Vesti

06. 09. 2013.

Autor: Gordana Popović Izvor: Politika

Potreban je „Insajder“ iz oblasti kulture

To što je televizija postala osnovno sredstvo za informisanje većine građana ne znači da treba da bude samo to.

 

Uticaj koji ona ima na auditorijum mogao bi da se upotrebi u plemenite svrhe kada bi u programima TV stanica bilo više programa iz kulture, umetnosti, duhovnosti. Ali u opštem neznanju od toga se beži, bar ovde, kao od neproduktivnog i nedovoljno atraktivnog programa za masovnu publiku. Naše televizije su se odavno zaglavile u ćorsokaku podilaženja najnižim strastima, u koji upadaju sve više i više i iz kojeg na krajuviše neće ni moći da izađu.

Svi naši sagovornici o ovoj temi slažu se u jednom: programa iz oblasti kulture i umetnosti ima veoma malo na domaćim TV kanalima, a i onim malobrojnim emisijama se ima mnogo toga prigovoriti. I, naravno, svi imaju ideje o tome kako bi taj program trebalo da izgleda.

Maja Vukadinović, kulturolog i analitičar medija, autorka upravo objavljene knjige „Zvezde supermarket kulture", smatra da bi trebalo pre svega utemeljiti istraživačko novinarstvo u oblasti kulture, neku vrstu „Insajdera" u ovoj oblasti. Prema njenim rečima, to trenutno najviše nedostaje na našim televizijama kad je reč o kulturnom programu.

Brojne su emisije kolažnog tipa koje su informativne, posvećene određenom segmentu kulture, zastupljena je i umetnička kritika, intervjui sa uglednim ličnostima, ali malo ko ima hrabrosti da kontinuirano otvara „goruća" pitanja - kaže ona. - Smatram da bi emisije iz kulture trebalo mnogo više da se zasnivaju na temeljnom istraživanju problema u kulturi nego na informisanju gledalaca o kulturnim događajima i njihovim akterima. U tim emisijama bi trebalo da postoji jasno izražen kritički stav autora u odnosu na akguelnu temu. Toliko je problema u kulturi Srbije koji zahtevaju kritički pristup, od (ne)postojeće kulturne politike, preko raznih zakona o kulturi do položaja konkretnih institucija.

Prema njenom mišljenju, pozitivno je to što se u emisijama iz kulture, za razliku od onih koje se bave politikom ili ekonomijom, ipak ne pojavljuju uvek isti sagovornici. Ali loš primer su sve emisije tipa jedan na jedan" u kojima autor ili autorka ne daju dovoljno prostora eminentnom sagovorniku iz oblasti kulture.

Često se događa da voditelj više iznosi sopstvene stavove, sa kojima gost treba da se složi ili ne, nego što je zaista zainteresovan da čuje mišljenje sagovornika. Takođe, pojedini autori emisija iz kulture imaju suviše opušten i ležeran pristup u komunikaciji s gostom u studiju, što publici može da deluje simpatično iako je obično reč o improvizaciji i nedovoljnoj pripremljenosti za konkretnu temu dodaje Maja Vukadinović.

TV kanali poput belog šećera

Ukus je pojam koji se izgrađuje, a mi u našoj zemlji neprestano živimo u šoku: fizičkom, psihičkom, političkom - kaže Ivana HadžiPopović, pisac i prevodilac.

- Televizija na tom talasu plovi i kao da doprinosi da se više širi nekultura nego kultura, što i nije tako geško u zemlji „birfestova" i trubača i u kojoj knjige gotovo više niko ne čita.

Prema njenim rečima, ovo osetljivo područje zahteva promišljene strategije da bi se odgovorilo izrazito važnoj ulozi kulture. Za svaku dobru kreaciju, da bi se ona ostvarila, potrebne su ideje i talenat, tehnologija i novac, a kod nas, kaže Ivana HadžiPopović, ideja i talenata ima, tehnologije nešto manje, dok je novac večiti problem.

Ne bi smelo da se zaboravi da je televizija strateško oružje - dodaje ona. - Novac jeste važan, ali mi smo već postali majstori života pomoću „štapa i kanapa". I kao što s manje novca, a više ukusa i želje, čovek može da bude veoma lepo odeven, pitanje koje se za mene postavljajeste da li smo kao društvo zainteresovani da se otrgnemo od zla u koje tonemo? Ako imamo svest o tome kuda idemo, mogla bi možda i da se dostigne ravnoteža između šunda i duhovnosti bez koje još niko nije opstao!

Evolucijaumetničkih medija danas je suštinski izmenila domen umetnosti nezavisno od vrednosti umetničkog dela, masovna umetnost je apokalipsu pretvorila u prirodno stanje čovečanstva, a televizijska komercijalizacija je učinila da površnost i šund preovlađuju, kaže Ivana Hadži Popović.

