Vesti

13. 08. 2025.

Autor: Miljan David Tanić Izvor: pescanik.net

Lov na veštice

Šta je zajedničko Oliveri Kovačević, urednici na javnom servisu, Ivanu Ivanoviću, popularnom TV voditelju, Tatjani Rosić, univerzitetskoj profesorki, i dvojici pravoslavnih teologa, Vukašinu Milićeviću i Blagoju Panteliću? Na prvi pogled, gotovo ništa. Ne povezuje ih ni ideologija, ni generacijska pripadnost, ni sfera javnog delovanja.

Ipak, njihove sudbine su se tokom poslednjih godinu dana ispreplele kroz jedan isti, prepoznatljiv mehanizam. Ono što im je zajedničko nije ono što oni jesu, već ono čemu su izloženi: javnom disciplinovanju, medijskoj hajci i institucionalnoj odmazdi – modernoj verziji lova na veštice. Njihovi pojedinačni slučajevi, svaki sa svojim specifičnostima, zajedno iscrtavaju mapu sistema kontrole u današnjoj Srbiji – sistema koji ne kažnjava kršenje zakona, već kršenje nepisanog pravila lojalnosti.

Verbalni delikt u SPC

Najogoljeniji primer mehanizma lova na veštice, koji u sebi sažima sve elemente – od kafkijanskog procesa do institucionalne odmazde – jeste slučaj dvojice pravoslavnih teologa, dr Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića. Njihov progon je paradigmatičan jer se odvija unutar institucije koja bi morala da počiva na načelima praštanja i istine, a ne sile – Srpske Pravoslavne Crkve.

Slučaj Vukašina Milićevića, kojem je ranije oduzeto zvanje docenta na Bogoslovskom fakultetu i koji je već godinama pod zabranom sveštenodejstva, vrhunac je dugogodišnjeg pritiska zbog njegovih javnih istupa. Slično njemu, i teolog Blagoje Pantelić, urednik magazina Teologija.net, našao se na udaru. Obojica su početkom avgusta 2025. godine pozvani pred Crkveni sud, a pre samog saslušanja izrečena im je najteža moguća privremena mera – zabrana pričešćivanja, odnosno isključenje iz liturgijskog života Crkve. Obojica su, dakle, osuđeni pre nego što su i saslušani, a da im pritom nije rečeno ni za šta su konkretno optuženi.

Kao nekadašnji student teologije i izvršni urednik radija „Slovo ljubve“, zvaničnog glasila Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, u vreme dok ga je upravo Vukašin Milićević vodio, iz prve ruke sam svedočio atmosferi u kojoj je kritičko mišljenje bilo incident, a ne vrlina. Osetio sam mehanizam autocenzure koji se rađa iz straha da bilo koja reč ne bude pogrešno protumačena kao nelojalnost hijerarhiji. Taj mehanizam je sada samo dobio svoju konačnu, sudsku formu.

Procesi protiv njih ogolili su svu apsurdnost sistema. Pantelić u svom pisanom odgovoru Patrijarhu precizno, pozivajući se na kanone i Ustav SPC, dekonstruiše nelegalnost postupka: od tajnog prebacivanja nadležnosti do činjenice da Patrijarh istovremeno i kažnjava i predaje sudu, što je kanonski nedozvoljeno. Na samom saslušanju, suočeni su sa komisijom koja je samo „čitala pitanja“, bez mogućnosti dijaloga, i koja nije mogla da im navede koji su tačno kanon prekršili. Njihov stvarni „zločin“ nije teološka jeres, već javna kritika društveno-političkih poteza crkvenog vrha. Kako je Pantelić naveo u svojoj odbrani, njegova dužnost kao teologa je da reaguje na devijacije, a motiv mu je „isključivo briga za Srpsku pravoslavnu crkvu“, dok je Milićević poručio da jedino priznaje „zakon Jevanđelja“. Njihov progon je ogledalo za sve: u sistemu koji zahteva bespogovornu poslušnost, najopasnija jeres je slobodna reč.

