Vesti
03. 12. 2012.
Javno- privatna klackalica
Iako je posle donošenja zakona o radio-difuziji sudbina javnog servisa izgledala sigurno, ispostavlja se da je RTS sistem koji jedva preživljava, u kome se ljudima plate isplaćuju sve neučestalije.
Gde nedostaju sredstva za kvalitetnu produkciju i reprodukciju. Na to idu štrajkovi upozorenja, višak zaposlenih, finansijske dubioze, ukidanje logike javnog servisa i prihvatanje logike komercijalnog programiranja i trke za rejtinge po svaku cenu.
Nekako u isto vreme i u Velikoj Britaniji i u Srbiji vode se debate o pitanjima dalje sudbine javnih radiodifuznih ustanova. To pitanje je prisutno u evropskoj javnosti od samog početka javne radio-difuzije koju je Evropa, sa jasnim ciljevima, razvila u mnogo većoj meri nego SAD, ili druga razvijena, kapitalistička područja.
Decenijama Bi-Bi-Si važi kao primer za to kako treba da funkcioniše ozbiljan, javni RTV servis, i kakvo treba da bude njegovo mesto u društvu. Sve vreme Bi-Bi-Si je izuzetno uspešno javno preduzeće koje svoje zadatke da informiše, obrazuje, i zabavi, obavlja skoro perfektno. Bi-Bi-Si je uspešna, profitabilna i uticajna međunarodna kompanija, koja deluje u svim krajevima planete.
Šta je onda sporno? I zašto je generalni direktor Bi-Bi-Sija, usred skandala, morao da se povuče, posle samo 54 dana koja je proveo na tom mestu? Zato što je, glasi odgovor, javnost uvidela da je Bi-Bi-Si izgubio ravnotežu između „privatničkog” sistema privilegija koje je stvorio unutar sopstvene „korporativne kulture”, i zaštićenosti od tržišta i političkih diktata, koje uživa kao prvorazredno, čvrstim zakonom branjeno javno preduzeće.
Direktor koji je upravo otišao, ispraćen je otpremninom od blizu dva miliona funti. Što, svakako, liči na ekscese koje sebi dopuštaju privatne banke, kompanije i špekulantske firme, usred neviđene privredne krize. Javnost u Britaniji je
uznemirena i pokrenut je veliki točak preispitivanja svega što je u vezi sa anomalijama i skandalima, koje je Bi-Bi-Si dugo i vešto sakrivao. Debata je pokazala da nije sporna potreba da javni RTV servis postoji i bude jak i uspešan. Sporna je praksa u kojoj se, i u najkvalitetnijim javnim organizacijama, javno dobro koristi u cilju sticanja privatnih, ličnih
privilegija. A time i neprimerenog uticaja, moći i materijalnog bogatstva.
Britanci će, u svom stilu, istovremeno i gospodski i „tabloidno”, da nađu rešenje za ovaj problem i za svoj javni servis. Koji će, naravno, opstati i „biti jači nego ikada”.
Limuzina sa pratnjom
Šta se, u isto vreme, dešava kod nas? Teško je nabrojati sve ono što se u javnosti, godinama prepoznaje kao loše lice našeg javnog RTV servisa. Jer je tog lošeg podosta. Osnovni apsurd je u tome što firma koja poručuje svojim gledaocima da ’imaju pravo da znaju sve’ godinama odbija da povereniku za javne informacije dostavi tražene izveštaje, dakle istinu, o svom poslovanju.
To je firma koja radije plaća kazne nego što otkriva tu „istinu” o sebi. Da li je reč o drskosti, ili, možda, težnji da se prikrije da je, kao i u ostatku države, u firmi RTS najlošije ono što se zove „poslovanje”, odnosno „ekonomisanje”? Iako
je posle donošenja zakona o radio-difuziji sudbina javnog servisa izgledala sigurno a mehanizmi poslovanja bezbedni, ispostavlja se da je RTS sistem koji jedva preživljava, u kome se ljudima plate isplaćuju sve neučestalije.
Gde nedostaju sredstva za kvalitetnu produkciju i reprodukciju. Na to idu štrajkovi upozorenja, višak zaposlenih, manjak kvalifikovanih, nedostatak kompetentnih, finansijske dubioze, neplaćeni doprinosi, zakinute autorske nadoknade, nepriznavanje autorskih prava i prava intelektualne svojine, ukidanje logike javnog servisa i prihvatanje logike komercijalnog programiranja i trke za rejtinge po svaku cenu.
Sve ovo prati i neprestano „mačevanje”, polemisanje i teglenje po sudskim parnicama javnog servisa sa svim i svakim. Od običnih gledalaca, koji ne plaćaju pretplatu, do narodnih poslanika, koji potražuju zaostale tantijeme.
Situaciju komplikuje i činjenica da je „tržišno” poslovanje i tzv. dilovanje komercijalnog TV vremena u javnom servisu nadležni državni organ koji se bavi istraživanjem korupcije istakao kao jasan, negativan, primer naopake rasprodaje
javnog dobra u korist privatnih agentura. Tu je i nategnuto rešenje sa RTV Vojvodina, kojoj je zakonom istovremeno dat i ravnopravan, ali i vazalski status, u odnosu na RTS.
Jedan mali, ali čudan detalj, pokazuje neprirodan položaj u kome se našao RTS.
