Vesti

17. 03. 2013.

Izvor: Politika

Paket evropski, uslovi srpski

Kakvu televiziju budućnosti želimo, kakve zakone o radiodifuziji očekujemo – tema je okruglog stola našeg lista održanog prošle subote u našoj redakciji.

Učestvovali su: Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS-a, Stanko Crnobrnja, teoretičar i profesor medija, Marina Fratucan, novinar i urednik na RTV, Maja Vukadinović, kulturolog, kao i Vesna Roganović, urednica „Kulturnog dodatka”, i Gordana Popović, novinarka „Politike”.

Ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije, čija radna grupa završava nacrte medijskih zakona, nije se odazvao našem pozivu.

POLITIKA: U čemu je problem sa sadašnjim zakonom? Zbog čega se menja i inovira?

Aleksandar Tijanić: Srbija još dugo neće dobiti dobar zakon ni o javnim servisima ni o elektronskim medijima, ne zato što ljudi koji ga pišu ne umeju da prepišu evropske zakone nego zato što su uslovi u kojima se primenjuju ti zakoni nemogući. Kako da pomirite uređenje nemačkih medija, britansko finansiranje i politiku somalijske čvrste države u društvu koje je na nivou južnog Jemena? Mislim na zakone od 2000. do danas. Oni sadrže lepe želje koje su neprimenljive. U revolucionarnom uzletu posle 2000. godine ta vlada je napravila zakon da se na svakih 100 rudara plaća jedna pretplata za javni servis. Da železnica plaća na 24.000 radnika 2.400 pretplata. Kada je to sprovedeno? To je nemoguće. I nikada neće uspeti da donesu zakon zato što politika još dugo neće pustiti šape sa Javnog servisa i sa ostalih elektronskih medija, komercijalni mediji će se kao na pijaci pogađati sa političarima za usluge gostovanja na televiziji a za dobijanje nekih koncesija. Svaki razgovor na temu zakona prestaje dok mi neko ne dokaže ko je vlasnik B 92 i ko je vlasnik televizije Avala? Ne pristajem da se igram pola slobode i pola zakona, a pola prljave igre u doba kad je jedan tajkun ovde dobio frekvencije i kada su strancima omogućili da imaju dve televizije.

POLITIKA: Kako vi osećate te šape države?

Tijanić: Evo jučerašnjeg rezultata za Dnevnik RTS: 14,3 rejting i 31,7 šer, dakle trećina građana je gledala naš dnevnik. Nekad šer ide i do 40, a kad je neko uzbuđenje i više od 50. Ko će da pusti u Srbiji instrument koji ima taj uticaj bez svog uticaja? Nema zakona koji može da napravi hrabrim prvog ili drugog ili trećeg čoveka RTS-a ili javnog servisa Vojvodine. To je pitanje spremnosti čoveka da založi svoju karijeru. Pred poslednje izbore, imao sam direktan zahtev da za Uskrs gostuje jedan od kandidata. Rekao sam nema problema, ali drugog dana Uskrsa će drugi, trećeg treći... A ne, niste me razumeli, samo taj kandidat na Uskrs, rekoše. Rekao sam ne može. Nisam znao ko će da pobedi, niti kako će stvari da se razvijaju.

POLITIKA: Jeste li imali konsekvence zbog te odluke?

Tijanić: Nikakve. Godinu dana pre toga je direktno traženo, na zahtev Haškog suda, iz najviše kancelarije, da skinem seriju„Moj rođak sa sela”. Rekao sam da to ne dolazi u obzir, Upravni odbor me jednoglasno podržao. To ne može zakon da vam da. Svakom se patuljku čini da može da bude šef Javnog servisa. Nije tačno. I u mojim godinama i pred kraj karijere čovek mora da bude spreman da ostane bez posla, a da ne ode odatle obrukan. To ne može zakon da sredi, to je pitanje profesije.

POLITIKA: U izradu novog zakona ušlo se s idejom da se država povuče kako bi mediji bili slobodniji.

