Vesti

30. 05. 2013.

Autor: Jelka Jovanović Izvor: Novi magazin

Isto u tri slike

Medijski zakoni kasne, kriza nagriza medijsku, javnu i političku scenu. Šta se događa i kakve su perspektive novinarstva i medija? Izgleda da finansijska kriza u medijima u Srbiji nije toliko velika kad je sala ovako prazna. Nikada do sada na predstavljanju granta EU nismo imali ovako malo ljudi! Ovo je u petak 24. maja sa zaprepašćenjem izrekao savetnik u Delegaciji EU u Srbiji Saša Đorđević otvarajući skup poduke za medije kako da konkurišu za projekte iz IPA fondova ukupne vrednosti 1,8 miliona evra, pojedinačno 50 do 150 hiljada evra.

U Velikoj sali Doma omladine u Beogradu bilo je, skupa sa učesnicima, organizatorima i izveštačima, jedva pedesetak ljudi.

Na istom skupu resorni ministar Bratislav Petković, zahvaljujući domaćinima na velikoj pomoći koju pružaju medijima u Srbiji „posebno sada kada donosimo zakone“, posle neuspešnog pokušaja da odgovori na dva prosta novinarska pitanja, užurbano je otišao da otvori izložbu u NBS povodom Dana Ćirila i Metodija.

Treća slika u ramu je poruka ponovo izabrane predsednice Udruženja novinara Srbije Ljiljane Smajlović kolegama da se sloboda izražavanja ne sme trampiti za radna mesta jer to izaziva autocenzuru koja uzrokuje nepoverenje javnosti u slobodu štampe. Ova tri isečka su političko-finansijsko-medijska slika Srbije i rečito govore kako je to danas biti u koži novinara i šta su mediji. Takođe, nesumnjivo je da su novinari definitivno najmanje plaćeni visokoobrazovani stručnjaci i da je zastava novinarstva na vetrometini. Politike, para, nacije, tajkuna, vlasnika, urednika, pr. stručnjaka i njihovih saradnika…  Nemušta polemika vicepremijera Aleksandra Vučića i ministra finansija Mlađana Dinkića ima li para u budžetu za javne servise samo je šlag na gorku medijsku tortu.

Posle svih medijskih pretumbacija naslov zvuči paradoksalno, ali kao i svi paradoksi ističe istinu - ako se izuzme sve zaoštrenija ekonomska kriza, položaj medija i medijskih profesionalaca u Srbiji godinama ne mrda sa mrtve tačke. I to uprkos temeljnim dokumentima kakvi su bili Medijska studija pre više od tri godine i potom Medijska strategija usvojena u jesen 2011. sa preciznim zadacima i rokovima za reformu medijskog sektora do – 2016.

DVA PITANjA: Prosta pitanja na koja ministar Petković nije mogao precizno da odgovori jesu hoće li biti dva zakona o elektronskim komunikacijama i javnim servisima ili jedan i kada će u javnu raspravu medijski zakoni. Znatno je teže pitanje da li je koncept projektnog finansiranja koji predviđa Nacrt zakona javnom informisanju preuzet iz prakse EU (koja u Srbiji među medijima nije baš poznata, ako je suditi prema slici iz Doma omladine, uprkos 20 miliona evra prosleđenih medijima iz Brisela posle 2000).

Tema su, dakle, medijske reforme ili, preciznije, reforma medijskog zakonodavstva.

“Proces medijskih reformi potpuno je zaustavljen. Vlada se ne izjašnjava o Predlogu zakona o javnom informisanju koji je poodavno trebalo da se nađe u skupštinskoj proceduri. Potpuno je neizvesna sudbina teksta Nacrta zakona o elektronskim medijima, pre svega zbog različitih stavova o načinu finansiranja javnih servisa. Posledice mogu biti katastrofalne jer kašnjenje sa donošenjem ovih zakona može imati za posledicu dodatno prolongiranje rokova za primenu najvažnijih pitanja medijskog sistema, koja su uslov opstanka mnogih medija”, kaže za Novi magazin predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović.

Ne bez razloga, kao najvažnije tačke nabraja: povlačenje države iz medija, prelazak sa budžetskog na projektno finansiranje, nastavak i kraj privatizacije, kao i netransparentnog vlasništva u medijima, funkcionisanje javnih servisa.

