Vesti

08. 04. 2026.

Autor: Suzana Sudar Izvor: Radar

Sećanje najbolje prijateljice novinarke Duge

Veče kada je Dadu obavio crni oblak

Pamtim trenutak kada mi je po mom dolasku iz Britanije u Beograd iznova i iznova puštala pesmu Jure Stublića koja je tada objavljena – E, moj druže beogradski i plakale smo zajedno, bila je duboko razočarana, priča Sanja Vujanić, koja i danas čuva pisma svoje kume novinarke Dade Vujasinović

„Ako hoćeš da se baviš novinarstvom, moraš da budeš spreman da platiš cenu“, govorila je Radislava Dada Vujasinović (10. februar 1964 – 8. april 1994), novinarka lista Duga, koja je izveštavala sa ratišta i bez zadrške pisala o političkoj sceni Srbije devedesetih, ali i o sve vidljivijoj sprezi vlasti, ratova i kriminalnog miljea. Njena smrt i dalje se zvanično smatra nerazjašnjenom, a njen život i rad ostali su simbol hrabrosti, borbe za istinu i slobodu izražavanja. Upamćena je kao neumorna i beskompromisna istraživačica — pisala je o kulturi, politici, kriminalu i svakodnevici, o ljudima i sistemima, bez povlašćenih i bez zaštićenih.

Pod naslovom Svedočenja iz obeščašćene zemlje Dadina sestra Aleksandra objavila je u Torontu kompilaciju njenih tekstova objavljenih u časopisu Duga između 1991. i 1994. godine. Drugi deo knjige čine pisma koja su joj stizala od sestre na njenu adresu u Kanadi, kao i ona koja je Dada slala najboljoj prijateljici i kumi Aleksandri – Sanji (Vojvodić) Vujanić. Kasnije je pisac Vladimir Tasić, dobitnik NIN-ove nagrade, objavio roman Stakleni zid, u čijoj je osnovi priča o Dadinom životu i preranoj smrti. Pre deset godina, pozorišna i plesna umetnica Sanja Krsmanović Tasić uradila je predstavu O S(a)vesti, posvećenu Dadi, a baziranu na pismima adresiranim na Sanju Vujanić, koja prvi put za javnost priča o svojoj najboljoj prijateljici.

„Ona je bila moja drugarica još iz detinjstva. Upoznale smo se 1973. godine, u Osnovnoj školi ’Radoje Domanović’, i od tada smo bile nerazdvojne. Bila mi je prva prava drugarica, osoba koju sam pustila u svoj život i zavolela. Jedina s kojom sam provela period svog formiranja – odrastanje i sazrevanje. Rasle smo zajedno, delile svaki trenutak, i njenim odlaskom osetila sam nenadoknadivu prazninu. Taj inicijalni bol koji sam osetila njenim odlaskom nije nestao, samo sam nastavila da živim oko njega“, priča Sanja Vujanić za Radar.

„Krađa“ jorgovana ispred SIV-a

Provele smo mnogo vremena zajedno i stalno smo se dopunjavale. Sličnosti su nas zbližile, a razlike su postojale uglavnom u porodičnim okolnostima. Ja sam kao jedinica živela u skromnijoj porodici, dok je ona imala stariju sestru, otac joj je radio u Nemačkoj. Roditelji su joj bili liberalniji od mojih, moji stroži. Nisam uvek imala dozvolu za izlazak, ali kada bi ona došla po mene, odmah bih dobijala zeleno svetlo. Među nama nikada nije bilo rivaliteta. Bila je savesniji đak, a ja sam više bila „u oblacima“. Opominjala me je šta treba naučiti, šta pročitati, dok sam ja to često izbegavala, pa bi se ljutila na mene. Odlazile bismo na Ušće da beremo poljsko cveće ili „krademo“ jorgovane ispred SIV-a, a onda bismo satima pričale o svemu o čemu maštamo. Tada smo počele da otkrivamo nove knjige koje nisu bile deo lektire – od Remarka, preko Fransoaz Sagan, do Lorensa Darela. To su bila štiva na kojima smo se formirale, i na tom romantizmu počivalo je naše prijateljstvo.

