Vesti
27. 05. 2013.
Zdušno podržavamo zaposlene u „Pančevcu“ da postanu vlasnici tog medija
List „Pančevac” u okviru ove rubrike ugošćava javne ličnosti i s njima otvara nimalo lagodne teme – od aktuelnih zbivanja u visokoj politici do položaja u kom se nalazi novinarstvo. Ljiljana Smajlović je rođena u Sarajevu 1956, a 1977. godine završila je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu. Od 1978. do 1992. bila je zaposlena u sarajevskom „Oslobođenju” na poslovima skupštinskog izveštača, urednika političke rubrike i dopisnika iz Brisela.
U januaru 1993, po preseljenju u Beograd, zapošljava se u listu „Vreme”, a 1997. postaje spoljnopolitički urednik magazina „Evropljanin”, da bi 1999. prešla u NIN, gde je radila do 2005, kada je imenovana za glavnog i odgovornog urednika lista „Politika” (smenjena u oktobru 2008).
Član je samoregulatornog Saveta za štampu i Komisije Vlade Srbije za razmatranje činjenica u istragama o ubistvima novinara u Srbiji. Govori engleski i francuski.
Dobitnica je nagrade UNS-a „Dimitrije Davidović” za 2007. godinu. Predsednica UNS-a je od maja 2009.
PANČEVAC: Kako ocenjujete aktuelna politička zbivanja u zemlji i kakvu ulogu u tom pogledu imaju nezavisni intelektualci i novinari?
LjILjANA SMAJLOVIĆ: Za mene, kao profesionalnog novinara, jedino je bitno da li se nešto važno prećutkuje i da li se ko u društvu ućutkuje. S tog stanovišta mi se čini da je situacija bolja nego što je bila pre godinu dana: više je raznovrsnih mišljenja na javnoj sceni, ima opozicionih medija, ne prećutkuju se glasovi onih koji se ne slažu s većinom – primera radi, kosovskih Srba ili crkvenih velikodostojnika koji se ne slažu s Briselskim sporazumom...
• Koliko je novinarstvo u Srbiji danas slobodno i kakvim je sve pritiscima izloženo?
– Međunarodne organizacije koje mere slobodu medija, poput „Reportera bez granica”, ove godine su podigle rejting Srbije. Pritisak političke i državne vlasti na medije je, dakle, manji, ali je zato pritisak vlasnika na uređivačku politiku – koja mora biti autonomna bez obzira na oblik vlasništva – i dalje ogroman, kako u privatnim tako i u ovim drugim medijima. No, sada kada je oslabio vanjski pritisak, moramo da se obračunamo s mangupima u svojim redovima. Tu pre svega mislim na nekulturu i nemoral u redakcijama, na masovna kršenja Kodeksa novinara, na koruptivnost, neprofesionalnost i autocenzuru.
• Šta mogu udruženja poput UNS-a da učine za poboljšanje stanja u kom se nalaze novinari?
– Utičemo na zakone koji se donose, ne samo medijske već i one kojima se novinarima pruža veći stepen fizičke zaštite – izmenili smo Krivični zakonik i postigli da se pretnje novinarima strože kažnjavaju. Uveli smo samoregulaciju, barem u štampanim medijima (Savet za štampu – prim. aut.), kako bismo sankcionisali povrede Kodeksa novinara i povratili poverenje čitalaca. Štitimo ugrožene kolege tako što intervenišemo kod policije i tužilaca. Dižemo glas protiv urušavanja materijalnog statusa novinara, što je ipak najveći problem koji muči kolege, ali tu imamo najmanje uspeha jer je ogroman broj naših kolega na spiskovima nezaposlenih i poslodavci uvek mogu da nađu kvalitetnu, a još jevtiniju novinarsku radnu snagu.
• Mogu li evrointegracije doprineti boljem položaju „sedme sile” i koliko u tome pomažu Misija OEBS-a i druge institucije?
– Mogu, ali to ne čine dovoljno. I OEBS i Brisel su nas izneverili kada je 2009. donošen drakonski zakon o medijima: bili su zadovoljni kooperativnošću naše vlasti oko Euleksa i nisu nas podržali u borbi protiv tog zakona. Kasnije su pokušali da isprave grešku tako što su naterali vlast da nas konsultuje oko medijske strategije i pisanja medijskih zakona.
• Šta će nam doneti Zakon o javnom informisanju i medijima?
– Veću transparentnost vlasništva i finansiranja medija, kao i izlazak države iz medija.
• Kakav status medija bi bio najcelishodniji i šta mislite o privatizaciji?
– Udruženje novinara Srbije biće protiv Zakona o javnom informisanju i medijima ukoliko izlazak države iz medija ne bude praćen zakonskom obavezom lokalnih autonomija da barem dva odsto iz budžeta izdvajaju za informisanje građana. Za nas je to crvena linija. Parlamentarna demokratija ne može da postoji bez slobodnih medija, a slobodnih medija nema tamo gde vladaju siromaštvo, korupcija i strah. U Srbiji ima dovoljno para za medije, samo se ne sme dozvoliti da te pare, kako smo videli iz izveštaja Verice Barać, po skrivenom postupku završavaju u medijima koji samo hvale vlast, ili svoje vlasnike.
• Da li mediji kod kojih je privatizacija raskinuta ponovo treba da prolaze kroz isti proces i da li je podela besplatnih akcija novinarima idealno rešenje?
– Mediji koji su preživeli loše privatizacije, poput „Pančevca”, koji je dokazao da može uspešno da posluje, isplaćuje sve svoje obaveze i vraća dugove – za koje je, na kraju krajeva, odgovorna država – ne bi smeli ponovo biti prepušteni privatizaciji kakva je bila do sada. UNS je za prenos akcija zaposlenima bez naknada ili, ukoliko zaposleni za to nisu zainteresovani, za tendersku privatizaciju. Za razliku od aukcijske, tenderska privatizacija predviđa strogo propisane uslove za eventualne kupce medija i jasne obaveze nakon kupovine, kao i uslov da kupac bude iz branše. U konkretnom slučaju, vidim da su zaposleni u „Pančevcu” zainteresovani da budu vlasnici medija i UNS će vas zdušno podržati.
• Šta mislite o poslednjem ataku neformalne grupe na „Pančevac”?
– Pokušaj da se u „Pančevcu” preko zastupnika državnog kapitala smene menadžerski i uređivački tim vidim kao pokušaj zloupotrebe, kao i stavljanja uređivačke politike pod kontrolu. To je nedopustivo!
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.