Vesti

02. 12. 2013.

Autor: Jordan Filipović Izvor: Pančevac

Vreme je za nove medije

List „Pančevac” u okviru ove rubrike ugošćava eminentne javne ličnosti i s njima otvara nimalo lagodne teme – od aktuelnih zbivanja u visokoj politici do položaja u kom se nalazi novinarstvo.

Jedna od važnijih tema na ovim prostorima u poslednje vreme je donošenje medijskih zakona, a interesovanje za nju prevazilazi i granice naše zemlje. Nije preterana konstatacija da to, uz što hitniju stabilizaciju situacije na Kosovu, Evropsku uniju najviše zanima.

Sasvim sigurno u ovom trenutku ne postoji bolja adresa za priču o medijima nego što je Saša Mirković, od pre mesec dana pomoćnik ministra za kulturu i informisanje. Saša Mirković je diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu i jedan je od osnivača Radija B92 (pre dvadeset četiri godine), u kom je radio kao muzički urednik i direktor programa. Kasnije je postao generalni menadžer RTV-a B92, a predsednik i član upravnog odbora te kuće bio je od 2003. do 2007. Jedan je od osnivača Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), koja je formirana 1993, a njen predsednik je od 2006. Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada za novinarsku hrabrost i promociju ljudskih prava.

PANČEVAC: Kakvi su utisci nakon stupanja na funkciju?

SAŠA MIRKOVIĆ: Već na samom početku me je ophrvala ogromna količina posla. U momentu imenovanja već je bila pokrenuta javna rasprava o dva zakona – Zakonu o elektronskim medijima i Zakonu o javnim servisima. Tim povodom smo putovali po Srbiji i razgovarali s velikim brojem učesnika, kada je u konstruktivnoj atmosferi preko sto četrdesetoro ljudi želelo da sugeriše ili kritikuje.

Neophodno je da sve to što pre analiziramo i implementiramo u nacrte, jer ovaj deo ministarstva prilično kasni u pogledu donošenja zakona i druge regulative. Medijska strategija je usvojena pre više od dve godine, a akcionim planom je odavno predviđen završetak nekih poslova.

• Dokle je stigla izrada tih zakona?

– Trenutno razmatramo komentare pristigle iz ministarstava i Brisela o nacrtu Zakona o javnom informisanju, kao krovnom zakonu za dva pomenuta. Posao treba da bude okončan do kraja meseca, pa bi početkom decembra taj akt mogao da se nađe u Vladi, a nakon januarskih praznika i pred poslanicima u Skupštini. Što se tiče drugih dvaju zakona, u toku je formiranje radnih grupa čiji će članovi analizirati komentare, predloge i sugestije prispele tokom javne rasprave. Zanimljivo je da ih je neuporedivo više bilo na nacrt Zakona o elektronskim medijima nego na Zakon o javnim servisima. Po uobičajenom toku stvari, sledi slanje prečišćenog teksta na uvid ministarstvima, odborima i raznim komisijama, a potom i u Brisel, na dalje komentarisanje. Mislim da je realno da početkom februara i ti zakoni mogu da iz Ministarstva krenu put Vlade i Narodne skupštine.

 • Šta donosi Zakon o javnom informisanju?

– Nema tu, narodski rečeno, otkrivanja tople vode. Mnogo toga je već definisano u medijskoj strategiji, a ključni postulati izgledaju ovako: prvo – taj zakon će doneti izlazak države iz vlasničke strukture u medijima; drugo – biće definisani rokovi, a kao krajnji datum za završetak privatizacije nazire se 31. decembar 2014; treće – u planu je stvaranje striktnih mehanizama kontrole državne pomoći, koja je dosad bila netransparentna; i četvrto – na pomolu je uvođenje projektnog finansiranja medija.

 • Kako će ubuduće biti pozicionirani javni servisi?

– Tokom javnih debata najviše „varnica” bilo je oko modela finansiranja republičkog i pokrajinskog javnog servisa. Radna grupa je izašla s modelom o budžetskom finansiranju, prema kom je za tu namenu predlagano oko 1,5 odsto od ukupnog iznosa državne kase.

Iz ove perspektive, to deluje neostvarivo, budući da su predlozi Ministarstva finansija za narednu godinu znatno manji. Trenutno rešenje ide ka budžetskom finansiranju, mada postoji zadrška, zbog nekih razmišljanja da je pretplatu potrebno zadržati i unaprediti u savršeniji model. U međuvremenu, veliki je problem i to kako će RTS i RTV pregurati ovaj prelazni period, jer kriza ni njih nije mimoišla. To je u velikoj meri i rezultat aktuelnih zakona, koji su se pokazali kao loše rešenje.

