UNS vesti

02. 04. 2026.

Autor: A. Momčilović Izvor: UNS

Spasić: Kao novinarka osećam odgovornost da istinu čuvam od zaborava

„Odavno sam želela da idem u Prebilovce, ali je uvek nešto bilo preče. Razmišljala sam da su Prebilovci tu, da ima vremena, otići ću. A onda su Tompsonov koncert u Zagrebu minulog leta i pola miliona ljudi koji su klicali ustaškim pozdravom bili okidač. Teško mi je da shvatim kako je moguće da se takve scene dešavaju u 21. veku. Posle svega što smo prošli na ovim prostorima ne tako davno. Kako je moguć takav besmisao?“, priča za sajt UNS-a novinarka „Kurira“ Jelena Spasić.

Ona je krajem prošle godine dobila godišnju UNS-ovu nagradu „Laza Kostić“ za seriju reportaža iz Prebilovaca, koje je za vreme Drugog svetskog rata doživelo tragediju.

Kako kaže za UNS, nakon pomenutog koncerta shvatila je da pre svega kao čovek, a potom i novinar mora da ode u Prebilovce.

„To je ono što sam mogla da učinim - da se poklonim nevinim žrtvama ustaša i da pišem o tome kako bismo znali”, ističe Spasić.

Radeći seriju reportaža o Prebilovcima, rekla nam je ona, shvatila je da nije jedina u kojoj je pomenuti koncert nešto prelomio.

„Silvana Filić, unuka učiteljice Stane Arnaut (po dedi od majke koji je bio Stanin rođeni brat), žene koja je jedan od simbola Prebilovaca i srpskog stradanja od ustaške ruke, prvi je put progovorila u javnosti upravo za Kurir nakon što je gledala događanja u Zagrebu. To je ujedno i prvi put da neko od porodice Stane Arnaut govori za medije”, kaže Spasić.

U intervjuu za UNS sa nagrađenom novinarkom razgovarali smo o granici između profesionalne odgovornosti u izveštavanju o kolektivnom stradanju i ličnih osećanja, značaju ovakvih priča za novinarstvo u uslovima hiperprodukcije medijskog sadržaja, ali i o tome koliko joj je bilo teško dok je sakupljala građu za reportaže iz ovog mesta.

UNS: U kojoj meri je novinarska odgovornost veća kad se obrađuju teme kolektivnog stradanja kakvo je bilo u Prebilovcima?

- Novinarska odgovornost, u smislu odnosa prema poslu, po meni je uvek ista i jednako velika. Odgovoran novinar je onaj koji daje sve od sebe da profesionalno radi svoj posao. I dobro se pripremi za sve, pa i kad ide na običnu konferenciju za novinare, jer mora da zna ko je i šta je tu, kakav je kontekst... Tako da u tom smislu odgovornost ne delim na manju ili veću. Ali kao novinar, čiji je posao rad u javnom interesu, osećam odgovornost da svojim delanjem i izborom tema čuvam i istinu od zaborava. A ako uz to neko nešto nauči, razmisli pre nekih postupaka... tek sam uspela.

Međutim, kad radim teme kao što su Prebilovci, najveći izazov mi je da ne upadnem u patetiku. Linija između empatije i patetike je tanka. Dešava mi se da, tek kad drugi, treći put pročitam ono što sam napisala, vidim da to nije ono što sam htela i da sam skliznula, pa menjam. A čitaoci su, na koncu, ti koji sude.

UNS: Zbog čega je važno da se ovakve teme objavljuju u medijima?

- Važno je da bismo znali, pamtili, poštovali i, usudiću se reći, da nam se istorija ne bi ponavljala. Kamo sreće da se svi s Balkana objektivno bavimo svakim segmentom prošlosti, i u medijima i u udžbenicima, pa da nam se istorija ne ponavlja iz generacije u generaciju. Da svi sve znamo.

Takođe, a verujem da se to u reportažama iz Prebilovaca i vidi, važno je znati da iza zločina uvek stoje konkretna imena i ljudi, oni koji su osmislili, naredili, izveli, prikrivali... I da smo svi mi pre svega ljudi, dobri ili loši, a da nas tek posle toga sve ostalo u nekom smislu određuje i razlikuje, pa i vera i nacija. Upravo iz reportaža u Prebilovcima vidi se da i u organizovanom, sistematskom zločinu ima onih među ustašama koji su u datom momentu postupili kao ljudi. Zašto, kako - nebitno. Spasli su neke živote u moru nevinih, a ubijenih. I to treba reći. Ali nikako ne treba zaboraviti glavnu stvar i zameniti teze.

UNS: Kako postaviti granicu između novinarske profesionalnosti i ličnih osećanja?

- Upravo reportaža je, po mom sudu, žanr u kome osim činjenica i opisa daješ i lični doživljaj, emociju, pa i empatiju... I bez obzira na to da li pišeš reportažu iz Barselone ili Prebilovaca, mada je, naravno, razlika u doživljaju ogromna i potpuno drugačija. A danas, više nego ikad, kad je na internetu dostupno sve i kad se na telefonu kao na dlanu može videti baš sve, važno je da čitaocima daš i više i dalje, a to je i doživljaj.
Pisati o Prebilovcima je naročito teško, iscrpljujuće, i emotivno i mentalno. I upravo zbog tog snažnog doživljaja važno je, kao što već rekoh, ne upasti u patetiku.

UNS: Koliko je važno da se prilikom rada na ovakvoj priči novinar uzdrži od senzacionalizma i "klikbejt" naslova, po cenu manje medijske pažnje?