“To praktično znači da ćemo i dalje imati stanje koje omogućava pritisak i kontrolu medija, povećan upliv države na medijsko tržište i nejednake uslove u kojima rade mediji koji su u državnom i privatnom vlasništvu. Najviše štete, kao i uvek, imaće građani jer medijske reforme, često zaboravljamo, treba da stvore uslove u kojima će mediji umesto partijskih i tajkunskih glasila postati kontrolor vlasti. Ne sluga”, objašnjava Obradović.

STUDIJA, STRATEGIJA, ZAKONI: Medijska reforma o kojoj se već dugo naširoko i nadugo priča počela je pre četiri godine u vreme kada je bilo izvesno da Srbija, uprkos Hagu i Kosovu, neće ostati mimo Evrope. Za početak je sačinjena Medijska studija, uz značajnu podršku OEBS-a i Ambasade Velike Britanije u Srbiji i svesrdnu pomoć EU. Ona je oslikala stanje u medijskom prostoru i dala smernice za donošenje Strategije.

Bilo je to takođe turbulentno vreme, ne baš kao sada i tranzicija na one koji zarađuju na poslušnosti i prijemčivosti i ostale bila je u zamahu. Nešto ranije u više navrata izmenama Zakona o privatizaciji ta je privatizacija zaustavljena, a napokon zacementirana 2007. Uredbom koja nikada zvanično nije povučena– izuzeti su manjinski mediji, ali i svi oni koji imaju programe na manjinskim jezicima.

Oštricu – treba li nakon svih iskustava naglašavati – uglavnom sporne privatizacije izbegli su najveštije među lokalnim RTV stanicama koje su preko noći izmislile petnaestak minuta na romskom. Ili rumunskom ili… I ove dovoljno velike da je lokalna scena bez njih nezamisliva, posebno ako su već dobile regionalnu frekvenciju. Sve te stanice nastavile su da crpu pomoć lokalnih budžeta, bez obzira na to koja je politička opcija na vlasti, ali i da gledaju s visoka kolege iz ranije privatizovanih štampanih medija, ranije privatizovanih elektronskih medija i svu silu onih po postanku komercijalnih, to jest privatnih, posebno onih koji nisu u kategoriji ružičastih što lako nađu pare za opskurne programe.

Važna etapa u zadržavanju postojećeg stanja bili su zakoni o glavnom gradu i o lokalnoj samoupravi kojima je omogućeno – uprkos Ustavu, zakonima o javnom informisanju i radiodifuziji - da Beograd, gradovi i opštine imaju sopstvene medije. Zvanično uskraćene, ali prećutno priznate. Onda je došla epizoda sa izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, prilično burna, toliko da je prekrila nekoliko minuta ili desetina minuta ili sati, ne menja stvar, bitno je da je KASNIJE usvojen Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina kojim su manjinski mediji predati savetima.

Na vetrometini su ostali neprivatizovani – zavisno od vremena u kojem se gleda 50 do 70 radija i televizija koji su mahom i danas u tom statusu, sem retkih izuzetaka koji su uspeli da izgube dozvolu za emitovanje. Zbog dugovanja za frekvenciju.

Čemu ovolika priča? Ona je uvod u Studiju, Strategiju, reformu. I godinama kasnije sve je isto. Već spominjana studija trojice evropskih eksperata predvidela je i lokalne javne servise, njihov preliminarni broj (dvadesetak)

Strategija je smanjila na šest, politički pravilno raspoređenih, tek da se ni ondašnja ni sadašnja vlast ne osete ugroženim.

U međuvremenu, dramatična ekonomska kriza sa istanjenim reklamnim budžetima i apsolutno netransparentna, često mimo zakona dodela, ne raspodela, budžetsko novca “svojim” medijima – seća li se ko Cvetkovićevog predizbornog BESPOVRATNOG KREDITA Tanjugu – doterala je cara do duvara.

I onda je stigao – sa višemesečnim, a u neki slučajevima i godišnjim zakašnjenjima, što se pravda redovnim izborima – Nacrt zakona o javno informisanju sa obaveznom privatizacijom.

