Vesti

21. 05. 2013.

Autor: M. Stamatović Izvor: Ilustrovana politika

Strah od novih zakona

Medijska strategija koja je usvojena u septembru 2011. godine predvidela je rok od osamnaest meseci da se usvoje zakoni koji bi reformisali ovu oblast. Rok za usvajanje zakona istekao je 31. marta. U međuvremenu Srbija je dobila novu vladu, što je i uticalo da se prolongiraju rokovi za ovu reformu, koju je Evropska unija svrstala među pet prioritetnih da bi se dobio datum za pristupanje.

 

Ministarstvo kulture i informisanju, u čijoj je nadležnosti priprema ovih zakona, nije se ponašalo po sistemu „pre mene potop", već je pošlo od predloga zakona koje su pripremile radne grupe u prethodnom sazivu ovog ministarstva.

Inicijalno, Strategija je predviđala pet medijskih zakona, a ovo Ministarstvo je pokušalo da ih objedini u dva: Zakon o javnom informisanju i Zakon o elektronskim medijima. Međutim, na kraju će se, ipak, ići na tri zakona, pa će se u skupštinskoj proceduri, pre početka kalendarskog leta, kako je najavio državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Dragan Kolarević, naći tri zakona. Uz pomenuta dva poslanici će raspravljati i o Zakonu o javnim audiovizuelnim servisima.

0 tome šta ti zakoni sadrže i kako će se oni primenjivati, kao i o slobodi i ekonomskom položaju medijske industrije koja zapošljava oko devet i po hiljada ljudi, te i o položaju novinara, raspravljali su medijski poslenici na panel diskusiji „Sloboda medija u Srbiji: dostignuća, pretnje i aktuelni trendovi" koja je, pod pokroviteljstvom OEBSa, nedavno održana u beogradskom Medija centru.

Prošlo je više od mesec dana od kada je završena javna rasprava o Zakonu o javnom informisanju, a mi ne znamo šta se sada sa tim zakonom zbiva. Radna grupa je po završetku javne rasprave razmatrala primedbe, neke je usvojila, neke nije, a potom je, kako nezvanično saznajemo, nacrt zakona otišao na usaglašavanje u ministarstva finansija, pravde i lokalne sa mouprave. Ne znamo da li, i kakve primedbe imaju ta ministarstva i koliko će se one odraziti na konačnu verziju nacrta koji će biti prosleđen Vladi - kaže Zoran Sekulić, predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija. - Važno je da znamo šta se događa, jer Zakon o javnom informisanju predviđa relativno kratke rokove za ozbiljne promene u medijskoj sferi.

 I reforma medija je velika tema

Reč je o tome da Nacrt zakona o javnom informisanju predviđa da se privatizacija preostalih 66 državnih medija u Srbiji završi do kraja 2014. godine i da 1. januar sledeće godine bude dan kada se ukida budžetsko, a počinje projektno finansiranje medija. Nacrt zakona predviđa i da država do 15. septembra ove godine raspiše konkurse za projektno finansiranje.

Postoji mogućnost da se ti rokovi prolongiraju - kaže Zoran Sekulić. Jasno nam je da velike teme, kao što su Briselski sporazum i dobijanje datuma za početak pregovora o pristupanju EU, mogu da potisnu u drugi plan razne reformske procese u Srbiji. Pa i medijske, koje su, takođe, od prvorazrednog javnog i državnog značaja. Dakle, rešavanje velikih državnih pitanja ne sme da bude izgovor da se medijska reforma odlaže. Važno je i da EU ne progleda kroz prste vlastima u Srbiji zbog toga što je i njoj prioritet rešavanje kosovskog pitanja. S druge strane, javna rasprava o Nacrtu zakona o javnom informisanju pokazala je da postoje ozbiljni otpori, pre svega, onih medija koji su već decenijama na budžetu, da se usvoji zakon koji nalaže njihovu privatizaciju.

Njima, a reč je o sedam odsto svih medija u Srbiji, svako odlaganje odgovara.

