Vesti

23. 07. 2025.

Autor: Vojislav Stojsavljević Izvor: Danas

„Normalno je da novinara opsuješ, šutneš ili mu otmeš telefon“: Kako se medijski radnici nose sa napadima i pritiscima?

Od trenutka kada je u novembru 2024. došlo do pada nadstrešnice u Novom Sadu, koja je pokrenula niz protesta i blokada širom Srbije, zabeležen je i ozbiljan porast napada na novinare i medije. Ovaj uznemirujući trend traje do danas i pokazuje sve dublju krizu bezbednosti za ljude koji se bave informisanjem javnosti.

Prema evidenciji Udruženja novinara Srbije (UNS), u periodu od 5. novembra do početka decembra prošle godine, registrovano je čak 15 napada na novinarske ekipe. Novinari su se suočavali s raznim oblicima nasilja – od vređanja i ometanja do direktnih fizičkih napada, i to bez adekvatnog odgovora institucija.

Tendencija rasta napada nastavila se i u 2025. godini. UNS beleži da je u prvih šest meseci ove godine zabeleženo ukupno 100 incidenata u kojima je ugrožena bezbednost novinara, što je 41 slučaj više u poređenju s istim periodom prethodne godine.

Među njima je bilo 20 fizičkih napada, što je najviša cifra u poslednjih pet godina.

Paralelno s tim, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) evidentiralo je ukupno 125 slučajeva napada i pritisaka na novinare od početka ove godine.

Posebno zabrinjava činjenica da su se neki od tih napada odigrali pred očima policije koja nije reagovala, dok su u pojedinim situacijama upravo policijski službenici bili akteri nasilja nad novinarima tokom intervencija na protestima.

Ovakvi događaji pokazuju da čak ni institucije koje bi trebalo da štite građane, poput policije, ne garantuju sigurnost novinarskom kadru, naprotiv, u određenim slučajevima predstavljaju dodatni izvor pretnje.

Uz to, UNS je zabeležio pet slučajeva kada su novinari tokom 2025. godine zadržavani od strane policije dok su obavljali svoj posao na terenu. Ovakvi potezi institucija jasno ukazuju na dodatne forme pritiska usmerene ka suzbijanju slobodnog izveštavanja.

Jedan od najozbiljnijih oblika institucionalnog pritiska jeste otvoreno targetiranje novinara i medijskih kuća od strane pojedinih državnih funkcionera, ali i kroz propagandne poruke u pojedinim medijima bliskim vlasti.

Najdrastičniji primer dogodio se kada su novinari televizija N1 i Nova S označeni kao „teroristi“. Ovakva retorika doprinosi stvaranju klime u kojoj su novinari viđeni kao neprijatelji, a ne kao profesionalci koji rade u interesu javnosti.

Na eskalaciju nasilja reagovale su i međunarodne organizacije.

Evropska federacija novinara (EFJ) osudila je napade u Srbiji već početkom talasa protesta 2024. godine. Reporteri bez granica (RSF) alarmirali su evropsku javnost na sve lošiji položaj medija u zemlji, dok je predstavnik OEBS-a za slobodu medija Jan Bratu izrazio ozbiljnu zabrinutost zbog niza incidenata koji su zabeleženi poslednjih meseci.

Zajednička poruka svih organizacija, domaćih i stranih, može se sažeti u jasnom apelu, da je hitno potrebno zaustaviti spiralu nasilja prema novinarima u Srbiji.

Učestali napadi i konstantni pritisci ostavljaju duboke posledice, pre svega na psihološko stanje medijskih radnika.

Mnogi od njih danas rade u atmosferi straha i nesigurnosti, što ih tera na oprez ili povlačenje.

Strah od napada nekada direktno utiče na profesionalni integritet. Pojedini novinari biraju da izostave određene informacije, ublažavaju izveštaje ili se povlače sa terena pre nego što je posao završen. Autocenzura postaje mehanizam samoodbrane.

U krajnjoj liniji, sve veći broj novinara odlučuje da napusti profesiju. Zabeležen je trend povlačenja iz novinarstva, kako zbog niskih plata i nesigurnih uslova, tako i zbog toga što je postalo previše rizično.

U potrazi za sigurnijim poslom, mnogi se okreću drugim profesijama, ostavljajući za sobom zanat koji je ključan za očuvanje demokratije.

Kakav uticaj napadi ostavljaju na novinare i kako se sa tim nose?

Glavna i odgovorna urednica Insajdera Brankica Stanković, koja ovakve pritiske i napade trpi već decenijama, stavlja fokus na institucije.