Paradoks kritičkog mišljenja: Slučaj FMK

Ako slučaj teologa pokazuje kako se institucija poziva na Boga da bi kaznila slobodnu misao, slučaj profesorke dr Tatjane Rosić pokazuje kako se institucija poziva na „kritičko mišljenje” da bi uradila istu stvar. Profesorka Rosić je u julu 2025. godine dobila otkaz na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK), formalno zbog „narušavanja ugleda institucije“. Njen stvarni greh bio je tekst objavljen na Peščaniku pod naslovom „Čije su blokade privatnih fakulteta?“, u kojem je kritikovala odnos privatnih fakulteta prema studentskim protestima. Time je prekršila nepisano, ali ključno pravilo koje važi kako u privatnom sektoru, tako i u svim drugim strogo kontrolisanim sistemima u Srbiji: apsolutnu lojalnost poslodavcu i vođstvu.

Paradoks je time dublji što je FMK osnovala Nada Popović Perišić, ministarka kulture u vreme vlade Mirka Marjanovića, protiv koje su se odigrali masovni studentski protesti 1996/97. zbog izborne krađe. Institucija koju je osnovala članica vlasti iz devedesetih, a koja je kasnije (2017. godine) potpisala i podršku Aleksandru Vučiću, danas daje otkaz profesorki zbog podrške studentskom aktivizmu i kritike koja podseća na duh upravo tih protesta. Krug je zatvoren, a kritička misao je ponovo kolateralna šteta, čak i u instituciji koja bi trebalo da je njen dom.

Zarobljena institucija: Slučaj javnog servisa

Sa privatnih univerziteta i iz Crkve, mehanizam lova na veštice se u gotovo identičnom obliku primenjuje i u velikim državnim sistemima, poput Radio-televizije Srbije. Slučaj Olivere Kovačević, smenjene početkom avgusta 2025. sa mesta urednice festivala „Pesma za Evroviziju“, to najbolje ilustruje. Zvanični razlog, sveden na jednu reč, bio je „neposlušnost“.

Njen stvarni prekršaj sastojao se u tome što je odbila nalog vrha kuće da spreči izvođače da iskazuju podršku studentskim protestima. Njen slučaj je ogledalo nemoguće pozicije profesionalca u zarobljenoj instituciji: od nje se ne traži da krši zakon, već nešto mnogo suptilnije – da suspenduje etiku i profesionalni integritet zarad višeg, političkog interesa.

Kao neko ko je i sâm ove godine bio deo polufinalnog žirija tog festivala, svedočim da je „Pesma za Evroviziju“ postala jedan od retkih prostora gde se, makar i u naznakama, mogao osetiti puls društva mimo stroge kontrole vlasti. Upravo je taj prostor slobode, očigledno, morao biti sužen. Smena Olivere Kovačević je stoga poruka svima u javnom sektoru: lojalnost hijerarhiji, čak i kada ona podrazumeva cenzuru, jeste vrhunska vrlina, a profesionalizam koji joj se suprotstavi je samo još jedan oblik neposlušnosti koji se mora kazniti.

Tržišna giljotina: Slučaj Ivana Ivanovića

Poslednji primer, slučaj voditelja Ivana Ivanovića, pokazuje najsofisticiraniji vid kontrole – onaj koji se ne sprovodi ni sudskim procesom, ni administrativnom smenom, već tihim korporativnim potezom. Njegov prelazak sa Nove S na Blic TV 2024. godine bio je najavljen kao veliki medijski transfer, a zapravo je bio pokušaj da se proveri da li je oštra kritika vlasti moguća i van utočišta „opozicionih“ kablovskih kanala.

Eksperiment je trajao nepunu godinu dana. Prvog avgusta 2025, kompanija Ringier je naglo raskinula ugovor. U zvaničnom saopštenju navedeno je da je to učinjeno jer „doprinos emisije nije ispunio očekivanja, ali i ugrozio reputacionu sliku kompanije u vezi sa javnim istupanjima lica koja se identifikuju sa emisijom“. Formulacija o „ugrožavanju reputacione slike“ zbog „javnih istupanja“ savršen je primer korporativnog jezika koji služi da zamaskira politički pritisak. U prevodu: kritika je postala previše glasna i rizična.

Njegov slučaj dokazuje da u današnjoj Srbiji tržište medija nije slobodno, već uslovljeno. Sloboda govora je roba koja se toleriše dok ne postane politički rizik za vlasnika. Kada se to desi, giljotina je tiha, čista i sprovodi se u ime poslovne politike, ali je poruka identična kao u svim prethodnim slučajevima: postoji granica koja se ne sme preći.