Kako smo rasle, život su nam dodatno obogatili svi devojački razgovori i tajne – prve simpatije, razočaranja, iznenađenja i prepreke koje nose te godine. U vreme usmerenog obrazovanja, prva dva razreda smo provele u Zemunskoj medicinskoj školi, gde sam ostala, a ona je otišla u Dvanaestu beogradsku gimnaziju. Iako smo se odvojile i dalje smo ostale nerazdvojne. Tada sam shvatile koliko je naše drugarstvo dragoceno, često smo o tome pričale, jer nije počivalo na poznavanju istih ljudi. Nikada nismo sa nama mešale nove drugare iz škole, potom ni sa fakulteta, ni kolege.

Poznavale smo i čuvale jedna drugu, bile smo svet, entitet same za sebe. Putovale smo, odlazile kod njenih bake i deke u Čapljinu, prvo samostalno letovanje u Orašcu kod Dubrovnika sa njenim prvim dečkom – on je spavao u šatoru, a nas dve u kabini. Danas to zvuči smešno, ali to je tada bilo potpuno prirodno. Dada je kao veliki zaljubljenik u knjige upisala Filološki fakultet, a ja iako sam želela da studiram Istoriju umetnosti, otac je smatrao da sa tim neću naći zaposlenje, diplomirala sam na Stomatološkom fakultetu. Nju je to tada zbunilo a mene kada je počela da piše političke tekstove u Dugi, jer sam očekivala da će se baviti kulturom.

Gde nema ničega

Kada je postala ratni izveštač, bila sam šokirana i uplašena. Za mene je bilo brutalno što devojka koja je odrastala u romantičnom svetu počela da se bavila tako surovim poslom i videla ono što mnogi nisu. Ja sam se udala sa 28 godina. Ona je, a to niko drugi nije mogao da bude, bila moja venčana kuma. To je bila najprirodnija stvar – doputovala je u Britaniju na taj intimni čin, obavljen u krugu najbližih. Tada sam kod nje primetila neku vrstu nihilizma. Dok smo se slikale na raznim mestima, govorila je: „Pogledaj – postoje ljudi koji se probude i vide ovo, a ne ono što sam ja videla u Vukovaru…“

Tada smo putovale po Engleskoj i posećivale razne znamenitosti, i kada smo stigle do Stounhendža, ona me je odvukla na jednu praznu livadu i rekla: „Hajde da se slikamo ovde, gde nema ničega”. Nikada nisam govorila „moja kuma Dada“, nego „moja najbolja prijateljica“. Ubrzo se i ona udala za Bojana Lalovića, ali su posle šest meseci oboje shvatili da je to bilo prerano i razišli su se. Ja sam postala majka, pratila sam njen rad, čitala, i taj deo njenog života delovao mi je još strašnije.

Naše prijateljstvo je oduvek počivalo i na dopisivanju. Čim bismo se razdvojile, gde god da smo bile – na moru ili selu, pisale smo jedna drugoj. Pisala mi je o svemu – o svakodnevnim stvarima, ali i o onome kako vidi svet oko sebe. Još kao deca beležile smo o sitnicama – šta radi baka, šta kaže deda. Bila je vezana za Bosnu, volela taj mentalitet, radovala se odlascima u Mostar. O simpatijama smo pričale bez ikakvih tajni. Tek kada sam dobila dete, pokušavala je da me poštedi težih stvari. Nikada se nije žalila na posao ili na nepravdu, ali duboko je patila zbog onoga što je videla. Bila je patriota, ali nije zauzimala stranu, niti je želela da se okomi na „svoje“ kako su neki govorili. Imala sam utisak da je pokušavala da uspostavi ravnotežu, da ukaže na nepravdu: „Ljudi, ne može ovako, ovo nije način.“

Sećam se jednog večernjeg trenutka kada mi je u Beogradu iznova i iznova puštala pesmu Jure Stublića koja je tada objavljena – E, moj druže beogradski i plakale smo zajedno. Kao da ju je tada obavio neki crni oblak, bila je duboko razočarana. Ceo način života koji je tada vodila nije bio u skladu sa njenom prirodom, bar sam ja tako osećala.

