Vesti
19. 04. 2026.
IN MEMORIAM Njegoš Divac (1936-2026)
U Prijepolju je u četvrtak, 16. aprila, u 90-oj godini života preminuo Njegoš Divac, prvi prijepoljski radio i TV mehaničar i prvi ton majstora Radio Polimlja, u kojem je radio dve decenije. Sahranjen je 17. aprila na groblju Zebuđa u rodnom Ivanju.
Njegoš Divac je rođen u Ivanju 1936. godine, kao najmlađi od četvoro dece u porodici oca Radojice i majke Vasilije. U Beogradu je završio elektrotehničku školu i vratio se u rodni grad kao prvi radio i TV mehaničar. Kratko vreme je radio kao nastavnik u školi, a zatim se posvetio popravci radio i TV aparata. Dražao je TV servis u Valterovoj ulici, u objektu pored porte prijepoljske crkve, a kasnije je radio zajedno sa majstorom Ademom Hodžićem.
Bio je prvi ton majstor Radio Polimlja u kojem je proveo poslednje dve decenije radnog veka – od 1978. do 1998. godine i odlaska u penziju.
Iza Njegoša Divaca su ostali supruga Velinka, sin Goran, ćerka Tanja sa porodicama. Sahranjen je na groblju Zebuđa u Ivanju u petak, 17. aprila.
Njegov nekadašnji kolega Vukosav Tomašević, novinar, uredniki direktor Polimlja na sahrani je održao govor koji prenosimo u celosti:
Ožalošćena porodice, dragi prijatelji, poštovani sugrađani,
Rastajemo se sa čovekom koji je ostavio trag i pečat u gradu u kome smo rođeni, i gde završavamo naše ovozemaljske priče i sudbine. Danas na večni počinak, ili u večni život, ispraćamo Njegoša Divca, uglednog, časnog, poštenog i poštovanog prijatelja i sugrađanina.
O tome kakav je Njegoš bio suprug, otac, deda, bratstvenik, kum, komšija… bolje od mene znate svi vi iz njegovog okruženja, svi sa kojima je delio svakodnevicu u porodici, familiji, komšiluku. Zbog toga neću ovde govoriti o o toj strani njegovog života i ličnosti. Reći ću nešto, koliko mi sećanje i emocije dozvoljavaju, o dve, da tako kažem, uloge, po kojima ga Prijepolje i svi mi najbolje poznajemo i najduže pamtimo – o Njegošu majstoru za radio i TV aparate i Njegošu pioniru radio novinarstva u Prijepolju.
Njegoš je rođen 1936. godine ovde u Ivanju, kao najmlađi od četvoro dece u uglednoj, patriotskoj i slobodarskoj porodici oca Radojice i majke Vasilije, čiji su članovi dali istaknuti doprinos borbi protiv nacizma i fašističkih okupatora. Rastući i stasavajući u takvom okruženju, u tim teškim ratnim i poratnim vremenima, Njegoš je u svoj karakter i mentalni sklop duboko ugradio ideale slobode i pravde i njima se rukovodio svih devet decenija života, živeći onako kako je i hodao – uspravno, uzdignute glave, dostojanstveno i gospodski.
U Beogradu je završio elektrotehničku školu i vratio se u rodni grad kao prvi radio i TV mehaničar. Pored zanata, izučio je i usvojio i fine, šmekerske i mangupske manire tadašnjeg Beograda, koje je demonstrirao tokom celog života. Kratko vreme je radio kao nastavnik u školi, pa se onda u potpunosti posvetio onome što je najbolje znao i najviše voleo – popravci radio i TV aparata.
Bilo je to vreme kada su radio prijemnici, čuveni lampaši, a potom i crno beli televizori, takođe sa lampama, bili pravo bogatstvo u svakom domu, kao jedina veza sa dalekim svetom i jedini izvor zabave u svakoj kući. Kvar radija ili televizora izazivao je dramu i sekiraciju kao bolest člana porodice. E onda je na scenu stupao Njegoš, doktor za lampe i majstor za dušu.
Sećam se druge polovine šezdesetih godina i prvog radio i TV servisa u i danas postojećoj zgradi na ulasku iz Valterove ulice u portu prijepoljske crkve. U dve velike prostorije stotine radija i televizora naslaganih jedan na drugi čekaju da dođu na red za popravku. Ispred, vrlo često, strpljivo se čekalo u redu, da se preda na popravku ili preuzme opravljeni prijemnik. U toj radionici Njegoš je iškolovao generaciju potonjih vrsnih majstora za radio, TV i druge električne aparate. Kada je servis iz nekih razloga zatvoren, Njegoš se uortačio sa majstor Ademom Hodžićem, stvorivši putujući, pokretni servis, od vrata do vrata.