Mnogi naši TV kanali su poput belog šećera, koji nije dobar za zdravlje a uvek iziskuje još - ilustruje ona. - Zanimljivih autorskih programa iz umetnosti koji drže pažnju gledalaca ima veoma malo, a književnost kao sinteza svih umetnosti potpuno je izgubila mesto, osim na radiju koji u ovom trenutku nudi mnogo kvalitetnije časove iz kulture. Da bi se popunila medijska praznina nisu dovoljni Drugi program RTSa i RTS digital koji obiluju već više puta viđenim kulturnim sadržajima ili izvesne emisije na Studiju B. I te reprize mogle bi biti zanimljive kada bi bilo više „premijera" u prihvatljivim večernjim terminima.

Danica DikovićĆurguz, književnica, takođe smatra da je glavni problem u tome što je kulturu zamenila zabava višeg, nižeg, pa i nepodnošljivo niskog nivoa, kao i sve ono što prati tu pojavu, pre svega reklame, od kojih se hvatamo za glavu.

Čovek stiče utisak da je sve reklama, da su ljudi koji učestvuju u raznim emisijama takođe reklama i da zato treba da plate svoje pojavljivanje. Ne kažem da oni to rade. Ali, stiče se takav utisak. Kao da se prate ljudi a ne događaji - dodaje ona.

Lepo zvuči kada se u programu nađu emisije kao što su „Vodič kroz modernu arhitekturu Beograda", „Evropa i Srbi", „TV pisma iz Norveške", „Savremeni svetski pisci", kaže Danica Diković ali pita gde su srpski pisci.

Beskonačne „imitacije stvarnosti"

Objašnjavaju mi da je teško predstaviti dobrog srpskog pisca, jer se više ne zna šta je dobra književnost. Ima toliko knjiga svih onih koji imaju veze sa televizijom da je prosto nemoguće biti objektivan. I ko je sada profesionalni kritičar, onaj čija će reč imati težinu? Gotovo svi pisci se bave kritikom, samo što neki imaju pristup televiziji „po prirodi stvari", a drugi ne - kaže ona, dodajući da ne obeležavamo na dostojan način jubileje naših velikana.

Znam, nemamo novca. Ali otkud nam novac za farme, veliku braću, trenutke istine??? - pita Danica Diković.

I Pavle Zelić, pisac i strip scenarista, smatra da televizije nemaju dovoljno, a neke čak uopšte, istinske kulturne sadržaje.

I tu se nalazimo na raskrsnici: kultura nije komercijalna, ne privlači pažnju kao sport ili politička i estradna prepucavanja, da ne pominjem beskonačne „imitacije stvarnosti" koje iz meseca u mesec zauzimaju sve više prostora, a opet, kultura je tu, prepuna sadržaja, događaja koji nisu inscenirani, isforsirani, već egzistiraju uprkos ograničenjima, minimalnoj ili nikakvoj podršci države, ne mole za pažnju medija, a kreativnošću i originalnošću nadmašuju bilo kakav scenario koji se kupuje po licenci stranih zabavnih programa objašnjava Zelić. - Naravno, lakše je ići putem mimo kulture, a retki primeri emisija kao što su „Beokult", „Metropolis" na RTS 2 ili „Pogled iz svemirskog broda" (Radio Beograd 202), „Kulturni krugovi" i „U prvih pet" (Radio Beograd 2) pravi su način kako treba pristupiti neverovatno bogatoj ponudi i dati pažnju onom najvrednijem.

Pavle Zelić ističe i važnost atraktivnosti takvih programa za „neke nove klince", koji bi zahvaljujući dobrim, i sa malo više novca produciranim emisijama o filmu i popularnoj kulturi možda mogli da se zainteresuju i za još vrednije sadržaje.

Prema njegovom mišljenju, strip je takođe odličan uvod i udica za decu i tinejdžere. Kada bi mu se dala prilika da se iskaže u TV programu, počev od škole stripa na TV, preko izveštaja sa makar nekih od desetine sgrip festivala, pa do interaktivnosti u vidu konkursa, medijskih pokro; viteljstava i nagrada, imali bismo nešto zaista novo u ponudi medija, nešto što bi sigurno vremenom iznedrilo višestruko vredne plodove, smatra Pavle Zelić.

Maja Vukadinović takođe smatra da bi mladima mogle da budu zanimljive emisije koje se bave fenomenima iz domena popularne kulture, povezanošću kulture i društvenih mreža, kulturom na internetu, digitalnom umetnošću... Nove generacije imaju kratkotrajnu pažnju, žele sve i odmah i da bi im se kultura približila, neophodno je da prilozi budu kratki i vizuelno upečatljivi, a takođe je veoma važno da u vizuelnom smislu emisije iz kulture idu u korak sa vremenom i da slede estetiku novih medija, dodaje ona.