Tijanić: Država hoće da napiše da se povlači, a mi tek treba da vidimo da li hoće, i to na osnovu odnosa države prema javnim servisima. Ona želi da ispuni evropske zahteve, ali da u srpskoj politici manje-više sve ostane isto. Ne znamo ko je vlasnik dve značajne televizije. I to je dokaz da neko želi da ostavi sve u staro vreme i u staroj podeli: budi moj, slušaj me, pa ćeš biti bezbedan. Položaj javnog servisa u Srbiji može čak i da bude definisan zakonom, ali u praksi je teško ostvarljiv. Ne sviđa se nešto Zukorliću, on ustane i pozove muslimane da ne plaćaju pretplatu. Ne sviđa se nekoj maloj stranci zašto je nema 15 minuta u „Dnevniku”, ona kaže, nećemo da plaćamo pretplatu... Imam utisak da ova garnitura sad, u sklopu ispunjavanja evropskih standarda, želi da napravi izrazito evropski zakon.


POLITIKA: Kako Evropa razvija svoje javne servise? Šta možemo od nje da naučimo?

Stanko Crnobrnja: Ne treba da trčimo za Evropom. Treba da nađemo svoja rešenja. Ne bih se sasvim složio sa gospodinom Tijanićem da ovi naši umeju da napišu zakon. Od 2000. godine, kada je novi režim došao, to je četvrti pokušaj da se napravi zakon. Uz to imamo stalnu kancelariju OEBS-a prisutnu kao naše prijatelje koji tu nešto savetuju. Šta oni savetuju, kada ne mogu svi zajedno da naprave zakon kakav odgovara? Velika mistifikacija oko tog zakona i njegove primene se najčešće svodi upravo na to: pritisak politike – ili ne pritisak politike. Ne postoji unificirani evropski medijski zakon. Evropa medije kontroliše putem direktiva kao u vremenu Socijalističkog saveza i SSSR-a. Pri tom, svaka država, članica Evropske unije, ima potpunu slobodu da uredi svoje sisteme onako kako misli da treba, jer su javni servisi nosioci kulturnog razvoja. U Evropi svi štite javne servise kao bele medvede zato što su saglasni da su javni servisi neophodni, pogotovo u potpuno novom tehnološkom okruženju u kome se televizija pretapa u jedan novi medij. Ta brza tehnološka promena zakonodavce stalno zatiče u nekom ofsajdu.

POLITIKA: Da li smo u zaostatku za drugim zemljama?

Crnobrnja: Naravno da jesmo. Mi svaki drugi dan žongliramo: hoćemo li model Bi-Bi-Sija ili HRT-a? Druga stvar jeste nešto što smo mi koji se bavimo medijima sugerisali kolegama koji su došli na vlast 2000. godine: da se telekomunikacije i radio difuzije više ne mogu odvajati kao pre 50 godina zato što to postaje isti domen. Imamo dve regulatorne agencije, za radio-difuziju, i za telekomunikacije, koje prilično dobro žive od naplate taksi i teže da rade šta god hoće. To se u principu želi za javni servis iako nijedan javni servis nije u klasičnom smislu nezavisan, čak je i Bi-Bi-Si poluautonomna televizija, što Britancima uopšte ne smeta.

Tijanić: Ni u jednom dokumentu Bi-Bi-Si sebe ne proglašava poluautonomnom televizijom.

Crnobrnja: Bi-Bi-Si jeste poluautonoman, on funkcioniše na desetogodišnjoj povelji koju izdaje kraljica, odnosno kraljevski kabinet, ali on licencu i ugovor potpisuje sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. To je isto to ministarstvo koje je nadležno za sve tajne službe, za unutrašnju bezbednost u Britaniji. To u Britaniji postoji 70 godina i oni nemaju nikakve političke probleme sa tom realnošću. Kod nas se mnogo mistifikuje ta priča oko toga ko će na koga da utiče i na koji način. Uticaće ako se služi vansistemskim sredstvima. Ako je neko siledžija, taj će da uhvati pa prebije, ako je neko kulturan onda neće. Tehnološka revolucija zaista zahteva od medija da u sebe ugrade potpuno nove parametre poslovanja, nove parametre programiranja. Postoji jedna komisija u Britaniji koja reguliše komunikacije i telekomunikacije i emitovanje i poštanske usluge. Isto je i u SAD. Postoji centralizovana državna organizacija koja s jednog mesta kontroliše, reguliše i upravlja čitavim ovim spektrom delatnosti i svim tim tržištima. Kada dođe na vlast novi predsednik Amerike, on prvo smeni direktora agencije za komunikacije i stavi svog čoveka, što ne stvara nikakav politički problem. I što je sad problem da i mi, umesto dve, imamo jednu agenciju, na čije će čelo nova vlast staviti svog čoveka?

