Vesti
15. 04. 2013.
Novinari u trci za nagradu "lešinar godine"
Žrtve masakra u Velikoj Ivanči su sahranjene u petak 12. aprila. Istog dana uz nevine žrtve sahranjeni su empatija, zdrav razum i tračak nade da ovom društvu sledi otrežnjenje.
Bilo bi korisno setiti se danas scene filma „Paklena pomorandža“, kada bezdušni nasilnik Aleks odjednom počinje da se oseća veoma loše dok gleda slike nasilja. Lekar to doživljava kao početak njegovog oporavka i objašnjava mu: „Vidiš, kada smo zdravi, onda na prisustvo nasilja i mržnje reagujemo strahom i gađenjem“.
Svako kome bar malo nije pripala muka od gadosti koje su proteklih dana objavljivali mediji u Srbiji, lešinareći po Velikoj Ivanči, trebalo bi da se zapita: „Jesam li ja zdrav“. Isto pitanje i to bar pet puta dnevno, trebalo bi sebi da postave oni koji se nazivaju novinarima, a koji su u strahovitom događaju videli priliku da se istaknu u svojoj redakciji i možda čak izbore za povišicu.
Svedoci smo da proteklih dana meštani koji su preživeli krvavi pir u Velikoj Ivanči, nisu mogli da dišu od medijskih krvopija koje su opsedale selo pokušavajući da nađu „krivca“ zbog kojeg je, uvereni su oni, Bogdanović pobio rođake, sina, majku i prve komšije. Teško da bi se pravi motiv masovnog ubistva utvrdio čak i da je počinilac preživeo, ali to nije sprečilo pojedine medije da nam uz naznaku „ekskluzivno“ i „skandalozno“, pojasne da iza pokolja stoji prokletstvo, drekavac, crna magija, pa čak i astrološka predodređenost za ubijanje.
Lešinari su bili bez milosti. Vrebali su meštane, beležili svaku njihovu reč koju su oni izgovarali u strahu, šoku i neverici zbog onog što im se desilo. Nikoga nije bilo briga što ti ljudi narednih decenija treba da gledaju u puste kuće, gde su nekada sa svojim komšijama pili kafe i igrali karte.
Umesto stručnih timova psihologa i psihijatara koji bi trebalo da im pomognu da prođu kroz zasigurno najteži period u životu, na njihova vrata dolazile su krvopije žedne senzacije. Na terenu je svaka priča, svaka reč beležena kao verodostojna a nije isključeno da je uredništvo u beogradskim medijima pridodalo neki „sočan“ detalj iz sopstvene mašte, ne bi li bili bar pedalj dalje u medijskom blatu u odnosu na konkurenciju.
I posle svih tih skarednih tekstova i izveštaja vredi li dodeljivati nekakve nagrade za najboljeg novinara, medij godine? Možda više priliči da se ustanovi nagrada „lešinar godine“?
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.