„Sve učestaliji napadi na novinare i druge predstavnike medija alarm su, ne samo za osudu, već i za solidarnost i iznošenje jasnih zahteva nadležnim institucijama, od policije i pravosuđa do onih čija je nadležnost rad samih medija, da odgovore zašto ne rade svoj posao i ko će zbog toga odgovarati“, ukazuje ona za Danas.

Princip nekažnjivosti počinilaca, prema njenim rečima, ne sme biti dozvoljen ni za one koji svojim nečinjenjem nasilje tolerišu, a time i podstiču.

„Takvo ponašanje je pritisak na medije, ali i gore od toga – mehanizam razaranja države i društva. Podele koje kulminiraju poslednjih devet meseci, tek su početak, ako se sa ovakvom praksom hitno ne prekine“, upozorava naša sagovornica.

Stanković poručuje da oni na svaku pretnju nastavljaju još više da rade na priči zbog koje neko misli da ima pravo da preti.

„U pravno uređenoj državi to ne bi bilo dozvoljeno nikada, a mi nažalost živimo u anarhiji u kojoj svako radi šta hoće bez ikakvih sankcija. Svaka pretnja ili napad na novinara trebalo bi da podrazumeva adekvatan odgovor institucija, a kada toga nema, a često nema, onda je to šamar građanima jer novinari postoje zbog javnosti“, poručuje ona.

Novinar Danasa Vojin Radovanović snimao je hapšenje demonstranta tokom velikog protesta u Beogradu na Vidovdan, 28. juna, kada ga je napao pripadnik policije.

„Prilikom izveštavanja sa protesta, kada je već počela akcija žandarmerije i potiskivanje demonstranata, prišao sam da snimim kako žandarmerija u punoj opremi udara pendrekom demonstanata koji leži na šinama, u Resavskoj ulici. U tom trenutku prilaze mi dvojica pripadnika policije u civilu koji mi viču ‘Gas, gas, gas'“, objašnjava on.

Kako dodaje, u celoj toj atmosferi nije razumeo da su to pripadnici žandarmerije u civilu, niti da im naređuju da se udalje odatle.

„Oba pripadnika žandarmerije kreću ka meni, guraju me, jedan od njih me hvata za ruku u kojoj držim telefon. Kako su počeli da me guraju, krećem da se udaljavam preko ulice i utom me jedan od njih, koji me je pre toga uhvatio za ruku, snažno šutnuo“, ukazuje Radovanović.

On naglašava da je sve vreme imao žuti novinarski prsluk i akreditaciju oko vrata.

„Imam osećaj da kada sam toj dvojici u civilu rekao da sam novinar, da je to probudilo još veći revolt kod njih, odnosno da im je stalo da se ne ovekoveči policijska represija koju su pripadnici žandarmerije u tom trenutku primenjivali“, smatra Radovanović.

Kako kaže, svakako da ovakve situacije uznemiruju.

„Novinar prosto, kao i svaki čovek, oseti nepravdu i poniženje, ali veće bi poniženje bilo da i sledeći put ne insistiram na tome da posao odradim do kraja profesionalno, pa makar i uz represiju policije“, poručuje Radovanović.

Novinar iz Novog Sada Žarko Bogosavljević jedan je od onih koji su poslednjih meseci doživeli desetine napada.

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) objavila je da je zabeleženo više od 30 napada, pretnji i vređanja, od početka protesta u novembru prošle godine, na glavnog i odgovornog urednika portala „Razglas njuz“.

Bogosavljević za Danas kaže da ovaj posao obavlja već 25 godina i da je svašta doživeo u karijeri.

„Napadali su me, vređali i slično, za mene nisu strani ti napadi na terenu. Jedna od posledica svega je i da sam prestao da prijavljujem policiji takve stvari. Ranije sam prijavljviao i te moje prijave su odbacivane i sklanjane i ništa od toga nije bilo“, ukazuje on.

Kako dodaje, navikao je da živi sa tim, ne utiče mu puno na rad, ali svakako ga zabrinjava.

„Kad dođe neko pa krene da ti preti, unese ti se u lice, sve to utiče na tebe. Ja onda gledam gde mogu da se sklonim, da li da prekinem snimanje i šta da radim u takvoj situaciji. To me nije sprečilo u nekom daljem radu, ali sam često i prekidao snimanje, pomerao se, gledao gde se nalazi policija, gde je sigurnije da stojim u tom trenutku, da ne bih bio meta“, objašnajva Bogosavljević.

