Vesti
20. 12. 2013.
Pretili su mi rečima: April je, zove te Ćuruvija!
Legendarni srpski novinar Aleksandar Tijanić u posthumno objavljenom testamentarnom tekstu „Rep aždaje - Nacrt za priču o Njemu i meni“ do detalja je opisao kako je tokom akcije „Sablja“ sve vreme čekao da bude uhapšen ili ubijen.
Tijanić u ispovesti, osim o pretnjama smrću, piše i o odnosu sa Zoranom Đinđićem, koga sve vreme naziva „Onaj“, Vojislavom Koštunicom, Čedomirom Jovanovićem...
Prenosimo najzanimljivije delove teksta napisanog aprila 2003, koji su objavljeni u Tijanićevoj knjizi „Ja. I niko moj“, čiji je izdavač „Laguna“.
„Sablja“ pod vratom
Gledam poternice na televiziji, nikada nisam sreo nijednog, ali znam ko jeste. Ceo grad zna koji je mladi funkcioner rekao da se nikada ne stidi svojih drugova. Sad plače pred kamerama i najavljuje strašne stvari za sve one koji su pisali protiv Onoga i time stvorili, citiram - „atmosferu linča“?! (...)
Čeda izgleda najviše potresen; sa razlogom. Bio je najbliži onima koji su pucali u Onoga. Ljubio se sa njima, družio se sa njima, išao u Preševo da poseti legionara, viđali se na hipodromu, u kampu.
Aprilski poziv
Sa broja 065 400 00 80 javio se muški glas, između 27 i 35 godina starosti, pravilnog izgovora, tenor, školovan. Miran, kao svaki čovek koji svoj posao radi dobro i zna da je dobro to što radi. Rekao je samo: „April je. Slavko te zove.“
Slavko je moj prijatelj Ćuruvija; streljan 11. aprila pre četiri godine. Ovaj poziv stiže prvog aprila 2003. godine. Okrenuo sam broj; glas je samo rekao: „Orao“ i prekinuo vezu.
Gaće i vazelin
Noćas treba da dođu po mene, ponovo mi kažu. Tako se priča u gradu. Nekad ugledna „Politika“ to već najavljuje. U tekstu pod velikim naslovom „Policija steže obruč oko ubica“ stoji da sam priveden.
Toliko toga sam video i proživeo u ovoj srpskoj hapsani otvorenog tipa da sam spreman. Slavko je već istrulio u grobu, Kopanja nema noge - nemam prava da budem naivan! Upašće u kuću, kazaće ženi da se brzo vraćam. Neće me biti, ako budem imao sreće, šest meseci. Ako ne budem imao sreće, obesiću sebe u zatvoru.
Moje poslednje reči biće: „Bebo, pizdo, ne steži toliko, ne mogu da dišem.“ Pa to su hteli bar tri puta za ove dve godine. Ili da me hapse, ili da pucaju, ili da me ubogalje palicama za bejzbol. Ona plače, ja se kurčim - „Dodaj još jedne gaće, možda se tamo userem od straha.“ Zajedno krijemo torbu da deca ne pitaju gde putujem. Ona pita da li je dozvoljeno nositi lekove u zatvor. Ništa sem vazelina, odgovaram.
Pritisak postaje užasan
Hvatam sebe da reagujem na policijske sirene onako kako mi se ne sviđa. Šta ja imam s time. Za svaki slučaj, zatvaram vrata Stefanove sobe. Ako upadnu, bolje da ga probudi buka nego kamuflirani nindža sa metkom u cevi „kalašnjikova“.
Onda sebi kažem: „Jebala te Ana Frank.“
Pritisak postaje užasan; isključujem televizore u kućama svih Tijanića odmah kad primetim da noćima ostajem budan, da tek posle pola litra vina idem pred zoru da se sit naspavam. Od pet do pet i petnaest. Sinu, koji obožava da upali auto, ne dozvoljavam ni da se približi kolima niti da igde ide sa mnom. Neki drugovi izbegavaju da popiju piće sa mnom, žene ih mole da se klone opasnosti. Drugi sedaju, prekrste se i kažu: „Valjda će biti precizni kad si toliko glavat.“
O Đinđiću - Njemu
Moji prijatelji znaju da smo Onaj i ja u „mimohodu“ od časa kada me nije dovoljno podržao posle otpuštanja sa TV Politika. Nekoliko godina docnije, za vreme protesta, stojimo nas nekolicina na trotoaru. Moj bivši prijatelj, dve godine smo zajedno sa decom letovali, vidi mene, njegovi znaju da ne govorimo, moji znaju da smo u svađi, ali Onaj pređe ulicu, dođe i pruži mi ruku. On kaže: „Zdravo, Saša“, ja uzvratim: „Zdravo, Zorane.“ Bilo je to, sada znam, naše poslednje viđenje.
Iz pisma Koštunici, 2001. godina
Šta se dešava sa tobom? Pokazuješ znake zamora kao da vladaš deset godina. Nema kinetičke energije, nema eksplozivnosti, samo puka inercija. Kod tvojih ljudi, ma koliko se pred tobom kurčili, Đinđić izaziva strahopoštovanje bogatstvom, insignijama moći, brzinom, reakcijom, impresionirani su činjenicom da sam sebi može u istom razgovoru da skoči u usta i nikom ništa! Ko od tvojih može da izdrži sučeljavanje sa njim a da se iz tog duela vrati kao potpuno tvoj, a ne polunjegov? Retki.
Iz pisma Tadiću, 2012. godina
Znam da je teško lišiti se reflektora, pozicije Svemoćnog i Sveznajućeg, crvenog tepiha, Garde, rukovanja sa svetskim moćnicima i sportskim velikanima, pobeda na maratonu i bajanja po njivama i štalama. Još je teže izuzeti sebe iz uloge Istorijskog Gurua kojeg saradnici sasvim opravdano obožavaju, stranka divinizira, a žene pred njim padaju što ničice, što na leđa (...) Da ne budem nepravedan, neke stvari si uradio dobro.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.