Odlučna i nežna

Kada sam se preselila u Englesku, ponela sam njen veliki svežanj pisama, a ona je čuvala moja. Govorila je u šali da je zahvaljujući njima „oštrila“ svoje novinarsko pero, dok ja i danas ne znam šta sam time „oštrila“. Iz naših pisama vidi se mnogo više nego iz onoga što je kasnije objavljeno. A o tome mi je najmanje pisala, stalno je govorila da ne treba da brinem, da imam dete i porodični život i da ne treba da me opterećuje, jer sam njena oaza. Naravno da sam brinula. Kada je imala suđenje sa Borisavom Jovićem, pozvala sam je da dođe kod mene, da se odmori i skloni od svega. Tada mi je prvi put rekla da se plaši. To su bile izuzetno teške godine. Imala je pretnje, ali nije o tome otvoreno govorila. Kada se pojavila njena fotografija u vojničkoj uniformi u Dugi, naišla je na kritike. Moj suprug je tada rekao: „Šta se očekuje od tako mlade osobe koja ima hrabrosti da ode na ratište i radi takav posao?“. Istovremeno, bila je neverovatno posvećena mojim roditeljima. Ta kombinacija odlučnosti i nežnosti ostavila jak utisak na sve nas koji smo je poznavali i pokazala koliko je Dada bila posebna, spremna da se suoči sa stvarnošću, bez kompromisa i bez straha od osude.

U proleće te kobne 1994. godine doputovala sam sa ćerkicom u Beograd. Dada je u međuvremenu bila brižna prema mojim roditeljima, između ostalog, podizala je bonove koje je dobijala kao novinar i donosila im ulje i brašno. Provele smo, koliko je ona od posla mogla a ja od malog deteta, zajedničko vreme, nastavile smo tamo gde smo stale. Ništa nije ukazivalo da će to biti naš poslednji susret. Bilo je to krajem marta, kada nas je ispratila na minibus do Temišvara, gde smo presedale na avion za London. Tada smo se poslednji put videle.

Sutradan je stigla vest o njenoj tragičnoj smrti koja je i danas nerazjašnjena. Bila sam mnogo nesrećna i godinama sam patila, a taj trenutak, i sećanje na njega, ostaje kao poslednja njena blaga briga za mene. Posle toliko godina lavovske borbe njenih roditelja i sestre da se sazna istina, drago mi je što nije zaboravljena. Svi očekuju nešto novo, pa će eto novo da se desi, nema pomaka, uvek je sve isto, razrešenja nema. Knjiga koju je porodica objavila bila je prvi korak, zatim izuzetna predstava Sanje Krsmanović Tasić, a sada i film. Nadam se da će on biti i slika vremena, ali i svedočanstvo o žrtvi koju novinari podnose kada rade otvoreno i bez taktiziranja. To bi bio omaž i novinarima i ovoj zemlji, ali i podsećanje na besmisao rata.

DADA: Prkosni svedok

Koliko je teško doći do istine o smrti Dade Vujasinović, teško je i snimiti film o njoj. Dokumentarno -igrano ostvarenje DADA: Prkosni svedok, čiji je scenario nastao po ideji rediteljke Elizabete Betinski iz pera Vuka Boškovića, producira Gabriela Tana, dok naslovnu ulogu tumači Hana Selimović. Projekat pokušava da oživi poslednja 24 sata njenog života i kroz njih postavlja pitanja odgovornosti, istine i društvenog konteksta devedesetih, višestruko pokušavao da dobije finansijsku podršku u Srbiji, ali je stalno nailazio na birokratske prepreke i odbijanja zbog narativne strukture i dramaturškog fokusa.

Ipak, film je dobio međunarodnu potvrdu kroz program Evropske unije Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan i učešće na BFI London Film Festivalu, gde je naišao na pozitivne reakcije i otvorio mogućnosti za koprodukcije u Francuskoj i Kanadi. Ključni problem ostaje nedostatak podrške u zemlji porekla, što otežava zatvaranje finansijske konstrukcije i prisiljava tim da razmatra strane partnerstva. Autorski tim smatra da priča o Dadi danas dobija dodatnu težinu u kontekstu globalnog pogoršanja medijskih sloboda, sve češćih pritisaka na novinare i sistemskog ugrožavanja istraživačkog novinarstva jer bez njega nema nema demokratije, a bez slobodnih medija nema slobode.

Sve što je sa Dadom sporo ide, ali svaka od tih prepreka pokazuje koliko je njena priča važna, koliko je njena hrabrost i dalje svetionik u vremenu koje često zaboravlja istinu.