• Kako se odvijaju aktivnosti radnih grupa?

– Pri formiranju tih tela vođeno je računa da u njih uđu ljudi od kredibiliteta, kao i predstavnici pomenutih televizija, poput Đorđa Vlajića i Siniše Isakova. Među njima je i Saša Gajin, koji je učestvovao i u pisanju Zakona o javnom informisanju i tokom javnih rasprava i nastupa na televiziji bio veoma kritički nastrojen prema nemilim scenama oko donošenja nacrta. Radi se o tome da su se nekim čudnim putevima u pojedinim medijima pojavljivale verzije tekstova zakona, uključujući i nacrt Zakona o javnom informisanju, koji je, tako oskrnavljen, poslat u Brisel. Neke bitne odredbe su volšebno nestale, na šta su i predstavnici Evropske unije reagovali. Stoga mi je prvi zadatak bio da utvrdim koji je uopšte pravi tekst tog zakona, a nedavno je zvanična verzija okačena na sajt.

• Kakvi su glasovi stizali iz Brisela?

– Podrška Evropske unije je dobronamerna, dobrodošla i konstruktivna. Njeni predstavnici su od početka bili povezani s procesom donošenja tih zakona, pre svega cenjena koleginica Sandra Bašić Hrvatin. Ona je ovde provela mnogo vremena analizirajući nacrte, posebno Zakona o javnom informisanju. Podrška iz Brisela je veoma važna i mislim da bi nam bez nje bilo neuporedivo teže. Dolaskom na ovu funkciju potrudiću se da uloga predstavnika Evropske unije bude još značajnija i da ih što bolje upoznam sa situacijom. To će tek doći do izražaja ukoliko 20. decembra dobijemo zeleno svetlo za pregovore o pridruživanju, kada će na red doći i naša poglavlja.

• Šta će u praksi doneti novi medijski zakoni?

– Prvenstveno će urediti medijski prostor, koji je trenutno na nivou srednjeg veka. Ilustracije radi, da mi je neko 1998. godine rekao da ćemo u 2013. toliko lomiti koplja oko toga da li država mora da izađe iz medija, ne bih mu verovao. Kada čujem debate izvesnih političara da ne treba dozvoliti privatizaciju, setim se kako je ona 2007. brutalno prekinuta s ciljem da ostane status kvo. Ne treba zaboraviti da je tada ekonomija bila u zlatnom dobu, mogli ste dobiti kredit kakav god poželite, a bilo je neuporedivo više investicija. Sada je, naročito u finansijskom smislu, stanje dijametralno drugačije. Dovoljno je videti predložene restriktivne ekonomske mere Vlade, što je, prema rečima ministra finansija, samo početak. Stoga je nužno krenuti napred, a ne slepo verovati u neke okoštale modele vlasništva. U tom smislu bih svima savetovao da se okrenu projektnom finansiranju, da smišljaju što bolje sadržaje i možda će moći da se nadaju čak i većem novcu.

• Šta mislite o predstojećim procesima privatizacije?

– Moja matična kuća B92 je 2003. obavila privatizaciju društvenog kapitala. Tom prilikom je bio inaugurisan uslov koji je sprečio da ga kupi neko bez iskustva s medijima, pa mi je žao što to nije zaživelo. Time bismo spasli mnoge medije.

Iz tog razloga namera nam je da pronađemo modele koji bi, na osnovu naučenih lekcija, broj neuspešnih privatizacija sveli na minimum. Uvek će biti ljudi sa skrivenim agendama, a cilj je da ih raznim mehanizmima na vreme demaskiramo. Ohrabren sam i time što najnoviji komentari ministarstava privrede i finansija slede pozitivne vibracije iz Brisela.

• Da li je ostvariva ideja o regionalnim javnim servisima?

