Vesti

06. 09. 2013.

Autor: Miodrag Zarković Izvor: Pečat

Cenzure nikad dosta

Na inače sterilisanu medijsku pozornicu u Srbiji ubačen je letos i virus sudske cenzure, koji preti da, zajedno sa javnim servisima, u ambis povuče i mnoga lokalna glasila Koliko je medijska slika u Srbiji nepovoljna, može se jasno naslutiti na osnovu onoga što rade i – još više – ne rade najveća ovdašnja glasila, prvenstveno televizije sa nacionalnom frekvencijom i beogradski dnevni listovi.

 

Prečesto se, međutim, zanemaruju manja, takozvana lokalna glasila, čije dalje propadanje ne može, a da ne ostavi pogubne posledice na obaveštenost i budnost inače obamrle javnosti, koja kao takav, takoreći savršen plen, predstavlja preduslov za to da građani Srbije nikada ni ne požele da preuzmu sudbinu u sopstvene ruke.

Stanje lokalnih glasila je, kako se može i pretpostaviti, upadljivo gore nego ono u kojem se nalaze „glavni vinovnici“ gušenja srpske javnosti, poput RTS-a ili „Blica“. Sveopšta besparica učinila je svoje i maltene dokrajčila ona sredstva izveštavanja koja su okrenuta prvenstveno svojim sredinama, a manje opštim ili državnim temama.

Ruku na srce, na tom polju nije bilo sjajno ni pre „svetske a naše“ ekonomske krize, pošto je puki broj lokalnih glasila predstavljao ozbiljno breme i smetnju prirodnom razvoju istih. Od kako je, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, ukinut državni monopol i omogućeno osnivanje medija u privatnom vlasništvu, Srbija je postala zagušena glasilima koja su nicala praktično preko noći. Pogotovo je umnožavanje medija bilo pospešivano tokom devedesetih, kada je osnivanje kakve lokalne TV ili radio-stanice predstavljalo jedan od sigurnijih načina da se dođe do željene donacije iz inostranstva – s obzirom na to da Zapad nije žalio novca kako bi presudno uticao na srpsko javno mnjenje i pripremao uslove za okupaciju koja će i uslediti posle Petog oktobra, mnogi je lokalni preduzimač upravo preko medija došao do „obrtnog kapitala“. Nažalost, sa takvom „epidemijom“ malih medija došle su i mnoge nepoželjne posledice, uglavnom vezane za haotične odnose u tim zajednicima i zatiranje profesionalnih merila i načela. Tržište novinara širilo se daleko brže nego što je to bilo zdravo, a u to zanimanje namah su uskakali mnogi izrazito nedaroviti pojedinci koji su, kao i vlasnici medija, u celoj toj priči videli tek priliku za laku zaradu, što je, povratno, vlasnicima dopuštalo da se prema zaposlenima ponašaju maltene robovlasnički, kršeći mnoge dobre običaje poslovanja i ophođenja prema zaposlenima. Današnja poslušnost novinara u Srbiji lako bi mogla da bude posmatrana kao pošast koja je svoje korene imala upravo u toj nezdravoj, sa Zapada potpomognutoj ekspanziji tokom poslednje decenije dvadesetog veka.

PROMENA SVESTI

Ali, kao i mnoge stvari vezane za krizu srpskog društva i državnosti, tako je i ova pojava danas postala smetnja onima koji su je i stvorili. Danas je more lokalnih medija nešto što zapadnim centrima moći – onim centrima koji, kako priznaju najviši predstavnici naše izvršne i zakonodavne vlasti, presudno utiču ne samo na prilike u Srbiji već i na najosetljivije političke odluke zvaničnog Beograda – može da predstavlja smetnju. Dovoljno je samo pobrojati koliko su puta „zapadni prijatelji“, a pre svih Nemačka, zahtevali da se u Srbiji izvrši „promena svesti“ pre nego što Srbija dođe do toga da bude razmatrana za članstvo u EU.

Pošto je reč o relativno kratkotrajnim ciljevima, kao što je ulazak u EU, to je i zahtevana „promena svesti“ nešto što se ne može izvesti preko obrazovnih i kulturnih ustanova. Očigledno je da se žuri i „zapadnim prijateljima“, koji, pritisnuti svojim nevoljama i neočekivanim izazovima kao što je opadanje globalne nadmoći, nemaju vremena da čekaju da nam svest promene škole, fakulteti ili pisci: takav poduhvat može da traje pokolenjima. U to ime, glasila su prosto sanjani nosioci izmene svesti, jer na svoju publiku utiču bez odlaganja, iako je, istina, taj uticaj često površan.

Brojnost lokalnih medija je, međutim, prepreka takvom nastojanju. Shodno čuvenim Gebelsovim zakonitostima, koji govore da je neophodan jasan centar rukovođenja propagandom, broj medija u Srbiji je potrebno svesti na manju meru, kako bi bilo lakše upravljati njima. U doba Interneta i praktično neograničenog protoka vesti i podataka, potrebno je „proizvodnju vesti“ svesti na minimum, kako ne bi ni imalo šta da protiče osim štiva koje je strogo nadzirano. Povrh svega, tiraži dnevnih listova – koji, za razliku od televizija, ne mogu da se konzumiraju besplatno – već godinama opadaju, zbog čega značaj i uticaj lokalne štampe neminovno raste, a lokalna štampa jeste nešto što nema nikakvog neposrednog dodira sa ambasadorima, tajkunima ili nekim drugim agentima za vršenje političkog uticaja i pritiska na medije, tj. javnost. Slično je i sa lokalnim radio i TV stanicama.

OPRAVDAN INTERES?