JAVNA TARAPANA: I nastala je furtutma. Nesuđenih ili suđenih još se ne zna, lokalnih javnih servisa, koji su javnu raspravu o krovnom medijskom zakonu pretvorili u agitaciju za sebe. Poneki skoro fino kao Studio B, poneki pogromaški i mitingaški kao u Nišu. A svi su bili sve vreme na okupu Rezultanta – sem članova Radne grupe koja je predložila Nacrt i pokojeg funkcionera novinarskih udruženja i medijskih asocijacija, niko živi ne zna šta u Nacrtu piše. Hoće li se mediji vratiti na medijski put, put novinarstva, ili će i dalje biti mahom političko-tajkunski doušnici i poslušnici, hoće li SVI biti u jednakoj početnoj poziciji? Hoće li se žrtve nekažnjeno i dalje izlagati kao tiražni mamac, ljudi biti osuđivani mnogo pre presude… Hoće li vladajući političari biti heroji, opozicioni lopovi, tv-vreme trošeno na farme i oko Velikog brata?

Hoće li država zaista početi vlasnički da se povlači iz medija – uključujući Politiku, Novosti, Dnevnik, gde je odavno nelegalna i nelegitimna, Tanjuga - hoće li 1. januara 2014. zaista početi projektno finansiranje predviđeno Nacrtom zakona o javnom informisanju – pitanje na koje ministar nije znao, poštenije je reći mogao, da odgovori. Ni sam ne zna kada će zakoni u procedure jer je pitanje kako će ministarstva finansija, pravde i lokalne samouprave reagovati – već nedeljama proučavaju podnetu stvar – i hoće li i ostali kroz mišljenja imati zamerke i traženja. Ne zna se, na kraju ili na početku, šta će Evropska komisija odgovoriti na te zahteve skoro lične prirode.

Izvesno je, kako predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija ANEM Saša Mirković kaže za Novi magazin, da je neizvesno kada će Nacrt zakona o javnom informisanju postati Predlog i hoće li u skupštinsku proceduru set medijskih zakona u paketu ili pojedinačno. Ali, i kako će sve biti upakovano da prođe evropsko zeleno svetlance, a da ne ošteti suviše domaću medijsku scenu, ali ni političku? Kao najnovija prepreka zakonskoj reformi postavila se pretplata za javne servise RTS i RTV.

Mirković je bio u ime tzv. Medijske zajednice – neformalne asocijacije koja okuplja NUNS, UNS, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Lokal pres, ANEM i Asocijaciju medija – član Radne grupe za izradu Zakona o elektronskim komunikacijama i javnim servisima. Veliko Z je namerno, zato što je po planu bio predviđen jedan akt, ali je finansijska katastrofa dva javna servisa umnogome promenila smer rasprave. I ne menja bitno stvar što će izgleda konačno biti samo dva javna već postojeća servisa, mada se još ne zna pouzdano kao ni ostalo, posebno šta će biti sa kablovskim emiterima i onima koji na vreme uđu u digitalnu eru i onima koji preplave etar desetinama i stotinama kablovskih kanala.

“Uzrok ovakvog stanja je želja da se zadrže najvažnije poluge kontrole nad medijima. Medijska reforma sa sobom neminovno nosi razvlašćivanje države i demontiranje sistema koji medije drži u ropskom položaju u odnosu na vlast, bila da je ona lokalna, pokrajinska ili republička. I ova vlada, kao i prethodna, i dalje želi da uz pomoć medija građane drži u virtuelnoj stvarnosti u kojoj nema gladnih i siromašnih, umesto hleba svakodnevno nudi lopove, stvarne ili izmišljene, a bolja stvarnost samo što nije. Za takvu Srbiju i takvu vlast slobodni mediji predstavljaju ozbiljnu opasnost”, kaže Obradović.

Sve dok politička elita smatra da je raspamećivanje građana način da se prikriju pravi problemi srpskog društva, dodaje, medijska reforma će tapkati u mestu, a tabloidi će dobijati i pomoć državnih organa radi boljeg ‘informisanja’ građana.

Teško je osporiti ovakav sud jer je prošla godina potrošena u predizbornim pripremama i postizbornom spremanju, ova se troši na usaglašavanje što unutar zemlje, što van nje, a od promena još ni pomena.

