UNS vesti
23. 09. 2014.
U okviru projekta „Ceni sebe da te cene drugi“ UNS razgovara sa novinarima o ekonomskom položaju profesije. Prvi razgovor objavljujemo sa kolegom Gvozdenom Zdravićem, dopisnikom "Blica" iz Aleksandrovca. UNS projekat sprovodi uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
Gvozden Zdravić: Medijski radnici u lošoj situaciji jer se ne drže zajedno
Dopisnik dnevnog lista „Blic“ iz Aleksandrovca Gvozden Zdravić, kaže za UNS da su mu honorari simbolični, od 2.500 do 5, 6 hiljada. „Od toga nije moguće živeti. Da mi nije poljoprivrede, ne bih mogao da preživim.“
Zdravić ima tridesetogodišnje novinarsko iskustvo. Ovom profesijom počeo je da se bavi još kao srednjoškolac. U prvom razredu srednje škole počeo je da piše u fabričkom listu „Vino Župa“. To je, kako kaže, bilo davnih osamdesetih godina. Nakon toga, radio je kao honorarac u listu „Pobeda“ iz Kruševca, a zatim i za beogradske medije. Godinama je radio u sindikalnom listu „Rad“, pa u „Komunistu“, „Borbi“, „Politici“. Na prvom programu Radio Beograda proveo je 17 godina. Dugo je radio i u JP „Informativni centar Aleksandrovac“, ali je u ovoj firmi 2005. godine „iz političkih razloga“ dobio otkaz. Od tada je honorarac. Od 1999. godine, pa do danas, dopisnik je dnevnog lista „Blic“ iz Aleksandrovca.
Gvozden Zdravić ima i svoj list. Glavni je i odgovorni urednik „Rasine pres“, čiji je osnivač njegova supruga, odnosno privredno društvo „Zdravić pres“.
„Mi u ovim vremenima krize i nestašice novca izlazimo već osam godina, svakog meseca. Ja sam i novinar i komercijalista i sve drugo. Drugih novinara nemamo, ali povremeno za nas pišu kolege iz rasinskog okruga, njih petoro, šestoro“, objašnjava Zdravić i dodaje da je „veoma nezadovoljan finansijskim rezultatom svog posla, jer je 'situacija teška'“.
„Često moram da ulazim u minus kako bih štampao list. To radim pre svega na teret kućnog budžeta, uplatim iz svog džepa na račun firme, zbog likvidnosti preduzeća, kako bih namirio troškove štampanja lista koji iznose oko 86 i po hiljada. Često sam u minusu kako bih mogao da informišem građane 12 opština rasinskog okruga dešavanjima koja su za njih važna. Kada je reč o mojoj saradnji sa 'Blicom', ti honorari su simbolični, od 2.500 do 5, 6 hiljada. Od toga nije moguće živeti. Da mi nije poljoprivrede, ne bih mogao da preživim. Iako sam pre svega novinar, ja za život uglavnom zarađujem od poljoprivrede. Roditelji su meni i bratu podelili zemlju, to je nekih 80 ari. Obrađujem je ja, uz pomoć supruge i dece. Praktično se od toga izdržavam, jer proizvodim hranu“, priča Zdravić.
Problema je, kaže, bilo uvek, ali je najteže u poslednjih deset godina rada.
„Pod stalnim sam pritiskom političkog rukovodstva u opštini Aleksandrovac koji ne bira sredstva da me spreči u iznošenju istine o nenamenskom trošenju budžetskih para opštine. Do sada sam oko 30 puta fizički napadan, imao sam i povrede po licu, glavi, telu. O tome je obaveštavana domaća i strana javnost, policija je sve to konstatovala, ali, s obzirom na, slobodno mogu da kažem, korumpiranost, nijedan od tih napadača nikada nije odgovarao. Oni su to iskoristili, da bi podigli privatne tužbe protiv mene, dokazujući zapravo ono staro nepisano pravilo da nije kriv onaj ko je nešto uradio protiv zakona nego onaj koji ukazuje na krivce. U ovom slučaju ja kao novinar. Redakcija u tim slučajevima uvek stane iza mene, ali ta medijska podrška traje dan, dva, dok se ne zaboravi. Nikakve koristi od toga lično nisam imao, napadači i ljudi koji su organizatori tih napada nikada nisu kažnjeni“, kaže Zdravić.
Zbog nepristajanja na pritiske, 2005. godine, Zdravić je ostao bez posla u JP „Informativni centar Aleksandrovac“. Od tada radi honorano za „Blic“.