POLITIKA: U novinarskim krugovima postoji otpor prema regionalizaciji javnih servisa.

Tijanić: Ovaj predlog zakona je antierteesovski po svakom svom članu. Po članu da su nužni i lokalni javni servisi. Mi nemamo para da izdržavamo jedan javni servis, odnosno jedan i po, ako računam i Vojvodinu, a ne deset ili trinaest. I predviđa se da svi oni žive od pretplate koje nema. On ni u jednom članu ne štiti javne servise, on štiti komercijalne televizije. On govori o tome da lokalni mediji preko RTS-a mogu da izlaze na centralnu mrežu. Pa gde je naš program? Oni kažu da neće da gledaju kad pukne cev u Beogradu, a ja hoću da gledam kad pukne trafo-stanica u Prćilovici preko centralne mreže! Emitujuprogram iz Kruševca preko centralne mreže, generalni direktor odgovara za cadržaj, a ne može da ga vidi pre emitovanja. Kako to može? Ko kaže da pretplata ne funkcioniše? Beograd je ostvario pretplatu 64, Vojvodina 53 odsto prošlog meseca.

Marina Fratucan: Javni servis Srbije po svim istraživanjima trenutno je najjači, najgledaniji, to je nesporno, i u odnosu na prethodne dve decenije sada sasvim drugačije izgleda. Sve je super i za Bi-Bi-Si, ali konstatovali ste da je razvoj demokratije tamo i ovde nebo i zemlja. Mi treba da težimo tim sitnim standardima i da nam jednog dana postane nebitno ako neko ko pobedi na izborima postavi svog prvog čoveka na čelo javnog servisa, ali trenutno nije tako.

POLITIKA: U čemu je specifičnost vojvođanskog javnog servisa?

Fratucan: Vojvodina je multinacionalna sredina sa pet manjinskih redakcija, sada već šest, jer imamo i Drugi program. Teško se izdržava celokupni RTS, logično je da je i opstanak RTV-a doveden u pitanje. Naplata funkcioniše u Novom Sadu i Beogradu, ali je nedovoljno da omogući da se na pravi način rade programi i da ima čak tog istraživačkog novinarstva koje toliko zahteva i EU. Takva vrsta programa je skupa. Ne možete imati sponzora istraživačke emisije i biti nezavisni. Kada se sve uzme u obzir tada se opstanak dva kanala u Vojvodini još više dovodi u pitanje, a opet, ukinuti drugi kanal koji je manjinski isto ne bi bilo poželjno, ne samo zato što to evropski principi nalažu nego zato što su građani Vojvodine u velikom procentu manjine. Ono što je trenutno dobro na RTV-u jeste jedinstvo redakcija. Ranije su to bila geta. Svaka redakcija je imala svoj program, ali su svi radili samo za svoju nacionalnu manjinu i većinska srpska zajednica nije mogla da razume šta se dešava u tim njihovim programima. Sada postoji jedna emisija „Paleta” i mi u toj polusatnoj emisiji svakog dana vidimo priloge iz svih redakcija na matičnim jezicima, titlovano na srpski. Svi građani Vojvodine sada mogu da imaju uvid šta se važno dešava u svakoj od tih manjina. To nije samo da manjine igraju i pevaju kao što je Laslo Vegel svojevremeno pričao da se jedino vidi na Televiziji Vojvodina.

POLITIKA: Ima li političkog uticaja?

Fratucan: Bila bi laž i farsa reći da pokušaja nema. Pitanje je samo da li će naići na više puta „ne”, ili će biti jednom „da”, jednom „ne”, da bi se videlo kakav je pritisak i kako naći modus da se na to odgovori. Od čoveka koji tamo sedi zavisi da li će reći „hoću”, ili ”neću”.

POLITIKA:Kod nas postoje dva kanala koji se trenutno bave samo kulturom. Da li liče na ono što bi trebalo da budu?

Tijanić: Insistiram da je Drugi kanal RTS-a obrazac programa kulture, pravi ga 1.000 ljudi.

