Vesti
16. 01. 2014.
Novinarstvo
Neki trenuci se nikada ne zaboravljaju. Heklani milje i džezva sa kafom. Vrućina. Sa televizora se „dere“ dnevnik. Bilo je leto, kroz odškrinut prozor čuju se deca kako jurcaju napolju.
Igraju žmurke. A ja više ne mogu da žmurim. Došlo vreme da prelomim. I jesam: „Tata, mama, odlučila sam. Novinarstvo.“ Tišina i podignute obrve. A onda uglas – Nemoj sine, kakva si lajava, ubiće te neko.
A ja ćutim. Pamtim gadnu 1999. u kojoj je srušeno više od zgrada. NATO je imao kolateralnu štetu, Srbija je bila preciznija. Nije mogla da promaši. Meta je bila čitava profesija.
Državna bezbednost ispalila je 17 metaka u novinarstvo. Osamnaestim ga je „overila“.
Pucala je u glavu. Kao pas, nekoliko koraka do kuće ubijen je Slavko Ćuruvija. Atentatori obično ubijaju jednim metkom. Tiho, precizno. Kradom. Upotrebe nekoliko ako je u pitanju neko važan. Rafalom ubijaju osvetnici. Da odzvanja.Da pošalju poruku. Da deset godina kasnije gledaš u roditelje, pa u onaj otvoren prozor i nadaš se da te jednog dana kroz njega neće pogoditi metak.
Studenti novinarstva brzo nauče tri imena, ali retko ih pominju. Dada Vujasinović, Milan Pantić, naravno, Slavko. To su tri „ispita“ na koja ova država mora da izađe ako misli da položi račune onima koji su zbog tuđih političkih računa položili živote. Vreme je za novi rok. Vanredni. Ćuruvijin brat rekao je da je 5.000 dana čekao na javni pomak u istrazi. Do sada smo slušali samo priče iz 1001 noći.
Tumarali smo po mraku nadajući se da i u Srbiji nekada mora da svane. U ovoj zemlji će biti bolje samo kada oni od ranije poznati policiji, bude od kasnije poznati zatvorskim čuvarima. Ako prvi ljudi Vlade uspeju da nađu i poslednjeg krvnika. I ako država bude bila bezbedna od državne bezbednosti.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.