Srđan Tešin, pisac, kaže da je njemu odavno postalo jasno, s obzirom na to da su redakcije za kulturu bile prve žrtve medija u tranziciji, da je u surovim uslovima tržišnog poslovanja iluzorno očekivati da će televizije svoje skupe sekunde pokloniti realizaciji programa u kojima se predstavljaju pre svega najbolji ovdašnji pisci, pesnici ili filozofi, a čiji tiraži knjiga ne premašuju nekoliko stotina primeraka.

- Današnji mediji stoje nasuprot umetnosti, jer masmedij zahteva što prostije, ogoljenije i surovije priče i slike - kaže Tešin. - Svaki televizijski format tokom kojeg se gledalac pita „Šta je pisac hteo da kaže?" je mrtvorođen. Čak i kada se komercijalne televizije prevare pa ugoste nekog književnika, prostor oblčno dobiju bestseler spisateljice ili pisci popularne literature, koja je u odnosu na književnost kao nadrilekarstvo naspram medicine. Mada, mnogi ljudi više vole da se leče ispijajući čudotvorne eliksire protiv ćelavosti, leukemije, side i kurjih očiju!

Prema Tešinovom mišljenju na RTSu postoji nekoliko veoma kvalitetnih emisija za kulturu u kojima književnost ima zapaženo mesto („Beokult", „Metropolis" i „Vavilon"), a novinari koji prate književnost (Vojislav Karanović, Marija Nenezić i Jasmina Vrbavac) izuzetni su poznavaoci aktuelnih dešavanja na domaćoj i stranoj književnoj sceni. Ističe takođe dobro osmišljenu emisiju „Folder kulture" na RTV koja prati sve ono što se dešava na kulturnoj sceni Vojvodine i žali za emisijom „U sazvežđu knjiga" Ljiljane JokićKaspar koja je i u ono vreme bila alternativa svim okoštalim emisijama iz književnosti. Kao pozitivne primere još navodi „Nivo 23" Velje Pavlovića, jer su njegovi gosti mahom marginalizovani književnici koje retko možemo videti u drugim emisijama, kao i „Dvougao ekslibris" u kojoj je moguće čuti radikalno oprečna mišljenja o naJvažniJim pitanjima iz književnosti.

Tešin takođe ističe da je radijski program posvećen književnosti bogat i raznovrstan. Na državnim servisima ima dobrih pojedinačnih priloga koji se, po njemu, pre mogu smatrati ekscesom nego uobičajenom praksom, dok na komercijalnim televizijama i kad književnosti ima, bolje da je nema.

Svaki ćata kao raspusni sin

Ne mogu da zamislim svet u kome bi Kiš, Pekić, Popa ili Tišma bili gosti u emisijama tipa „Žikina šarenica", „Popodne sa Leom Kiš" ili „Tabloid", ali se ponekad zaista dogodi da u takvim formatima neki gosti budu potpisani kao „književnik" ili češće „književnica" - kaže Tešin. - Nije ovde reč o lažnom snobizmu ili elitizmu. Reč je o tome, da se izrazim sportskim terminima, da se ne može šah igrati prema pravilima igre bacanja kamena s ramena. Pisac koji tako namerava da poveća broj svojih čitalaca i prodaju knjige pre svega banalizuje svako, a najpre svoje, književno preduzeće, jer broj prodatih primeraka nije estetska kategorija. Mir Jam je uvek prodavala više knjiga nego Andrić, ali nije dobila Nobelovu nagradu za književnost. Za razliku od ovdašnjih bestseler pisaca, njoj „Nobel" svakako nije bio cilj.

Srđan Tešin smatra da domaćim televizijama, danas u 21. veku, nedostaje emisija poput „Drugog formata" HRTa koja se bavi „različitim aspektima alternativne kulture, u kojoj se promoviše savremeno stvaralaštvo i u kojoj se, što je veoma važno, kritički govori o stanju u kulturi".

A mi, recimo, imamo paradoksalnu situaciju u kojoj famozna komisija za dodelu sredstava u kulturi Ministarstva kulture uništi sve što je bilo na tragu proevropskog, modernog umetničkog senzibiliteta, deleći novac isključivo onima koji su se dokazali na polju očuvanja pseudotradicionalnih i nacionalnih vrednosti, što je izazvalo revolt i protest umetnika u Srbiji, a o tome, gle čuda, nije bilo nijedne televizijske emisije u kojoj bi se analitički obradila ta tema. Kao da se sve događa u Hondurasu u kome neki tamošnji Tiodori, Živoradi i Brace odlučuju o strategijama i pravcima kretanja nacionalne kulture!? Zato smo i otišli u taj poslovični Honduras, jer kad nema opasnosti od javne kritike i kritičke distance, koja bi bila vidljiva na državnom servisu, jasno je da će svaki ćata iz Ministarstva kulture da se iživljava nad umetnicima i da troši državni novac kao raspusni sin - zaključuje Srđan Tešin.