Maja Vukadinović: Javni servis pre svega treba da ima kulturnu funkciju, kao što je to Bi-Bi-Si. Ovde iako imamo i Drugi program i RTS Digital, ali pitanje je kakve emisije imamo. Nama pre svega nedostaje istraživačko novinarstvo u oblasti kulture. Često su emisije koje imamo strogo informativne, samo izveštavaju o proteklim događajima, ne postavljaju se pitanja, ne postoje problemske emisije. Zbog skupštine i sporta programska šema vrlo često se menja i kulturne emisije se odmah prebacuju na druge termine, i gledalac koji prati kulturu, ne može ni da pronađe te sadržaje u kontinuitetu koji je neophodan da biste stvorili potrebu kod gledalaca za određenom vrstom programa.

POLITIKA: Kako odvojiti kulturu od eksplozije zabave?

Vukadinović: Zavisi od medija. Nemaju svi obavezu, a drugo, mi živimo u vladavini liberalno-ekonomske varijante.

POLITIKA: Tačno je da je to stavljeno javnom servisu u amanet. On se bavi kulturom, nacionalnim identitetom, dečjim programom, sportskim, ljudskim pravima... Ali zakon treba da prepiše granice i komercijalnim medijima.

Vukadinović: Cela naša stvarnost je trivijalizovana i tabloidizovana. To je dobrim delom i zbog nedostatka kulturne politike već godinama i zbog poremećenog sistema vrednosti koji je takođe problem koji postoji kod nas bar 20 godina, tako da ne možemo da krivimo ni RTS ni komercijalne televizije. Živimo u vremenu u kome su vrednosti potpuno poremećene, u kome je danas mladima uzor neka estradna zvezda, u kome je politika potpuno estradizovana, u zemlji u kojoj su granice između estrade i politike toliko bliske da se praktično više ne mogu ni razdvojiti.

Fratucan: Mi to sve znamo. Znamo iste floskule i stalno devedesete krivimo za to, čega god da se dotaknemo, da li je to nasilje u društvu, da li su mediji, da li je Dačić seo kod tete bez gaća... Sve je to poremećen sistem vrednosti.

Šta sad mi da radimo, da čekamo?

Crnobrnja: Može, sve može da se sredi. RRA je fantomska organizacija. Da li RRA radi svoj posao do kraja?

Fratucan: Ne radi, naravno.

Crnobrnja: Zakon je neke institucije oformio da bi radile neke poslove u oblasti medija. Te dve agencije su ostvarile autonomiju da rade šta hoće i da ne odgovaraju nikom, a one su upravo te koje treba da odgovore na sva ova pitanja.

Gde prestaje vulgarna zabava, kič ili govor mržnje? Gde uopšte počinje kultura?

Tijanić: Komercijalni mediji koriste nacionalno dobro, nacionalnu frekvenciju i nije tačno da oni nisu u obavezi da poštuju kodeks emitovanja. Taj kodeks podrazumeva sve: zaštitu maloletnih, ugroženih, manjinskih grupa. Zakon preko nekih od ovih agencija mora da kaže: ovo je granica. Zašto se ne govori? Zato, jer je rušenje RTS-a jedan od primarnih zadataka tajkuna okupljenih oko komercijalnih medija, koji bi da podele marketinški kolač i uticaj koji pripadaju nama... Neki dan smo imali u šest i dvadeset gostovanje jednog od političkih lidera Srbije. Trećina Srba je u to doba to gledala, to je jak uticaj. Da li znate da je rekord naše domaće serije 74 odsto? Uprkos napadima da smo se upustili u trku za komercijalizacijom, napravili smo rejting nekomercijalnim programom. A šta rade komercijalni mediji? Vrše napad na šemu RTS-a. Svi imaju jutarnji program, sad će i Prva da ga uvede. Svi imaju „Dnevnik”, bez obzira na to što je gledanost njihovog dnevnika daleko ispod našeg, jer pomoću njega trguju sa političarima. Ovo je krucijalna godina za RTS. Ili će novi zakon da predvidi ono što predviđa evropski paket, dovoljan i stabilan izvor finansiranja i za vojvođanski i za srpski javni servis, ili će komercijalni mediji preuzeti primat, pa će se ostvariti definicija da je RTS dnevna soba građana Srbije, da je jedna televizija uzbudljiva spavaća soba, a da je treća kupatilo sa toaletom. Toaletna televizija, spavaća soba-televizija pobediće i nadjačaće javni servis. To je normalna posledica situacije u kojoj se nalazimo.

Nastavak iduće subote