U tih par decenija, negde do sredine osamdesetih i tehnološke revolucije u komunikaciji, teško da je u Prijepolju i okolini postojala kuća u koju nisu kročili majstori Njegoš i Adem, sa velikom crnom torbom punom alata i rezervnih delova. Nekada ih je trebalo čekati danima, bilo je puno posla, a svi su hteli najbolje majstore. Njegoš i Adem nisu nigde i nikada žurili, pa su baš zato uvek i svuda stizali na vreme. Ni iz jedne kuće nisu izašli, a da radost zbog povratka tona i slike ne podele sa domaćinom i čeljadima, uz kafu, rakiju, pa i meze, i razgovor koji je znao da potraje i satima.
Tokom godina zajedničkog rada, a to mogu da svedoče i ovde prisutne nekadašnje kolege, u prostorije Polimlja i Radio Polimlja nije ušao niko ko se nije pozdravio sa Njegošem kao sa svojim najrođenijim, i za koga Njegoš nije znao da kaže ko je, odakle je i kakav je. Negde u memoriji, kao nekakav hodajući Pentijum, imao je taj nepregledni registar, beskonačni spisak sugrađana.
Takvog Njegoša, vrsnog poznavaoca i entuzijastu elektrotehnike, prepoznao je i „tipovao“ Radoman Irić, osnivač i prvi urednik Radio Polimlja, poverivši mu posao ton majstora novoosnovane radio stanice u Prijepolju. Na toj poziciji Njegoš je proveo poslednjih 20 godina svog radnog veka, od 1978. do penzionisanja 1998. godine. U te dve decenije ime Njegoša Divca, posredstvom radio talasa, svakodnevno je odjekivalo u hiljadama domova u prijepoljskoj i okolnim opštinama.
Njegoš je bio deo tima koji je od Radio Polimlja napravio u to doba prepoznatljiv simbol Prijepolja i jednu od najboljih lokalnih radio stanica u Srbiji. Sa očinskom ljubavlju primio je i obučio mlađeg kolegu, sada pokojnog Radovana Čarkilovića, stvorivši od njega vrhunskog ton majstora. Njih dvojica bili su tandem, najbolji majstori svog zanata, kao pre toga majstori Njegoš i Adem. Tonski i tehnički oblikovali su program Radio Polimlja po najvišim standarima toga vremena. Za to smo, od kolega i struke, dobijali brojna priznanja i nagrade.
Znameniti urednici i rukovodioci Radio Beograda skidali su kapu pred onim što smo radili u Prijepolju, pa smo imali povlasticu kao niko u Srbiji, da se iz Radio Polimlja u svako doba dana i noći, 365 dana u godini, uživo uključimo u programe Radio Beograda. Iz te velike medijske kuće dolazili su ton majstori školovani u BiBiSi (BBC) radiju i nisu mogli čudu da se načude šta znaju i umeju da odrade samouki majstori zvuka Njegoš i Čare.
Pošto je bio najstariji u kolektivu, iako u njegovim srednjim godinama, Njegoša smo oslovljavali sa Deda, ponekad i Matori, a ona nas mlađe sa Dečko ili Devojko. Taj šmek zadržao je trajno. Kada smo se poslednji put sreli, mislim prošlog leta na mostu na Mileševci, mene penzionera pozdravio je sa: „Gde si, dečko?“
Radeći majstorski, besprekorno tačno i precizno, Njegoš nam je davao primer ponašanja prema poslu i obavezama, kolektivnom duhu, ali i ličnm stavu, integritetu i obrazu. Nikada ne kasneći ni minuta na posao, a vazda spreman da pruduži radno vreme koliko god treba, Deda je bio nenametljiv, svagda vedar i raspoložen, uvek spreman da pomogne, da doprinese timu i kolektivu. Umeo je, zreo i iskusan, da savetom i razgovorom obuzda našu mladalačku energiju i buntovnost, ali, kada je trebalo, i da se isprsi ispred svih nas, pa da, zaštićen porodičnim i ličnim integritetrom, ondašnjim moćnicima kaže: „Stanite, grešite, niste u pravu!“
Među nama, sada sedim glavama, nekadašnjim članovima redakcija Radio Polimlja i lista Polimlje, cirkuliše ideja da značajan datum i jubilej za naš grad, 100 godina novinarstva u Prijepolju, 2032. godine, obeležimo izdavanjem monografije o veku novinarstva u Prijepolju. Ako se to desi, i ko god od nas to dočeka, ima moralnu obavezu da na istaknuto mesto u toj knjizi imenuje Njegoša Divca.
Njegoše, hvala ti za sve zajedničke dane i godine. Počivaj u miru.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.