Vesti
20. 12. 2013.
Kome Nikolić jede iz ruke neka prebroji prste
Radikalno kolje. Normalan čovek, prosečan Srbin, ne smeje se ni nad čijom čituljom. Ne seiri iznad groba. Ne iskopava žrtvu da dokolje. Ali ako ste baš Veliki Srbin, onda može. Toma reče da je dobro što je Ćuruvija ubijen. Fuj.
Nasmešen, siguran da govori kao dokazani narodni tribun, kao budući vođa nacije, Nikolić nije krio ponos što je Slavko (Ćuruvija) mrtav. Kao da ga je svojom rukom dokusurio. Ako nije, kao da je svojom glavom smislio ko to može da uradi na Uskrs, dan kad Srbi tradicionalno ubijaju svoje političke protivnike. Fuj.
Zasluga je Oljina (sad joj opraštam ranije grehe) što smo dobili sve odgovore u jednom. Čak i na neizrečena pitanja. Da li biste ga ponovo ubili? Naravno. Da li je to dozvoljeno?
Jeste, ako je korisno za nas. Ne odričete se takvih metoda? Ne, a zašto bismo. Znači da su vaši politički protivnici u opasnosti da budu mrtvi?
Svi smo smrtni, nama će Bog da odredi smrtnu uru, mi ćemo drugima. Pa, jeste li vi ubili Slavka? Nismo. Kako niste? Neko je stigao pre nas.
Čovek bez savesti je zver. Stranka bez karaktera je zverinjak. Čiji je onda heroj taj ubica. Kome je on Sotona. O čoveku više govore dela kojih se stidi ili od njih uzdržava nego sve što čini. Čak i da razumem Tomin strah da ide protiv Šešeljeve ocene kako je ubistvo Ćuruvije čin dostojan nacionalnog ponosa, Toma je svojevoljno i uživajući raskopao grob zarđalom kašikom.
U srpskoj svesti, u mitologiji, u veri, u tradiciji i porodičnom nasleđu nema strašnije kletve od raskopavanja mrtvaca.
Nema strašnijeg greha no ponoviti zločin. Ili ga opravdavati. Ili ga priznavati zato da se sledeći plaše. Zato što aktuelni vampir veruje da zbir srpskog sadizma, frustracija i ljutnje na sve danas prevazilazi normalnost, dobrotu i običaje. Da narod ne zna gde da krene, pod koju strehu da se zakloni.
Kad narod vidi da su njihovi vodiči slepci, da su njihovi čuvari plaćeni da zatvore oči kad zveri dođu po obrok, sve postaje moguće. Kad lider jedne od najjačih srpskih stranaka, pet dana pred izbore, paganski pljačka grobnicu ne bojeći se posledica, duh ove nacije je utuljen, zemlja zadavljena, a naša deca potrovana. Može li onda još jedno klanje, majstore. Evo vrat, tu seci. Budi gospodin, Tomo, koristi i viljušku. Nemoj da jedeš nožem...
Možda Srbi misle da im Toma jede iz ruke, neka prebroje prste. Ako im je još koji prst ostao posle DOS-a. To je samo kameleonski efekat čežnja za rezultatom. Njima nije do vlasti, njima je do broja.
Njima je do moci koju nosi snaga bez odgovornosti za državne rezultate i stanje nacije.
Ako nismo vrsta rogate nacije, svaki Srbin koji pristane da ćuti zarad sopstvene sigurnosti, svaki građanin koji se složi da je nad Slavkom obavljena nacionalna pravda, mrtav je jednako kao i on. (26. decembar 2003)
TOM-TOM. TUP-TUP
U noći kad, tako bar najavljuju, počinje srpski dan, još ubalavljen od čestitki nanetih jako blizu usana, Tomica Nikolić, umesto da ode na dubinsko pranje, objaviće hatišerif o smeni generalnog direktora RTS-a. Nemam prigovor. Imam uslove.
Da bi se kvalifikovao za noćno izdavanje svilenih gajtana, Tomici valja da pobedi danju. Do sada mu to, više puta uzastopce, nije polazilo za rukom.
Potom, valja mu da stane u kilometarski red talibana raznih političkih pedigrea, koji me već sedam godina manijački smenjuju, hapse, prete ili ubijaju. I oni hoće drugačiji RTS. Sem onih koje, u čisto naučne svrhe, interesuje devedeset miliona evra budžeta Javnog servisa. Pošto ne spadam u uviđavne žrtve, te u samoodbrani često „dželatiram“ svoje dželate, mirno prihvatam smenu ako je, u noći svog trijumfa, Tomica obnaroduje - obučen u svoju legendarnu pižamu sa medvedićima.
Istu pižamu u kojoj je odlučno umro, svojom voljom, na surovoj nultoj oskudaciji, boreći se za izbore odmah. Ili za osam meseci. Ili tako nekako. Onu pižamu u kojoj je Tomica, kao drug Lenjin u staklenom sarkofagu, sat-dva pre smrti bio izložen pogledima vernika na trgu ispred srpske skupštine. Gde i sad počiva.
Tomica jasno kaže: „Neću slugu na čelu Javnog servisa.“ Da imam kuraži, tačno koliko nemam, uzvratio bih budućem imperatoru sa: „Vala, Tomice, ni Srbi neće slugu na čelu Srbije!“ No, ne usuđujem se. Naprotiv. Volim kad Tomica ovako podvikne. Kad se ne libi da krši srpske i evropske zakone.
Kad jasno kaže da njegov politički program misterioznost u pitanju - ima li „pižamista“ Tomica uopšte svoj glas...
Sve što Tomica radi, ili planira, ili hoće - to već neko radi bolje od ima samo jednu tačku - smenu Tijanića, i da tom koreografijom počinje renesansu malaksale Srbije. Lepo je kad Tomica ispadne muško.
Skupilo se čoveku. Dvadeset godina ni beknuti Šešelju. Deset, ni samoglasnik Slobi. Četiri, ni sekutiće Koštunici. Dve, bez suglasnika Tadiću. Kakva sudbina? Kakva njega. Neko ga pobeđuje na izborima. Neko uspešnije okuplja koaliciju za vladanje.
Neko bolje govori i piše od njega. Neko bolje zna ekonomiju. Neko je već Broj Jedan, i u partiji i u državi, dočim Tomica godinama ne uspeva da se oslobodi kostima večitog Broja Dva. Kad hoće da ga vređaju, njegovi protivnici idu do kraja: navode lažne svedoke kako u njegovom selu svi seljaci svaku rakiju peku bolje od Tomice. Hm. Svedok sam da lažu.
Majku mu, negde treba postaviti granice laži u srpskoj politici. Dakle, ne baš svi seljaci. Ne baš svaku rakiju...
Ovaj tekst o Tomici, i sve buduće tekstove o njemu, nisam želeo da napišem. On ih naručuje. Još prošli put, pošto me je javno a nezakonito smenjivao, molio sam ga da to ne radi sekirom.
Pa, on je vojvoda; čemu služi nož. Ja sam suptilna unutrašnja ličnost u direktnoj nepodudarnosti sa sekirom. Iskreno sam tražio od Tomice da mi ne pruža povod da na njega, u povratu, šiljim svoju pisaljku. Kakvu takvu. Avaj. Nije vredelo.
Posle svega, zaključujem: Tomica, srpski „imperator u prednacrtu“, vezan je i silno ljubi sve svoje poraze. U bilo čemu. On odbija drugačiji ishod. (25. jul 2011)
SUTRA: BORIS TADIĆ
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.