– Blok nazvan „Kragujevačka inicijativa”, koji čini određeni broj regionalnih i lokalnih medija, veoma je glasan u želji da ospori privatizaciju koja će neumitno doći. Nije mi baš najjasniji toliki strah za vlastitu sudbinu najvećih stanica među pobornicima te kampanje, jer sam gotovo ubeđen da će one biti atraktivne za kupce. Nažalost, mediji u manjim sredinama će možda biti manje interesantni. Tu se suočavamo s još jednom nepobitnom istinom – da u Srbiji imamo više medija nego što tržište može da izdrži. To je nekad predstavljano kao bogatstvo, ali dobro znamo da je devedesetih godina veštački napravljeno obilje prorežimskih medija, kao protiv teža onim nezavisnim i opozicionim. Sada je sve to relativizovano, pa će opstati samo oni najkvalitetniji. S druge strane, nisam primetio nikakvo raspoloženje za rešenja poput ujedinjavanja s drugim medijima slične veličine. Na primer, jedni bi dali prostor, drugi opremu, treći ime, četvrti programe, peti ljude... Ipak, stvarnost je da bi mnogi voleli da, po svaku cenu, budu svoji na svome, iako će ih to, možda, skupo koštati. S druge strane, plan države je da sačuva sve vrednije sadržaje, što bi moglo da bude neka vrsta polazne osnove za neki novi život nekih manjih medija.

• Novinarstvo u Srbiji danas?

– Činjenica da su svi počeli da liče jedni na druge nije od juče, već je posledica surovosti tržišta i zavisnosti od marketinga. Nekada su, recimo, novine lagodno živele od tiraža i prihoda s kioska, dok su danas neuporedivo važnije reklame koje se vezuju za masovnost, a većinska populacija, nažalost, voli lake sadržaje. U tom pogledu javni servis bi morao da ima vitalnu ulogu, odnosno neku vrstu obrazovne misije, a ne da se utrkuje s komercijalnim televizijama. I sama tabloidizacija je u svom korenu potekla odatle.

• Koliko tu može da pomogne kontrola regulatornih tela, poput RRA?

– Ne bih da zvučim donkihotovski, ali i dalje verujem da treba da pronađemo bolji model za rad regulatornih tela, zasnovan, recimo, na principu samoregulacije. Svetao primer je formiranje Saveta za štampu. To govori da je struka spremna da se samoinicijativno bori s problemima, gde mi sami između sebe procenjujemo šta je dobro, a šta loše.

• Kao dugogodišnji predsednik ANEM-a veoma dobro poznajete i situaciju u lokalu?

– Mislim da se tu jaz između privatnih medija i onih koje lokalna samouprava subvencioniše neuporedivo više oseća nego na državnom nivou. Frustracija privatnih medija je vidno uvećana zato što jedino razmišljaju o tome kako da prežive. S druge strane, oni kojima se novac iz budžeta preliva svakog prvog u mesecu pod konstantnim su uticajem političara. I u jednom i u drugom slučaju teško je doći do kvalitetnih sadržaja, što bi se sasvim sigurno popravilo projektnim finansiranjem. Što se tiče istraživačkog novinarstva, i dalje imamo samo sporadične primere, jer to odavno nije odviše popularno. Opšte je poznato da oni koji to rade sada imaju celodnevno obezbeđenje. Voleo bih da vidim istraživačko novinarstvo i u javnim servisima, jer bi to bio odličan podsticaj za sve ostale. Sve u svemu, svaki pokušaj profesionalnog rada novinara zdušno ćemo podržavati i budite sigurni da će se, ako ova ekipa ostane na svom mestu, to vrlo brzo pokazati i na praktičnim primerima.

Ministarstvo prva adresa za podršku “Pančevcu”

• Situacija u kojoj se nalazi „Pančevac” je krajnje specifična. Da li će se i o tome voditi računa prilikom buduće privatizacije?

– Slučaj „Pančevca” je nužno razrešiti na najbolji način. Potrebno je imati u vidu da je reč o instituciji sa ogromnom tradicijom, koja već dugo samostalno opstaje na tržištu.

„Pančevac” je nakon loše privatizacije mogao da ode na pogrešnu stranu, ali je zahvaljujući prepoznatljivom kvalitetu, ipak, preživeo i sada uspešno pliva. Ovo ministarstvo će maksimalno pomoći da, nakon svih Scila i Haribda, najstariji živi nedeljnik na Balkanu uplovi u mirnu luku, ne razmišlja o tome koja je ekipa na vlasti, niti da mu budućnost zavisi od hirova nekog lokalnog moćnika. Ministarstvu privrede predočićemo složenost situacije i nastojaćemo da zajednički pronađemo rešenje. Ne bih odbacio nijedan scenario, pa ni podelu besplatnih akcija ili pravo preče kupovine zaposlenima, jer nisam čuo ni glas protiv takvih oblika privatizacije. Mogu samo da naglasim da će Ministarstvo kulture i informisanja i ljudi koji u njemu rade biti prva adresa za svaki vid podrške „Pančevcu” u borbi da prebrodi iskušenja.