, i izazovan, a nema veće sreće nego da radite ono što volite.

Vaš rad je nagrađen. Na uručenju nagrade „Dimitrije Davidović“ rekli ste da su temelje u redakciji Aktuelnosti već postavili prethodni urednici  - Dragan Stojanović, Branka Kerkez i Jugoslava Đurica, te da vam nije bilo teško da na dobrim temeljima unosite inovacije. Šta čini te temelje u redakciji?

Dobila sam nagradu za najbolji uređivački rad, što je za mene priznanje da sam svoj posao dobro radila. Svakoj temi pristupamo s entuzijazmom i trudimo se da bude zanimljiva publici, a javni servis, pored informisanja, treba i da edukuje i bude orijentir u društvu.

Redakcija je kompaktna i kolegijalna. Svako svakom pomaže, a nagrade su priznanje za rad cele ekipe. Svi autori emisija dobro znaju da ocene šta je važno u datom trenutku i ko su akteri. I to je ono najvrednije - taj kolektivni duh koji nas drži. Kolege su takođe ove godine nagrađivane. Međutim, svako od nas, uključujući i mene, te nagrade doživljava kao priznanje za celu redakciju. Iako se radi o zasebnim emisijama, svi radimo zajedno.

Koliko često se dešavalo da autori tih 13 emisija isprva nisu saglasni sa Vašim sugestijama, ali da na osnovu dobrog obrazloženja prihvate Vaša uređivačka rešenja ili da Vi prihvatite njihovo viđenje?

Za sada nije bilo takvih situacija, ali moguće su. To su ljudi koji godinama rade svoje autorske emisije, izuzetni novinari koji dobro procenjuju šta je u datom trenutku važno, ko su akteri i šta je potrebno javnosti.

 

U svim emisijama redakcije Aktuelnosti centralna tema je čovek. Šta je zajedničko ličnostima koje 13 autora predstavlja u 13 različitih emisija?

Glavni junaci naših emisija pokazuju da u ovom vremenu ima dovoljno dobrote i vrednosti koje treba čuvati. Ne možemo razmišljati samo o zlu. Treba osvetliti sudbine ljudi koji mogu biti putokaz drugima.

U redakciji aktuelnosti postoji i emisija „Pravo na sutra“, koja osvetljava sudbine Srba na KiM. Koleginici Svetlani Vukmirović i dalje nije dozvoljen ulazak na Kosovo i Metohiju, što otežava njen rad i onemogućava izveštavanje sa terena. Kako ste to programski prevazišli?

Posle svih pokušaja, intervencija, ništa nije uspelo da se promeni već duže vreme. Svetlana je posvećena toj temi i vezana je za taj prostor.  Sa voljom je odlazila i radila priče o sudbinama ljudi na Kosovu i Metohiji. Nadamo se da će Svetlani biti omogućen prolazak na KiM.

Mi smo u međuvremenu pronašli solomonsko rešenje. Sa naše južne pokrajine sada izveštava koleginica Vera Aksentijević, dok Vukmirović prati život raseljenih lica u Centralnoj Srbiji, odnosno kako žive s nadom da će se vratiti na svoja ognjišta.

Vera, na sreću, još uvek može da pređe administrativni prelaz i poseti ljude koji žive u srpskim enklavama, što je veoma važno. Uskoro će tri ekipe različitih emisija imati mogućnost da snimaju Kosovo i Metohiju i probleme sa kojima se ljude suočavaju. Njima je veoma važno da vide da nisu zaboravljeni i da im mediji pružaju podršku.

Osim ovog slučaja, sa kojim se još pritiscima kao urednica na javnom servisu suočavate? 

Radimo u izuzetno teškom vremenu, ali čovek mora da stoji iza svojih stavova i da prati svom moralni kompas. Kolege i ja savršeno dobro znamo koja je naša uloga. Mi nemamo nameru da rekonstruišemo stvarnost, već da je prenesemo takvu kakva jeste. Može se desiti da nekada to nekome ne odgovara, jer istina zna da bude teška i bolna. Svakako, to je samo poziv institucijama i službama koje su nadležne i zadužene za probleme, da ih reše na odgovarajući način. Kod nas otvorenih pritisaka nema. Ipak, iako se bavimo malim pričama i ljudskim sudskim sudbinama, to su priče o društvu u kome živimo i težimo tome da ih verno prenesemo. Nadam se da u tome istrajavamo.

I za kraj, imajući sve to u vidu, šta za Vas danas znači biti dobar urednik?

Dobar urednik pre svega mora da ima razumevanje za ideje kolega sa kojima radi, da im bude podrška, otvori sva vrata koja može da bi uradili ono što planiraju. Mora da zna čime raspolaže u smislu kapaciteta redakcije u kojoj je urednik, u smislu čime raspolaže, kao i koja su ograničenja i kako da ih prevaziđe. Moja redakcija je to svakako zaslužila dosadašnjim radom.