Vesti

28. 11. 2012.

Autor: M. Stamatović Izvor: Ilustrovana politika

Od sile do potrošne robe

„U Srbiji ima previše medija i to mora da bude svima jasno, ponajviše nama koji se bavimo ovim poslom. Predstoji nam izuzetno težak period u kojem će mediji biti zatvarani, a mnogo novinara ostati bez posla. Ono što može i mora da učini država jeste da stvori takve uslove da opstanak medija ne zavisi od političke volje, već od jasnih i za sve jednakih tržišnih uslova", kaže prvi čovek Nezavisnog udruženja novinara Srbije

Gotovo istovremeno, početkom novembra, ugašena je RTV 5, lokalna televizijska stanica koja je važila za niški brend, i „Avala", televizija sa nacionalnom frekvencijom. Potom su čitalačku publiku, koja nema obaveštenja kakva imaju medijska i politička elita, iz vedra neba udarila dva groma. Prvi grom je bio saznanje da je jedan od vlasnika dnevnika „Pres", biznismen Miroslav Mišković, odlučio da to više neće da bude, a drugi je da se ta novina ugasila samo tri dana pošto se vlasnik „Delte" velikodušno povukao iz „Presa".

Dakle, za manje od mesec dana stotine novinara i drugih profesionalaca koji obezbeđuju da se novine pojave na kioscima, a program na televizijskim ekranima, ostalo je bez posla.

Njihovim sudbinama malo ko se bavio, jer su u prvi plan izbile novostare nedoumice oko toga ko su zaista vlasnici medija, koje su, opet, zabašurene „ratom tabloida", pa „ratom tri plavuše i narodnog poslanika"...

Ovo su samo neki od povoda za razgovor sa kolegom Vukašinom Obradovićem, predsednikom Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Zašto misliš da je „rat tabloida" usmeren na smenjivanje Veselina Simonovića? Čime je on toliko zaslužio njihovu pažnju? 

Postoje, u ovom trenutku, dve medijs ke kuće koje nisu, direktno ili indirektno, pod kontrolom vlasti. To je Javni servis i grupa medija u vlasništvu kompanije „Ringijer Aksel Špringer".

RTS i „Blic" su mediji sa ogromnim uticajem na javno mnjenje i treba biti medijski slep ili politički pristrasan, pa ne uvideti da se takozvani „rattabloida" svodi na hajku protiv čelnih ljudi ovih medijskih kuća: Veselina Simonovića i Aleksandra Tijanića, pri čemu je sve dozvoljeno, od laži, primitivnih uvreda do proglašavanja Simonovića promoterom nemačkih interesa i esesovcem.

Nemam ništa, da se odmah razumemo, protiv eventualnih smena Simonovića i Tijanića, ali to se ne sme dešavati u atmosferi političkog linča.

Kako komentarišeš „rat" Siniše Kovačevića i „plavuša" zaposlenih na RTSu? 

Koleginice sa RTS su, nažalost, kolateralna šteta obračuna dvojice muškarčina.Meta je Tijanić, a Dušanu, pardon Siniši Kovačeviću se, izgleda, učinilo manje rizičnim da sve svoje nezadovoljstvo iskali na „plavušama", jer polemisati sa Tijanićem nije baš uvek ugodno.

S druge strane, prvi čovek Javnog servisa, koji je znao da se oglasi i manje važnim povodima kada je on, direktno, prozvan, umesto da lično zaštiti novinarke RTSa, podmeće nekakav „kolegijum". Sve u svemu, jedna klasična, primitivna, srpska mačo storija.Od 800.000 tiraža dnevne štampe u Srbiji, dve trećine ide na tabloide.

Kakav je tiraž i uloga tabloida u razvijenim evropskim zemljama, a šta „krasi" naše tabloide?

Tabloidi u medijski uređenim državama su poslovni, a kod nas politički projekti iza kojih stoje razne interesne grupe, od tajkuna, političkih stranaka do delova tajnih službi. Iz te činjenice proizlazi i razlika u uređivačkim konceptima naših i zapadnih tabloida. Moj utisak je da je moć tabloida obrnuto proporcionalna sterilnosti takozvanih „ozbiljnih" medija čija se uređivačka politika svodi na prepričavanje Drugog dnevnika RTSa.

Koja pitanja su u spučaju ekspresnog gašenja lista „Pres" ostala bez odgovora?

Ostali smo bez jasnog odgovora šta je to nagnalo Miškovića da se baš u ovom trenutku, samarićanski, odrekne svogudela u „Presu". Zapravo, i tu nema nikakvih tajni. Iza svega stoji ono isto što je „nateralo" Miroslava Bogićevića da kupi VACov udeo u „Politici", pa ga ustupi državk, ili Milana Beka da na jednoj televiziji obelodani da je on zapravo većinski vlasnik „Večernjih novosti".