Ostali su prepušteni neuređenom i siromašnom medijskom tržištu koje je na udaru veoma ozbiljne finansijske krize. Ako bi se medijska reforma ponovo odložila, makar i do sledeće godine, i makar Srbija dobila najbolje medijske zakone na svetu, pitanje je, mislim pre svega na štampane medije, ko će to dočekati, ko će do tada preživeti.

Autocenzurom protiv otkaza

Nije dobro što je tako, ali je situacija takva da lokalni mediji gledaju u opštinski budžete kao u slamku spasa.

Ima mnogo medija i, naravno da nema novca za sve, ali problem je što opštinske i gradske vlasti vode računa samo o televiziji. Na nju ide 90 odsto novca iz budžeta, a ostalo dobiju štampani mediji koji ne mogu da nađu održiv način za poslovanje, jer tiraž nam se smanjuje, prihod od oglasa takođe, projekata je sve manje... - kaže predsednik Lokal presa Dejan Miladinović.

Pokušavali smo i sa novim poslovnim modelima, kao što je portal na Internetu, što jeste budućnost. Mislili smo da će se novac od odglasa kojih više nema u štampanim medijima preneti na Internet. Ali, prevarili smo se. Taj novac se negde izgubio. U situaciji smo da prelazimo na poluamatersko informisanje, jer nemamo više sredsgava da plaćamo istraživačko novinarstvo, dobre urednike i dobre novinare. Iz istog razloga, mnogi novinari i urednici koji su u poslednje dve godine podigli rejting Radiotelevizije Vojvodine (RTV), otišli su iz ove kuće.

Spremaju se da odu i drugi, jer sistem puca. Izjave visokorangiranih političara da će biti ukinute pretplate na javne servise naneli su nam veliki štetu. Građani su takvim izjavama ohrabreni da u još većem borju ne poštuju zakon, odnosno ne plaćaju televizijsku pretplatu - kaže predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić.

Dodatni problem jeste i što je Vlada iznašla način da pomogne RTSu, ali RTV je ostavila na cedilu. Podsećam i da javni servis RTV radi kao podstanar u zgradi NISa, koja je potpuno neuslovna, što ne znači da nije skupa za mesečno rentiranje. Zgrada RTV koja je do temelja srušena u bombardovanju 1999. godine i dalje je ista kao pre četrnaest godina, kao što je i mreža predajnika uglavnom onakva kakva je bila posle bombardovanja. Kada je RTS u pitanju, to nije slučaj, ni sa zgradom, ni sa predajnicima. Ideja o budžetskom finansiranju javnih servisa RTS i RTV, smatra Gruhonjić, nije dobra, jer ostavlja prostor za odokativno ocenjivanje Vlade koliko kometreba da pripadne iz budžeta. Zapravo, objašnjava, to bi značilo povratak u vreme državnih televizija, ubacivanje virusa u sistem koji je proklamovan Medijskom strategijom i otvaranje puta da i Tanjug sutra može da postane javni servis koji će se finansirati iz budžeta.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ocenjuje da je godina iza nas jedna od najtežih u poslednjoj deceniji i za medije i za novinare. Mediji su sve siromašniji, a novinari slabo plaćeni. U stalnom strahu da ne izgube posao podložni su autocenzuri koju, uz opasku da su medijski izveštaji i dalje nedovoljno analitički i izbalansirani, kao široko rasprostranjenu pojavu prvi put u svom poslednjem izveštaju od 16. aprila o napretku Srbije ka evrointegracijama pominje i Evropska komisija.

Novinari su danas u situaciji da se u većini redakcija pred njih postavlja vrlo jednostavan zahtev: ćuti i radi, jer već sutra mogu da dovedem nekog drugog ko će to da radi za manje para. Kada su novinari utakvoj poziciji teško je očekivati da se bore i izbore za slobodu medija, da se bave istraživačkim novinarstvom i gaje kritički duh u svom poslu kaže Vukašin Obradović.

