Vesti
06. 11. 2025.
Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan dok ga vlast obeležava kao državnog neprijatelja?
Da li novinar treba da bude neutralan i objektivan ili da jasno izrazi svoj stav? Da li da hladno iznese činjenice, ostane distanciran i prepusti čitaocu da sam shvati ko je kriv i šta dalje? Ili da aktivno zagovara politička gledišta i društvene vrednosti?
Šta je to što građani očekuju od novinara? Činjenice i istinu, pre svega. Jer to je naše intuitivno shvatanje novinarstva i uloge medija u društvu. A najčešće isto to od sebe očekuju i sami novinari – da tragaju za istinom i pomognu nam da se snađemo u komplikovanom svetu.
To traganje za istinom podrazumeva nepristrasnost i svodi se na ono što zovemo objektivnost. O argumentima u korist – ali i protiv – objektivnosti kao svetinje u novinarstvu pisali smo u prethodnim člancima u ovoj seriji.
Da pogledamo sada malo detaljnije kako svoju ulogu vide sami novinari.
Pasivni i aktivni novinari
Istraživanja na tu temu rade se širom sveta, ali najviše u zapadnim, demokratskim zemljama, pre svega u Americi. Tu se izdvajaju dva viđenja – novinara kao neutralnog selektora vesti i novinara koji zagovara određena gledišta.
Ovi prvi se nazivaju pasivnim novinarima, ovi drugi aktivnim. Zašto? Zato što, pojednostavljeno, ovi prvi su fokusirani na nepristrasno izveštavanje, bez namere da nekoga podrže, dok ovi drugi sebe upravo vide kao saradnika ili pomagača određenih društvenih grupa.
Teoretičari kažu da ova dva viđenja svoj koren imaju u različitim shvatanjima demokratije i uloge medija u demokratskim procesima. Prvi predviđa da građani prikupe objektivne informacije koje će im pomoći da odluče kako da glasaju, a drugi naglasak stavlja na debatu i aktivnije učešće građana u demokratskim procesima.
Osim toga, „pasivni“ novinari veruju da se događaji oko nas mogu beležiti i prenositi objektivno, onakvim kakvi jesu. Događaji se dešavaju nezavisno od novinara, koji onda samo treba da o njima obaveste publiku.
„Aktivni“ novinari pak ne stoje po strani već ulaze u igru s namerom da oblikuju vesti svojim vrednosnim sudovima i tako utiču na svoju publiku.
Različiti pristupi N1 i Mašine
Evo jednostavnih primera ova dva pristupa. Televizija N1 u julu ove godine objavi na svom sajtu vest pod naslovom Fabrika Leoni u Malošištu se zvanično zatvara, 1.900 ljudi ostaje bez posla, i u toj vesti prenese saopštenje opozicione poslanice iz Niša o otpuštanju radnika (jer je valjda ona bila prvi izvor te vesti), kao i razloge koje je poslodavac naveo obrazlažući svoju odluku. Tu vidimo „pasivni“ pristup koji čitaocu prenosi prikupljene informacije i izjave aktera i prepušta mu da sam zaključi da li je ovo zatvaranje fabrike neophodno, ko je odgovoran i da li su radnici dobili fer tretman.
Istovremeno, portal Mašina objavi vest pod naslovom Srpska vlast dovela investitore, a radnici ostali bez posla: Leoni zatvara fabriku u Malošištu, i odmah u podnaslovu doda da zatvaranje fabrike nije samo ogroman ekonomski udarac za hiljade radnika i njihove porodice, već i signal da postojeći model razvoja u Srbiji nije održiv. Za to je potrebna dubinska reforma industrijske politike, zaštita radničkih prava i izgradnja ekonomije koja ne zavisi isključivo od stranih kompanija, već gradi sopstvene kapacitete i dugoročnu otpornost.
Ovde je novinar u aktivnijoj ulozi, jer nam odmah nudi i svoje tumačenje događaja i moguća dalja rešenja. Ovo je, ukratko, primer „aktivnog“ novinarstva.
Oba primera ilustruju validne i profesionalne pristupe obaveštavanju publike. Ono što ih razlikuje jeste da se u prvom primeru čitaocu prepušta da, nazovimo to tako, sam nađe krivca i razmisli šta dalje, a u drugom mu se, uz informaciju šta se desilo, i krivac i uzrok i rešenje nude na jednom mestu. Vi sami zaključite koji vam se pristup više sviđa.
Pripovedač, detektiv, posmatrač…
Inače, istraživanja o tome kako sami novinari vide svoj posao prepoznaju veliki broj uloga. Tako, na primer, Nemci Hanić i Vos u svom radu iz 2018. nabrajaju čak 18 različitih uloga grupisanih u šest kategorija. Oni novinarima dodeljuju uloge poput „kritičara“, „pripovedača“, „detektiva“, „analitičara“, „edukatora“ ili „posmatrača“ itd. Ali ono što je ovde važno napomenuti jeste da su te uloge uglavnom teoretske jer u praksi ćete teško naći novinara koji u svom radu ne kombinuje više uloga i kategorija.
Jedna od najvećih studija o percepcijama samih novinara o njihovom poslu urađena je 2011. u 18 zemalja širom sveta sa po 100 novinara iz svake zemlje. I ta i prethodne manje studije pokazale su da odnos novinara prema objektivnosti često zavisi od političkog i medijskog sistema u kojem žive i rade. Ali i da su im svima zajednički ideali distanciranja od vlasti i subjekata u vestima, odnosno da sebe pre svega vide kao nekoga ko građanima prenosi političke vesti, a vlast kontroliše i posmatra kritičkim okom. Daleko manji broj novinara sebe vidi u intervencionističkoj ulozi i kaže da se trudi da ne zagovara društvene promene ili na bilo koji način utiče na oblikovanje javnog mnjenja.
Koliko je meni poznato, u Srbiji nije bilo sličnih istraživanja, ali ovde može da nam pomogne rad Aleksandre Krstić o stavovima novinara koji izveštavaju o specifičnim društveno-političkim događajima tokom demokratske tranzicije u Srbiji posle pada Miloševića.
Taj rad je pokazao da srpski novinari sebe vide kao posmatrača, kritičara vlasti, kolaborativca koji sarađuje sa vlastima ili podržava određenu političku agendu, i „građaniste“, da se slobodno izrazim, koji izveštavaju iz ugla građana i daju glas manje vidljivim ili ugroženim delovima društva.
Analiza Aleksandre Krstić pokazuje i da novinarski intervencionizam, oslikan kroz percepcije o novinarskom poslu kao angažovanom pozivu, analizi sa stavom, novinarskom pozivu na akciju, dubljoj interpretaciji događaja i svesnom prenošenju određene poruke sa jasnim ciljem – dakle ono što smo videli u primeru sa sajta Mašine – prožima skoro sve novinarske uloge. Ovome ćemo se vratiti malo detaljnije u narednom tekstu koji će pokušati da odgovori na osnovno pitanje iz ove serije članaka – može li novinar u autokratiji uopšte biti objektivan.
* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu
Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan dok ga vlast obeležava kao državnog neprijatelja? (I)
Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan dok ga vlast obeležava kao državnog neprijatelja? (II)
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.