Zajedničko svoj trojici je da su njihovi potezi iznuđeni željom da se napravi dil sa vlašću. Koliko su u tome uspeli, to samo oni znaju. Na;ma, običnim smrtnicima, ostaje samo da nagađamo šta se dešava u tom političkomedijskom podzemlju.

Kako i zašto se lažiraju tiraži novina u Srbiji i da li veruješ u podatke gledanosti koje objavljuju televizije?

Moram da vam odgovorim kontrapitanjem: zašto „Kurir" baš sada lansira priču o lažiranim tiražima, a nije to uradio pre nekoliko meseci dok je bio u ljubavi sa prethodnom vlašću? Isto važi i za „Informer". Dragan Vučićević je mogao da potegne to pitanje i dok je bio u „Presu". Ko ga je sprečavao? Ako zaista postoji osnov da se sumnja u oditovanje tiraža ili podatke o gledanosti televizija, o tome treba da se povede ozbiljna i stručna rasprava koja ne može da se svede samo na dizanje nesnošljivo buke o „medijskoj mafiji" u kojoj je opet optužen „Blic", a žrtve „Kurir" i „Informer". I ta činjenica, sama po sebi, dovoljno govori.

Da li postoji raspoloženje ove vlade, pa i novinarskih udruženja, da se donese novi Zakon o javnom informisanju?

Medijskom strategijom je predviđeno da do marta 2013. treba da se donese novi zakon. U Ministarstvu kulture čak postoji nacrt predloga u koji mi nismo imali uvida i čak i ne znamo da li će biti pisan novi Zakon o javnom informisanju ili će se dorađivati taj predlog nacrta koji je ostavila u nasleđe prethodna vlast.

U svakom slučaju, Zakon o javnom informisanju, sam po sebi, bez uređenih pitanja vlasništva u medijima, transparentnosti finansiranja medija i položaja države, ne može bitno da utiče na ukupne prilike u medijskoj sferi.

Da li veruješ da će ova vlast ispitati sve okolnosti koje su dovele do toga da ni do danas ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju, Dadu Vujasinović i Milana Pantića?

Kako nam je pre više od mesec dana saopšteno, Savetza nacionalnu bezbednost je doneo odluku o formiranju radne grupe koja bi se bavila „istragom istrage" o ubistvima naših kolega. U radnu grupu bi bili uključeni eksperti i predstavnici novinarskih udruženja, a kao rezultat, barem se nadamo, trebalo bi da dobijemo odgovor zašto su ova ubistva ostala nerasvetljena. Do danas, nažalost, nemamo nikakvih informacija o tome da li se i šta radi po ovom pitanju. Očekujemo da
nas Aleksandar Vučić obavesti šta se dešava sa ovom inicijativom, ali se plašim da će, kao i mnogo puta do sada, kada su u pitanju ubistva novinara, ovo biti jedno od mnogobrojnih obećanja koja smo dobijali svih ovih godina, a da se nakon toga ništa nije dešavalo.Kad se, na primer, novinari u Grčkoj naljute, zemlja do ispunjenja njihovih zahteva i po nekoliko dana ostane u medijskom mraku.

Zašto je takva reakcija „sedme sile" u Srbiji, iako iz dana u dan ona pada na sve niže grane, nemoguća misija?

Zato što smo razjedinjeni, uplašeni za golu egzistenciju i bez pravih sindikata koji treba da vode glavnu bitku kada su u pitanju radna prava novinara. Mi nemamo ni sindikate ni reprezentativnost na nivou poslodavaca i takvo stanje se održava već godinama, jer je sasvim jasno da siromašnim i obespravljenim novinarima najlakše može da se manipuliše. Sve dok u Srbiji, u većini redakcija, vlada pravilo „ćuti i radi jer uvek mogu na nađem drugog novinara koji će za manje para da radi to isto", mi ćemo biti potrošna roba bez profesionalnog digniteta i radne zaštite.

Šta očekuje medije u Srbiji 2013. godine? Šta će se desiti ako Miškovićev postupak postane pravilo, a država ne priskoči u pomoć? 

Država treba da „priskoči u pomoć" tako što će se povući iz vlasništva u medijima i pridržavati se jasnih pravila kada je u pitanju finansiranje javnog interesa kroz medijske sadržaje. U Srbiji ima previše medija i to mora da bude svima jasno, ponajviše nama koji se bavimo ovim poslom. Predstoji nam izuzetnotežak period u kome će mediji biti zatvarani, a mnogo novinara ostati bez posla. Ono što može i mora da učini država jeste da stvori takve uslove da opstanak medija ne zavisi od političke volje, već od jasnih i za sve jednakih tržišnih uslova. Da budem potpuno jasan. Primera radi, Beta, Fonet i Tanjug moraju da posluju pod jednakim uslovima, a ne da država finansira Tanjug, a da preostale dve agencije gura na „tržište" i time ih praktično gasi.