Šef ovog glomaznog servisa kreće se gradom u crnoj limuzini koju prati „bezbednjačko” vozilo sa tri, četiri kršna momka, verovatno propisno naoružana i svakako dobro istrenirana za antiterorističke akcije?! Ne znam gde još postoji takva praksa, ali postavlja se pitanje, zašto je šefu javnog RTV servisa, u demokratskoj državi, potrebna takva vrsta zaštite? Odgovori mogu da budu sve samo ne logični i uobičajeni. Ipak, sve je to, na kraju priče, jedna dosadna, razvučena i jadna slika i prilika, koju izgleda niko više ne može da promeni. A sve je manje onih, na odgovornim mestima, kojima je do bilo kakve promene javnog RTV servisa nabolje uopšte i stalo. Da bi apsurd bio potpun, u mnoštvu svega što ne valja, čak i ono što valja u javnom servisu, gubi na značenju.
Dakle, u suštini, polemika nije oko pitanja da li nam treba javni servis nego oko pitanja kako da se on ukine a da to „niko ne primeti”. Privatno raspolaganje javnim dobrom je davno ustanovljena praksa u Srbiji. Zapravo, celokupna tranzicija se i svodi na to da se takva pogubna praksa ustanovi kao normalna. U tome se, bez obzira na razmere štete po narod i državu, uporno istrajava. Izgleda i u javnom servisu.
Demokratski uticaj na program
U međuvremenu, neka komisija, za javnost anonimna, okupljena na najvišoj adresi u ovoj državi, sprema novi „set” medijskih zakona. Preti opasnost da je to isti „set” ljudi koji sada iz četvrtog, petog, pokušaja ima „dobru nameru” da pogodi šta to treba da se reguliše u oblasti radio-difuzije. I na koji način.
Pošto se ministar finansija, lično, prvi i unapred oglasio sa idejom kako da se dosad finansijski nezavisni regulatori domaće radio-difuzije učine zavisnim, data je smernica da se i javni servis ponovo učini zavisnim. Ne od sve manje
lojalnih TV pretplatnika, već od nekog državnog ili paradržavnog organa. Što ne mora a priori da bude loše rešenje. U izgrađenim demokratijama, kao što je, recimo, Francuska, podrazumeva se da svaka nova vlast ima pravo da utiče na
sudbinu i programsku orijentaciju javnog servisa.
Jer šta je vlast, u demokratiji, nego iskazana volja javnosti? Podrazumeva se da je demokratija u stanju da obezbedi da se takav uticaj vlasti ne otme svakoj kontroli.U svim tim evropejskim polemikama malo je onih koji imaju smelosti da pogledaju
preko okeana i vide jednostavno i jasno rešenje koje imaju Amerikanci za svoju „javnu” radio-difuziju. Svake godine njihova „savezna skupština” donosi zakon o finansiranju javne radio-difuzije koji obezbeđuje sigurna budžetska sredstva za njen opstanak.
Ostalo ona, na osnovu sopstvene sposobnosti, pribavlja od donatora, velikih i malih, pa čak i od dobronamernih TV gledalaca. I nema pravo da prodaje reklamno TV vreme. Niko tamo ne polemiše oko toga da li, na taj način, vlast utiče na nezavisni status javne radio-difuzije. Jer privatna radio-difuzija je toliko jaka da javnom servisu ne ostaje ništa drugo nego da se stvarno bavi golom istinom. I pukim kvalitetom. Ma šta oni bili u kapitalističkoj demokratiji.
Da li će neki od ovdašnjih medijskih lumena i komisijskih eksperata imati malo inspiracije da razmisli i o ovakvom modelu? I da ga, onda, bez straha od „dušebrižnika” raznih boja, pretvori u praksu.
Komentari (1)
ostavi komentar03.12.
2012.
Javna audio-vizuelna medijska sluzba
G. Stanko Crnobrnja u tekstu "Javno-privatna medijska klackalica" upotrebljava, kao i mnoge druge javne licnosti, nesluzbeni izraz "javni servis" umesto sluzbenog izraza "Radiodifuzna ustanova Srbije" za tzv. i samozvanu "Radio-televiziju Srbija" (RTS). I tu pocinje problem javno-privatne prirode ovog "servisa".
OdgovoriNaime, pojam javnog servisa je dvoznacan: funkcionalan i organizacioni. Prema prvom, funkcionalnom pojmu, javni servis je servis ili usluga koja je zbog svoje vaznosti za ekonomsku, drustveni i kulturnu egzistenciju i razvoj drustvene zajednice moze smatrati servisom ili uslugom od opsteg interesa. Po drugom, organizacionom pojmu, javni servis ili sluzba je telo koje pruza servis ili uslugu od opsteg interesa.
U duhu naseg jezika i u skladu sa vazecim Zakonom o javnim sluzbama, "javni (radiodifuzni) servis" trebao je da se nazove "javna (radiodifuzna) sluzba" ili, preciznije,"javna audio-vizuelna medijska sluzba" (tj. "javna informaciona sluzba") - audio-vizuelna medijska sluzba od opsteg interesa. Jer, JP "Emisiona tehnika i veze", koje je svojevremeno izdvojeno iz sastava Radiodifuzne ustanove Srbije (RTS), predstavlja takodje javnu sluzbu, tacnije, javnu telekomunikacionu sluzbu od opsteg interesa.
Problem javno-privatne medijske klackalice mozda ce se resiti ako ova javna sluzba pocne da pruza samo javnu uslugu, bez komercijalne usluge (reklama), i za tu javnu uslugu naplati taksu.