Mehanizam kontrole

Iako su se odigrali u različitim arenama – u Crkvi, na privatnom fakultetu, javnom servisu i komercijalnoj televiziji – svih pet slučajeva funkcionišu po identičnom operativnom sistemu. Niko od njih nije kažnjen zbog kršenja zakona u transparentnom procesu. Njihov jedini, stvarni prekršaj bilo je kršenje nepisanog pravila lojalnosti.

Mehanizam je uvek isti i uvek kafkijanski. Optužbe su nejasne: „narušavanje ugleda“, „neposlušnost“, „ugrožavanje reputacione slike“ ili, kao u slučaju Milićevića i Pantelića, potpuno nepostojeće u trenutku kažnjavanja. Proces je izvrnut: kazna – bilo da je to otkaz, smena, raskid ugovora ili zabrana pričešća – stiže pre presude i bez prave procedure. Vlast koja kažnjava je nedodirljiva i skrivena iza birokratskih saopštenja, upravnih odbora ili komisija koje samo „čitaju pitanja“.

Model je, kako ste i sami primetili, preuzet iz prakse autoritarnih sistema i korporacija: ne toleriše se javna kritika koja narušava sliku o jedinstvu i nepogrešivosti vođstva. Krajnji cilj ovog mehanizma nije samo da se kazni petoro neposlušnih. Cilj je da se pošalje poruka svima ostalima, da se stvori ambijent u kojem će svako, pre nego što javno progovori, sam sebe cenzurisati. To je atmosfera koju sam i sâm iskusio radeći na crkvenom radiju – strah, ne od direktne zabrane, već od toga kako će se reč protumačiti i da li će vas dovesti u problem. Tako se stvara društvo prividne slobode, u kojem je formalno sve dozvoljeno, a suštinski se malo toga sme.

Duh ministra informisanja

Da bismo u potpunosti razumeli ovaj savremeni, naizgled sofisticirani mehanizam kontrole, moramo se vratiti u njegovu sirovu, otvoreno brutalnu fazu – u period od 1998. do 2000. godine i mandat Aleksandra Vučića kao ministra informisanja u Vladi Mirka Marjanovića. Njegov ključni alat bio je zloglasni Zakon o javnom informisanju, koji je umesto današnjih tihih korporativnih giljotina i administrativnih smena, koristio direktnu finansijsku batinu. Uvedene su drakonske novčane kazne za „nepodobne“ medije, naplative u roku od 24 sata, pod pretnjom plenidbe celokupne imovine.

Mediji poput „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ su uništeni, a stvorena je atmosfera straha u kojoj je, samo šest meseci nakon donošenja zakona, ubijen i novinar Slavko Ćuruvija. Današnji sistem je samo evolucija te matrice. Umesto jednog zakona, imamo hiljadu nevidljivih metoda: ekonomsko iscrpljivanje nepodobnih medija kroz kontrolu tržišta oglašavanja, preuzimanje medija od strane državnih kompanija i konstantno etiketiranje kritičara kao „izdajnika“ i „stranih plaćenika“ u tabloidima pod direktnom kontrolom vlasti. Cilj je ostao identičan onom iz 1998: ugušiti kritičku reč. Samo su alati prilagođeni prividu demokratije.

Zato pet naizgled nepovezanih sudbina sa početka ovog teksta nisu samo izolovani incidenti. Oni su logičan nastavak politike koja je definisana devedesetih: politike u kojoj je sloboda medija i govora shvaćena ne kao temelj demokratije, već kao pretnja stabilnosti režima. Sve se promenilo da se ništa ne bi promenilo. Drakonske kazne zamenjene su sofisticiranim pritiscima, ali duh ministra informisanja, koji u svakoj kritici vidi zaveru, a u svakoj slobodnoj misli jeres, nikada nije napustio vlast.

Mi živimo u Srbiji ne bilo kog Aleksandra Vučića, već u Srbiji svemoćnog ministra informisanja Vučića.

Autor je prevodilac, nekadašnji izvršni urednik radija „Slovo ljubve“ Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i koautor podkasta „Dopisi iz Diznilenda“ i „Peder, Pop i Pravnik“.