Vesti
20. 01. 2014.
Primitivci, ponovo…
Napisah pre sedam dana na ovom istom mestu da su primitivci definitivno ovladali Srbijom (da ne bude zabune, ne mislim tu primarno na politiku i političare, oni su svi isti) i ne pamtim da sam dobio toliko povratnih reakcija - SMS poruka, poziva, uglavnom od prijatelja, poznanika, ali i ljudi sa kojima se dugo nisam ni čuo ni video.
Kažu, u pravu sam. Svi oni osećaju isto: kad se osvrnu oko sebe, vide one iste prizore nekulture i blažene gluposti koji i mene zapanjuju - pljuvanje, psovanje, bacanje svega i svačega na ulicu, nepoštovanje prema starijima, idiotske TV rijalitije...
Dakle, jesmo manjina, ali nas ima... Znači li to da za Srbiju ima nade? Da će možda jednog dana, za pet, deset ili 20 godina, ponovo biti normalno da neko bude normalan i pristojan, ako me razumete šta hoću da kažem. A razumete, kad već ovo čitate.
E sad, pitam se i kad je sve ovo ludilo uopšte počelo. Devedesetih, kada su činjene one stravične stvari o kojima tek sada ponešto saznajemo, bez iluzije da će puna istina ikada biti otkrivena. Dakle, onda kada smo, po svemu sudeći, sami ubijali svoju decu na Kosovu da bismo imali opravdanje za ne znam ni ja šta. Onda kad smo likvidirali novinare zato što pišu ili čak samo misle drugačije. Onda kad si zbog radoznalog pogleda ka nekom idiotu koji je upasao trenerku u farmerke mogao da ostaneš (ako imaš sreće) bez zuba...
Ili su nam tu suludu prekretnicu ipak donele godine koje su usledile posle 5. oktobra 2000? One u kojima su nam ubili premijera, veličali neke koji su uživali kada ih zovu Šiptar, Zveki, Budala, Legija... One u kojima su probuđenu nadu zamenili ogorčenje, razočaranje i bes. Ili je sve to tekovina vremena u kom upravo živimo (životarimo, bolje reći). U krajnjem ishodištu, nije to ni važno. Bitno je sada i ovde. Bitno je da smo se zaglibili u blato i da nas ono polako davi, čineći život u Srbiji sve gorim i gorim.
Pretpostavljam da je mnogo onih koji će zaključiti da sam nepopravljivi pesimista, neko ko u svemu vidi samo loše. Može biti, ne kažem. Ali osvrnite se ipak malo oko sebe, pogledajte zgradu, ulicu, grad, zemlju u kojoj živite, ali onako iskreno, širom otvorenih očiju. Pogledajte kuda idemo i ko nas tamo vodi.
Razmislite da li vas je ponovo pomalo sramota da izgovorite odakle dolazite kada vas put nanese u neku evropsku metropolu. Zapitajte se da li već i sami počinjete da potpadate pod masovnu histeriju po kojoj nas svi mrze samo zato što smo Srbi.
Moguće je i da nisam u pravu, da je ovde fino i potaman. Ako tako mislite i osećate, svaka čast. Nemam ništa protiv. Ali nemojte se posle žaliti da ste pili zagađenu vodu (Užice), da vas muče divlje deponije i pobesneli žandarmi (Niš), da će zbog smrti jedne fabrike propasti ceo grad (Smederevo, Priboj), da se plašite da pustite uveče dete u grad (Novi Sad, Beograd, Kragujevac...). I tako dalje, i tako dalje... Uskoro će i izbori (valjda). Pa kad stanete iza onog paravana, razmislite zašto nam je tako kako jeste. I glasajte. Za koga god hoćete... Bojim se da vam se isto hvata...
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.