To je prizma kroz koju bi možda trebalo posmatrati i nedavne, prilično neobične ishode pojedinih sudskih presuda, posebno u Vojvodini, gde bitka za uticaj na javnost uveliko traje – kao i bitka za najplodnije zemljište u Evropi. Tako je pre dva meseca Apelacioni sud u Novom Sadu oborio presudu Višeg suda u Somboru, i presudio da TV „Apatin“, zajedno sa „Radio Apatinom“ i takođe apatinskim „Radio Dunavom“, mora da plati drakonsku odštetu izvesnom bračnom paru iz Apatina. Razlog tužbe je vest stara godinu dana, o samoubistvu ćerke dotičnog para, mlade studentkinje. Roditelji devojke su ustvrdili da im je samo izveštavanje, na koje inače nisu imali primedbe – složili su se da je vest preneta uz dužni pijetet prema žrtvi i profesionalno – naudilo u smislu ugleda, pa su zatražili naknadu štete putem suda. Viši sud u Somboru je, uzimajući sve okolnosti u obzir, doneo oslobađajuću presudu, odnosno utvrdio je da izveštavanje o ovom smrtnom slučaju nije ni na koji način prekršilo ni zakon, ni moral. Tužitelji su se, međutim, žalili Apelacionom sudu, a ovaj je sasvim preinačio presudu i uz to naložio trima glasilima da plate nesvakidašnje visoke kazne: milion dinara TV „Apatin“, a po 400.000 dinara „Radio Apatin“ i „Radio Dunav“ (ovaj prvi je, pri tom, kriv samo zbog toga što je vest objavio na sajtu, dok je u program nije ni uvrstio).

Današnja poslušnost novinara u Srbiji lako bi mogla da bude posmatrana kao pošast koja je svoje korene imala upravo u toj nezdravoj, sa Zapada potpomognutoj ekspanziji tokom poslednje decenije dvadesetog veka Obrazloženje presude Apelacionog suda, čijim je većem u ovom slučaju predsedavao sudija Petar Jovanović, zaslužuje posebnu pažnju, naročito u ovom delu:

„Bez obzira na činjenicu da sportni tekstovi imaju afirmativan karakter, obojen duhom saosećanja, te da se u istima ‘govori biranim rečima’ o pokojnoj kćerki tužilaca, kako to zaključuje prvostepeni sud, i bez obzira na eventualno legitimne ciljeve radi čijeg ostvarivanja može biti dopušteno objavljivanje informacije i zapisa lika, ne znači da je u svakom slučaju objavljivanje dopušteno, pa su tuženi prethodno bili dužni da odmere i provere da li u konkretnoj situaciji preteže interes časti, ugleda i privatnosti nad slobodom štampe. Naime, tuženi su bili u obavezi da pre objavljivanja spornih tekstova, fotografije i sadržine oproštajnog pisma pribave saglasnost tužilaca, saglasno odredbi člana 43 stav 1 i 3, u vezi člana 44 Zakona o javnom informisanju, pri čemu, po nalaženju Apelacionog suda, u konkretnom slučaju nije postojao opravdan interes javnosti da sazna za tragičnu pogibiju kćerke tužilaca i okolnosti pod kojima je nastradala, u smislu odredbe člana 4 Zakona o javnom informisanju.“ DODATNI JARAM Kada sudske presude počnu da se pravdaju pozivanjem na nepostojanje „opravdanog interesa javnosti“, to jasno nagoveštava uvođenje cenzure. Probajte, recimo, da zamislite šta bi se dogodilo da je neka ovakva presuda protiv nekog glasila izrečena devedesetih; zemlja bi se otvorila od osuda takvog ophođenja prema medijima i pritužbi na gušenje medijskih sloboda.

Danas, međutim, sudbina tri lokalna glasila, kojima je zbog ovakvih kazni ugrožen i opstanak, kao da nikoga ne podstiče na protivljenje. Verovatno se neće niko pobuniti ni ako, daleko bilo, Apatin uskoro osvane bez lokalnih medija.

Da li je to bila namera novosadskog Apelacionog suda koji je izrekao ovakvu presudu, nemoguće je utvrditi u ovom trenutku, ali celo ovo zamešateljstvo deluje zbilja zloslutno, pogotovo ako se ima u vidu hitnost i naglost preinačene presude. I inače preplašeni novinari dodatno će se okrenuti autocenzuri, ne bi li izbegli izloženost zakonodavstvu koje ne okleva da izriče ovakve kazne za ovakve „prekršaje“. U prevodu, inače sterilna medijska pozornica uskoro bi mogla da postane još sterilnija, jer je to prirodna posledica sredine u kojoj se glasilima sudi zbog toga što su na pristojan način izveštavali o nečemu za šta „nije postojao opravdan interes javnosti“ da sazna.

Poslednje što je srpskom društvu potrebno jeste još cenzure i autocenzure. Ali, smirenost dežurnih bukača, koji se nedovoljno ili nimalo ne oglašavaju povodom ovog i sličnih slučajeva, ukazuje na to da je između gospodara javne scene – beogradskih vlastodržaca i njihovih „zapadnih prijatelja“ – postignut prećutni dogovor po kojem bi medije u Srbiji trebalo još zauzdati.

S obzirom na to da su od javnih servisa napravljene preskupe ljušture koje neće biti u stanju da izdrže bilo kakvu tržišnu utakmicu, pa će jednog dana biti suočene sa „grčkim scenarijem“ (tj. ukidanjem), a da svirepa zakonska cenzura počinje da guši lokalna glasila, nije teško zamisliti potpuni i bukvalni medijski mrak, u kojem će zahtevana „promena svesti“ biti lako ostvarljivi, poslednji zločin izvršen nad građanima Srbije.