STANjE: Mada posle svega iluzorno zvuči, stvarne promene se mogu očekivati samo kroz temeljnu promenu medijskih zakona i zakona koji nisu resorni, ali utiču na njih. I, naravno, kroz njihovu striktnu primenu.  Šef delegacije EU Vensan Dežer nedavno je izrazio nadu da se to neće dogoditi, ali sva iskustva sa medijskim i inim zakonima koji često pretežno oblikuju prostor rada medija kazuju suprotno. Otuda je pre desetak dana sa skupa Medijske zajednice  poslata jasna poruka: Medijska reforma je u ćorsokaku, a Vlada Srbije ne bi trebalo da žrtvuje taj proces zarad važnih državnih poslova, poput rešavanja pitanja Kosova i dobijanja datuma za početak pregovora sa EU.

Na kontroverzu ukazuje i predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija i glavni i odgovorni urednik agencije Fonet Zoran Sekulić, koji naprosto sumnja da će Zakon o informisanju uskoro imati parlamentarni epilog iako je od suštinske važnosti to što upravo taj akt predviđa prekid budžetskog finansiranja medija od 1. januara 2014. i obavezuje državu da do 15. septembra raspiše konkurs za projektno finansiranje za sledeću godinu.

“Rokovi predviđeni za promene su kratki, pre svega za privatizaciju preostalih 66 državnih medija, koja bi trebalo da se završi do kraja 2014”, upozorava Sekulić.

Vreme predviđeno za zakonodavnu medijsku reformu iscurelo je pre dva meseca, a još nije izvesno ni koliko će i kakvih zakona biti u proceduri. Primer elektronskog paketa je rečit, pola radne grupe iz stručnog dela odbija da potpiše udvojeno rešenje koje predviđa javne servise na budžetu do kraja 2015, a deo blizak kabinetu ministra naprosto nema mandate da potpiše suprotno. Povratak RTS (i RTV) na državne jasle, uveren je pretežni deo medijske zajednice, znači i povratak na direktan državni uticaj, a pride je i različit odnos prema ove dve kuće – RTV je nepodobna, a RTS neophodan. Predsednik NDNV Dinko Gruhonjić upozorava da se vraćanjem nekih medija na stanje pre početka reforme – budžet – otvara prostor da se drugima koji tranziciju nisu ni prošli status zamrzne.

Tako bi državnoj agenciji Tanjug mogao biti dat, prećutno ili zakonom, privremeni položaj javnog servisa, bar do vremena dok se javni servisi finansiraju iz budžeta. Doda li se čitavom konglomeratu i prilično racionalan, ali teško ostvari ultimatum UNS-a da u Zakon o javnom informisanju uđe odredba da lokalne samouprave odvajaju najmanje dva odsto budžeta za potrebe informisanja građana – projektno finansiranje – čitava medijska reforma deluje nestvarno. Kao kula u vazduhu u kojoj, gle čuda, ni novinara ni medija ni njihove publike zapravo nema.

Peta frekvencija

Raspisivanje konkursa sa rashodovanu nacionalnu dozvolu zbog dugova ukinute TV Avala, nova je afara poznata u medijskim krugovima kao peta frekvencija. Srbija, koja je već potrošila milone evra dobijene za digitalizaciju i probila rok, 2105. mora da uđe u digitalni sistem. Dodeljivanje frekvencije za zemaljsko emitovanje u predvečerje isticanja svih dozvola i obaveznu digitalizaciju, deluje nestvarno i sa mnogo indicija podstiče na sumnje da se iza brda valja “naša televizija”.

Zakoni koje treba menjati da sistem javnog informisanja u Srbiji bude na opšti i celovit način uređen:

1) Zakon o javnom informisanju;

2) Zakon o radiodifuziji;

3) Zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji;

4) Zakon o JP NA Tanjug;

5) Zakon o JP NID Panorama;

6) Uredba o Saveznoj javnoj ustanovi „Radio Jugoslavija”;

7) Uredba o Saveznoj javnoj ustanovi „Jugoslovenski pregled”;

8) Pravilnik o načinu privatizacije radio, odnosno televizijskih stanica lokalnih i regionalnih zajednica.

Takođe i zakone koji utiču na medijsku sferu:

1) Zakon o lokalnoj samoupravi;

2) Zakon o glavnom gradu;

3) Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina;

4) Zakon o oglašavanju;

5) Zakon o obeležavanju dana žalosti na teritoriji Republike Srbije;

6) Zakon o privatizaciji;

7) Zakon o državnoj pomoći