Potpuno ista situacija je i sa regionalnim i lokalnim medijima koje finansiraju lokalne samouprave. Tu su privatni mediji u neravnopravnom položaju i situacija je takva da ćemo, ukoliko se nešto hitno ne promeni, ostati bez lokalnih medija.Direktor si političkoinformativnog nedeljnika „Vranjske".

Ko je vlasnik nedeljnika, koliki vam je tiraž i kako opstajete na tržištu?

Ja sam osnivač i vlasnik „Vranjskih". Tiraž nam se kreće oko 3.500 primeraka, ali pravo pitanje nije kako opstajemo, nego koliko ćemo još uspeti da izdržimo. Mi smo se posle osamnaest godina našli na samom početku i borimo se za goli opstanak. Preživeli smo Miloševića, bili tuženi po Šešeljevom zakonu o javnom informisanju, redakcija nam je nekoliko puta obijana, novinarima prećeno smrću... Gotovo da nema te novinarske nagrade koju „Vranjske" nisu dobile, a nalazimo se pred samim ponorom. U isto vreme, lokalna RTV Vranje se uredno finansira iz budžeta, njihovi novinari su bolje plaćeni, a uredništvo i menadžment imaju samo jednu brigu - kako da izbalansiraju političke interese stranaka koje čine vladajuću koaliciju. To je srpska medijska stvarnost.

Da li je bilo teže voditi novine 1994. godine ili danas? 

Bilo je teže 1994, ali danas to radim sa gorčinom i osećanjem da mi sa svakim brojem „Vranjskih" rastu magareće uši.
Nisam bio od onih koji su očekivali da će posle 5. oktobra poteći Srbijom med i mleko, ali moram da priznam da sam verovao da će politička elita, nastala na talasu demokratskih promena, odmaći od shvatanja medija kao svoje oglasne table. Nažalost, prevario sam se.Slučaj Pahomije je pravno završen. Vladika je oslobođen optužbe za pedofiliju, a ti optužbe da si ga oklevetao.

Da li veruješ da je vladika nevin?

Pahomije je velika bruka i za Srpsku pravoslavnu crkvu i za srpsko pravosuđe. Uostalom, Vrhovni sud je potvrdio da je bilo propusta u postupku na štetu dečaka. Iskreno se nadam da će nakon penzionisanja vladike Vasilija Kačavende sledeći biti Pahomije, te da će se unutar SPC ponovo otvoriti ova tema.

Da li bi i danas isto postupio kao i kad si otvorio taj slučaj?Sada, sa naknadnom pameću, imam samo jednu dilemu. „Vranjske" su toj deci, u jednom trenutku, bile jedina nada. I mi i oni verovali smo da radimo ispravnu stvar i da zarad istine i pravde nijedna žrtva nije prevelika. Sudska haranga kroz koju su deca prošla je, međutim, nešto što i dandanas nosim na savesti. Ti mladići su bili podvrgnuti takvom mrcvarenju da im je, siguran sam, sudski proces bio veći teret, nego ono za šta su optuživali vladiku Pahomija. To je jedina moja dilema i nisam siguran kako bih sada, opet kažem, sa ove distance, postupio.

Da li si lokalpatriota i ako jesi, kako taj patriotizam pokazuješ?

Nisam patriota, ni lokalni, ni globalni. Mislim da je Danilo Kiš rekao da je patriotizam poslednje utočište protuva. Volim Vranje, još više Vranjance, pre svega, zbog specifičnog mentaliteta. Mi smo blagi, miroljubivi i emotivni ljudi. Privrženost rodnom gradu i Vranjancima, pre svega, iskazujem kroz podršku pojedincima i inicijativama koji izdižu Vranje iznad palanačkog stereotipa.

Ko je, ili ko su vranjski piromani i zašto im je tako teško ući u trag?

Ono što se vešto prikriva u celoj priči oko paljevina u Vranju je politički podtekst. Ovdašnje kriminalne grupe imaju manje ili više logistiku u lokalnim političkim strukturama i sve dok se to ne promeni, neće biti otkriveni počinioci i, što je još važnije, nalogodavci.

Kako idu stvari u vezi sa obnovom 120 godina starog vranjskog pozorišta „Bora Stanković" koje je letos izgorelo u požaru? 

Prilično sporo. Ali, da li je neko zaista očekivao da će u ovoj i ovakvoj Srbiji nestanak jednog pozorišta, pa makar ono bilo i sa stogodišnjom tradicijom, izazvati drugačiju reakciju javnosti? Biću srećan ako projekat obnove pozorišta ne ostane samo još jedno propagandno Potemkinovo delo.

Kako bi Vranjanac na svom „maternjem" jeziku opisao situaciju u kojoj danasživi?  U Srbiju Srbi, u Vranje Vranjanci!