Naš sagovornik navodi da neke ekipe, a posebno pristalice Srpske napredne strane (SNS), krenu da ga vređaju čim ga vide, jer ga već prepoznaju.

„Zato gledam da ne budem u prvom planu ako ne moram, držim distancu. Malo više u poslednje vreme obraćam pažnju na te stvari. Počeo sam više da se krećem ulicama koje imaju javnu rasvetu. Nisam paranoičan, ali počinješ da se brineš da li će neko da ti izleti iz mraka zato što radiš svoj posao, a nekome se to ne dopada“, upozorava on.

Bogosavljević naglašava da definitno to sve utiče na novinare.

„Često izgleda kao da izveštavamo sa ratišta u poslednje vreme, a ne sa ulica Novog Sada“, smatra on.

U poslednje vreme, kako kaže, i sa druge strane dobijaju kritike.

„Ljudi kad te vide ne znaju ko si i onda misle da si s druge strane i došao da ih snimaš, da bi ih posle targetirao. Pa moraš da objašnajvaš da si novinar. Postao je problem izveštavati i sa jedne i sa druge strane, ne vole ljudi da ih snimaš i fotografišeš. Teren je postao opasniji nego ikad“, poručuje Bogosavljević.

Kao još jedan problem on navodi to da je postalo normalno „da novinara opsuješ, da ga gurneš, šutneš, da mu otmeš telefon ili izbiješ iz ruke“.

„Jednostavno, ljudi su svesni da neće odgovarati za to, posebno ovi koji su na strani vlasti. Primetili su da mogu slobodno tako da se ponašaju prema novinarima, tako da je praktično ‘otvoren lov na medije'“, upozorava on.

Policija, prema njegovim rečima, često ne pravi razliku između građana i novinara.

„Mi smo njima meta koja treba da se ukloni sa ulice i to je to. Mi ne blokiramo, mi stojimo tu da zabeležimo policijsku intervenciju, ali oni ne prave razliku. Nikad više nismo bili izraženiji, nosimo press prsluk, imamo identifikacionu karticu, nosimo kamere kojima snimamo, prepoznaje se da smo novinari, ali neki ljudi se prave da nismo“, zaključuje Bogosavljević.

Reporterka novinske agencije FoNet Sofija Vukajlović, takođe je napadnuta kod Pionirskog parka, tokom obavljanja svog posla.

„To, nažalost, nije bio prvi verbalni, ali jeste prvi fizički napad. Muškarac me je zgrabio za rame zahtevajući da obrišem snimke“, opisuje ona.

U tom trenutku, kako kaže, nije bila uplašena, već je razmišljala kako da iz te situacije izađe „bez većih posledica“.

„To mi se možda podrazumeva, jer mi je zapravo mnogo veći problem to što smo tu vrstu nasilja na terenu počeli da doživljavamo kao nešto ‘normalno’, kao sastavni deo posla“, ukazuje Vukajlović.

Kako dodaje, svaki dan prolazi pored Pionirskog parka i Skupštine Srbije, gde su podignuti šatori, koji mesecima blokiraju ulicu.

„Mogu da posvedočim da ljudi koji tamo borave postaju sve agresivniji, posebno na svaki pokušaj snimanja ili fotografisanja. Taj pritisak je konstantan“, naglašva ona.

Ipak, naša sagovornica ističe da poznaje sebe i da je to neće obeshrabriti.

„Skoro sam sigurna da bih i sutra snimala i fotografisala ako bih se zatekla u situaciji koja ima novinarsku vrednost. Možda bih to uradila pažljivije, možda iz drugog ugla, ali ne verujem da bih ustuknula“, poručuje Vukajlović.

Kako kaže, to nije zbog prkosa, već zato što je to njen posao.

„Ako mi oduzmu pravo da zabeležim stvarnost, onda više nemam čime da se bavim“, smatra ona.

Vukajlović ukazuje da ozbiljno zabrinjava to što su novinari u Srbiji već osam meseci u vanrednoj situaciji, na terenu i pod konstantnim pritiskom.

„Sve češće se pitam kakve će dugoročne posledice taj pritisak ostaviti na psihu svih nas koji izveštavamo o trenutnoj društveno-političkoj stvarnosti“, pita ona.

Kako dodaje, ne trpe taj pritisak samo novinari.

„Naše porodice i prijatelji su u konstantnom strahu za našu bezbednost, i sve to ostavlja posledice na ceo krug ljudi u kome se krećemo. Više volim da pišem i beležim vesti nego da budem vest, ali situacija je trenutno takva da je to gotovo neizbežno“, zaključuje Vukajlović.