„Više od pola radnika firme je tada otpušteno, jer nismo pristajali na pritiske iz opštine. Od tada sam honorarac, a školujem dva sina u Beogradu. Situacija je veoma loša. Sa ovakvim problemima se novinari konstantno susreću“, napominje Zdravić i dodaje da „to u velikoj meri određuje stav novinara prema poslu. Novinari su često u situaciji da se zapitaju, zašto bih se bavio istraživačkim novinarstvom u ovakvim uslovima kada na drugi način mogu bolje da prođem. I to je razlog zašto dolazi do samocenzure. Strah. Retko kome je posao siguran, što dovodi do uzdržanosti i poslušnosti novinara. Kada vide da im tekst nekoliko puta ne prođe, onda se zapitaju zašto, i ubuduće razmišljaju o tome hoće li napisati neki sličan“.
Kada je reč o honorarima, Zdravić kaže da mu redakcija „Blica“ „redovno isplaćuje honorare“ ali, ponavlja da su to „simbolične sume, do 6000 dinara“.
„Pre desetak, petnaest godina je to bilo mnogo više, sada su smanjili broj regionalnih strana, sa osam na dve, na kojima ima i reklama, a nas dopisnika ima oko 70. Tako da često nemamo prostora da bilo šta napišemo. U poslednje vreme se više oslanjamo na saradnju sa urednicima onlajn izdanja. U štampi je teško da se objavi tekst. Uglavnom se mediji fokusiraju na veće gradove, oni imaju prioritet, tako da dopisnici iz malih sredina nemaju mnogo šansi da objavljuju veći broj tekstova. Situacija nije ni izbliza kao što je nekada bila.
Za mesec dana objavim 10 do 20 naslova - vesti, repotaža, izveštaja, ali varijabila zavisi od budžeta kuće. Svaki mesec se utvrđuje budžet za dopisnike, a on se gotovo konstantno smanjuje“, kaže Zdravić.
Gvozden smatra da je neophodno utvrditi cenovnik rada novinara, snimatelja,fotoreportera.
„To treba da rade sindikati u medijskim kućama, koji se sada time ne bave jer su naše medijske kuće u jako lošem stanju. Trebalo bi da se utvrdi cena rada, to i zakon na neki način propisuje. Takođe, mislim da medijski radnici treba da budu licencirani. Da udruženja, čiji smo članovi, moraju da nađu način i oforme komisije koje će licencirati novinare, a gledajući, pre svega kako rade“ rekao je Zdravić.
Novinari bi, dodaje on, sami, čvršćim udruživanjem i organizovanjem u sindikate koji bi bili kredibilan partner u pregovorima sa ministarstvima i Vladom, mogli da poboljšaju svoj ekonomski položaj.
„Mi smo, na žalost, razjedinjeni, tako da nam to mnogo smeta i zbog toga nemamo neki veliki uticaj“, ističe Zdravić.
Kao jedan od osnovnih problema novinarske profesije danas, Zdravić vidi „to što su u ovu profesiju ušli ljudi koji se, da tako kažem, 'ne mešaju u svoj posao'. To su ljudi koje su angažovani politički, kako bi ulepšavali stvarnost. Oni su uglavnom nestručni i neškolovani za ovu vrstu posla, a nemaju ni iskustva. Takođe, veliki broj novinara piše tekstove tako što ih kopira sa zvaničnih sajtova opština i gradova. To je slabost naše profesije.“
Kao neko ko je više desetina puta napadan i omnemogućavan da obavlja svoj posao, Zdravić se suočava sa velikim izazovima i pritiscima u svom radu.
„Nisu to više ni pritiscima samo od političara, nego i sudovi, policija. Imam utisak da su u malim sredina novinari mnogo više izloženi pritiscima nego kolege u Beogradu jer se u malim mestima svi znaju i lokalni moćnici imaju uticaja na sud i policiju. Čovek se nađe u situaciji da se zapita da li je to što se dešava normalno, jer ako vas svakog meseca tuže, onda je to vrsta pritiska. Evo, baš mi je danas javljeno da me je jedan lokalni političar tužio već treći, četvrti put. Kada dođe do tih tužbi, ja sve sam finansiram, niko mi ne pomaže. Čak često, zbog lošeg finansijskog stanja ne koristim ni advokatske usluge i zbog toga imam male šanse da uspem pred domaćim sudovima. To mi dosta odmaže. Redakcije finansijski ne staju iza takvih slučajeva i onda smo prepušteni sami sebi“, kaže on i dodaje da „trenutno zbog jedne tužbe koju sam izgubio, supruzi skidaju mesečno dve trećine plate. Konsultovao sam se sa advokatom UNS-a,a li i pravnim timom 'Blica' i oni su zapanjeni, kažu da je presuda 'pravni nonsens', ali ja nemam novca da plaćam advokate da me zastupaju u svim tim slučajevima. Uskoro ću doći u situaciju da nemam od čega to više da plaćam i to je, nažalost, stvarna slika naše profesije“, zaključio je Zdravić.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.