- Ne jurim medijsku pažnju, već novinarstvo. Klikove odavno ne brojim. Doduše, sistem sam broji. Iznenadićete se, kao što sam neretko i sama iznenađena, koliko ovi ozbiljni tekstovi znaju da budu čitani. I same reportaže iz Prebilovaca merene su hiljadama i hiljadama pregleda. I to je dokaz da u eri brzog života, generacija koje komuniciraju skraćenicama i rastu na klipovima od minut, i u vreme rasprostranjenog tzv. kopi-pejst novinarstva, pravi novinarski rad ipak ima “prođu”. Takođe, to je i dokaz da ljudi nisu toliko površni i da im ne možeš servirati samo kopi-pejst, da im treba dati i ozbiljan i drugačiji sadržaj. I zahvalna sam svojoj redakciji što ne odbija nijedan moj predlog za reportaže i odlaske na teren i ne kalkuliše da li će to biti klikabilno.

UNS: Šta Vam je bilo najteže dok ste sakupljali materijal za ovu reportažu?

- Znala sam gde idem i dosta toga pročitala i pogledala pre polaska u Prebilovce. I reklo bi se, bila spremna za ono što ću videti - i samo selo, čijih je mnogo kuća bez krovova i uraslo u korov, i za ostatke kostiju mučenika u prebilovačkom hramu, i za jamu Golubinku, u koju je u jednom danu živo bačeno više od 500 žena i dece.

Ali očigledno to nije bilo dovoljno.

Dan-dva pre polaska na put pročitala sam priču o Božu Kesu. U moru svega što sam znala, priča o tom tihom, poštenom čoveku i uzornom članu partije me je baš potresla.

Život u Čapljini, kojoj Prebilovci i pripadaju, dugogodišnjeg neženje zakasnelog za decu izgledao je obično kao mnogi drugi.

Sve dok mu poznanici, pa i prijatelji nisu otišli na sahranu u Prebilovce. Tu kraj nadgrobnog spomenika shvataju da je imao i ženu i dve ćerkice. I da su sve tri skončale u jami Golubinki 6. avgusta 1941. A Božo je ćutao sve te decenije. I upravo na tom groblju, gde je i Božov grb, ali i ploča na kojoj su imena mu žene i dece, bilo mi je najteže.

Na nadgrobnim pločama preminulih u decenijama nakon nastanka Titove Jugoslavije zatiču me i kolone imena njihovih najrođenijih pored kojih je ista godina smrt - 1941. Tu sam i zatečena koliko mi je bilo teško da to gledam.

UNS: Šta ovakve priče znače za savremeno novinarstvo s obzirom na to da, zahvaljujući internetu, imamo hiperprodukciju medijskog sadržaja i "borbu za kvantitet, a ne kvalitet" u medijskom prostoru?

- Iskreno verujem da još ima nade za nas i za novinarstvo. A o mom radu trebalo bi drugi da sude.

UNS: Koliko je važno što je ovakva tema dobila poverenje žirija?

- Opet iskreno, ovo je prva nagrada koja mi je draža zbog teme nego mene same. Trudila sam se da iz što više aspekata sagledam prebilovačku tragediju, vreme posle nje i ono što je danas. A danas su Prebilovci mesto sa tridesetak žitelja, mahom udovica.

Dolaze ponekad i političari i iz Srbije i Republike Srpske, slikaju se i uvek nešto obećavaju. Ali Prebilovci su i dalje selo u kome je dosta kuća u korovu, što je zaostavština i 1941. i 1992. godine.

Selo koje i dan-danas nema vodovod. Mada, nakon objavljivanja reportaža u Kuriru, slučajno ili ne, iz zvanične Banjaluke obećali su da će uplatiti sredstva za izgradnju vodovoda u Prebilovcima. To ne želi u potpunosti da finansira opština Čapljina, odakle su naveli da im nije isplativa investicija za toliko malo žitelja. Sredstva su nedavno i uplaćena. Čeka se početak radova.

Prebilovci su selo u kom hodočasnici ne mogu ni da prenoće, do pod vedrim nebom. Tako ne bismo ni mi mogli da nam nije izašao u susret Aco Dragićević, čovek koga nismo ni znali, a koji nas je primio u svoj dom. Bila sam uporna u naumu da noćimo u selu i neizmerno sam zahvalna Acu. Kao i Aleksi Dragićeviću, koji nas je vodio i kroz Hram Hristovog Vaskrsenja u Prebilovcima, ali i do jame Golubinke na plus 40. Aleksa je tu da se svakome nađe. I radi pri crkvi. Kraj koje SPC diže i omanji konak, kako bi manastir postala.

Zahvalna sam, i to moram istaći, i svim svojim sagovornicima, bez kojih ne bi ni bilo reportaža. Ljudi su i danas, posebno oni koji žive u Prebilovcima i okolini, još uplašeni, zaziru da javno govore. A mnogi su ipak govorili. Obećavale su vlasti iz Banjaluke i da će pansion u selu podići, kako bi hodočasnici imali gde zanoćiti. I dalje - ništa. A sve je to izuzetno važno i važno je pisati o tome. Dobra stvar je da učenici viših razreda osnovnih škola iz Republike Srpske u obrazovnom programu imaju i obavezu dolaska u Prebilovce. A koliko đaka iz Srbije uopšte zna za Prebilovce, a kamoli ide tamo? O Prebilovcima uvek treba govoriti. Razloga je puno.