Nastavljen je trend kontrolisanog haosa koji nam je u nasledstvo ostavila prethodna Vlada. Danasu Srbiji postoji više od hiljadu novina, radio i televizijskih stanica. Plašim se da će, ukoliko opstanu, ova rešenja u razdvojenim zakonima o elektronskim medijima i javnim servisima označiti definitivni kraj većine medija u Srbiji.

Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije (UNS), članica Saveta za štampu i njegove Komisije za žalbe, ističe da će UNS biti snažno protiv usvajanja Zakona o javnom informisanjuukoliko ne bude usvojen zahtev ovog udruženja da se iz budžeta lokalnih samouprava najmanje dva odsto izdvaja za lokalne medije.

Kada je reč o slobodi medija u Srbiji, prema pokazateljima međunarodnih organizacija, situacija je nešto bolja nego ranijih godina. Tako su Reporteri bez granica Srbiju stavili na 63 mesto u svetu, što je za 17 mesta bolja pozicija nego lane.

Ko još misli na novinarski kodeks

To se desilo zbog promene vlasti, jer danas, za razliku od pre godinu dana, u Srbiji izlaze i opozicioni mediji - kaže predsednica UNSa. - Kada su mediji u pitanju, nismo se vratili u devedesete, kako se često može čuti, već u prve godine DOSa, posebno u 2002. godinu kada smo mi novinari pretvoreni u pešadiju koja je vodila bespoštedne političke bitke u tabloidima, ali i u vodećim medijima. Naši su mediji bili poprište političkih bitaka ne samo između vlasti i opozicije, nego često i unutar jedne političke partije ili unutar vladajuće koalicije. I sada je to na delu i to je razlog što u Beogradu izlazi najverovatnije najviše dnevnih listova na svetu. Jasno je da se listovi osnivaju i opstaju zato što je to potrebno nekim ljudima da obavljaju političke poslove nezavisno od toga da li od novina imaju profit. S druge strane, ne moraju da brinu o profitu, jer su novinari dramatično siromašniji i potcenjeniji nego što su bili pre četiri godine.

Novinar koji nema hrabrosti da pita svog gazdu kada će plata i koji će se praznik praznovati, naravno da ne može da bude kritičar vlasti. Ako ne kritikuju vlast, mediji su samo njihovo puko propagandno sredstvo.

U situaciji kada se glavne političke bitke vode u medijima, kada su oni poprište političkih prepucavanja, uvek stradaju novinarski standardi - dodaje Ljiljana Smajlović. - Nama je, na više načina, potrebna pomoć države u primeni tih standarda. Ministarstvo kulture i informisanja nam je izašlo u susret tako što je prihvatilo, da kada novine konkurišu za sredstva iz budžeta ministarstva, jedan od kriterijuma za dodelu bude i da su spremne da se podvrgnu sudu Saveta za štampu. Ovaj Savet je promenio statut i ocenjivaće i oglašavaće se i o radu i kršenju kodeksa novinara i u onim medijima koji nisu izrazili spremnost da se podvrgnu autoritetu Saveta za štampu.

Na kritiku da je fan tabloida, odgovara da jeste zato što se politički život u Srbiji ne može da razume, ukoliko se poredtakozvanih ozbiljnih novina, ne čitaju i tabloidi.

Ali jeste činjenica da su se oni zgadili i čitaocima i onima koji žele da znaju šta se dešava u Srbiji, jer vode neetične kampanje u kojima ima potere za ljudima i zadiranja u njihovu privatnost. U takvim tekstovima se krši ne samo javni moral već i sve novinarske norme. Naša politička scena je zaista izuzetno surova i ono što mi objavljujemo i način na koji se u medijima uništavaju reputacije i dostojanstvo ljudi, odskaču od svih evropskih standarda, pa čak i od balkanskih - ocenjuje Ljiljana Smajlović.

Što mi više kršimo Kodeks novinara, što više delujemo kao da smo pioni političkih stranaka koji obavljaju prljave poslove za političare, to nam građani manje veruju, manje nas cene i manje traže informacije od nas. Mi moramo da vratimo poverenje građana u medije. To će se desiti kada Kodeks novinara Srbije bude imao centralno mesto u novinarskoj profesiji i u životu novinara.