Vesti
22. 01. 2014.
Mediji su strogo kontrolisani vozovi
Sredinom leta prošle godine „Geopoetika“ je objavila roman-prvenac Gorana Gocića „Tai“. Ne mareći što za književne promocije, to i nije baš najpovoljniji period, izdavač Vladislav Bajac je čvrsto stao iza romana i autora, nepoznatog na domaćoj književnoj sceni, a pri tom ne u spisateljskoj madosti.
Ispostavilo se da je bio u pravu, jer je nedavno ta knjiga odabrana kao najbolja za nagradu Zadužbine Miloša Crnjanskog. A onda se, drugi put u šest decenija dugoj istoriji Ninove nagrade, dogodilo da roman-književni debi autora, dobije to najprestižnije domaće literarno priznanje. I to sve u godini kada je u Srbiji štampano preko 180 romana.
Goran Gocić (1962) je poznati filmski teoretičar i autor, publicista i novinar. Sada i književnik, koji je napisao izuzetan roman o ljubavi (što ni malo nije lako s obzirom na hiper produkciju u ovom žanru) i sjajnu priču o sudaru različitih kultura (takođe vrlo inspirativna tema u mnogim umetničkim izrazima).
Vaš roman prvenac duboko zaranja u kulturu/e/ dalekog istoka i čini se ipak da nije prozvod samo erudicije i spisateljske imaginacije, već i duboko proživljenih, stvarnih trenutaka. Šta je od te pretpostavke tačno?
- Svi me pitaju da li je događaj opisan u romanu istinit. Hajde da citiramo filmadzije i kažemo da je on zasnovan na stvarnim događajima. Čitalačka publika ume da prepozna autentične emocije, za razliku od industrijskog matriksa kojem smo svakodnevno izloženi i na koji smo naviknuti. Lično sam uvek voleo pisce sklone ogoljavanju i ispovedanju, te i pisce koji su se inspirisali temama povezanim sa seksualnošću – poput Amerikanca Henrija Milera ili Francuza Žana Ženea. Mi u Srbiji smo se koncentrisali na druge vrste tabua. Mislio sam da je Srbija previše konzervativna zemlja za pisce srodnog profila – ali sam, izgleda, živeo u zabludi. U „Tai“ je prvi poverovao Vlada Bajac, a onda, postepeno, i mnogi drugi.
Napomenuli ste takođe da ima autora kojima Ninova nagrada nije donela dobro. Koji su to pisci i (ako ne želite da ih imenujete) šta može da krene u pogrešnom pravcu nakon dobijanja najuglednijeg domaćeg književnog priznanja?
- Primeri relativno mladih pisaca koji su počašćeni Ninovom ili Sterijinom nagradom svedoče da ingerencije koje idu uz njih mogu naterati ljude da prepoznaju u sebi mesijanske potencijale i počnu da hode po zemlji poučavajući narod kao Konfučije. To je donekle i dirljivo, ali činjenica da je neko režirao dobar film, napisao dobar komad ili roman, ne znači automatski da je ekspert za politička, istorijska i druga društvena pitanja i da je sposoban da menja svet iz korena. To još više važi za reditelje, koji su danas tehnička lica bliža inženjerima nego učenim ljudima u starovremenskom smislu te reči, kod kojih odlazimo po mudrost i savet.
Sve ovo govorim i vama i sebi. Mediji ustupaju mnogo prostora srećnom dobitniku, što je nerazumno odbiti jer je publicitet neophodan za osvajanje čitalaca. No iskušenje je veliko: gordost je opasan porok, a pažnja medija opipljiva moć. Šta dakle može da krene naopako? Prvo, u toj situaciji možete lako da poverujete da ste genije ili guru koji svima može da deli savete i packe. Drugo, budući da punjenje sadržaja medija, polemisanje i slikanje u javnosti iziskuju mnogo energije i vremena, može da se desi da više ne stižete da radite ono zbog čega ste nagrađeni.
Objasnite naslov romana „Tai” potencijalnim čitaocima koji se neće zadovoljiti tumačenjem sa intereta ili iz rečnika.
- Naslov „Tai“ je zgodan budući da ima samo tri slova te se lako pamti, a nezgodan jer je kriptičan. U pitanju je imenica čija su izvorna značenja sloboda i nezavisnost. Kada se koristi u složenicama, dobija druga logično skovana značenja. Zemlja-tai znači Tajland, ljudi-tai su Tajlanđani, a jezik-tai je tajlandski.
Da li je po srpsku kulturu dobro ili loše što je protekla godina “rodila” romanima, objavljeno ih je preko 180?
- U Srbiji je uvek bilo mnogo pisaca po glavi stanovnika. Činjenica da ima toliko romana ove godine u Srbiji govori nam dve stvari. Prva je da je sve teže izraziti mišljenje u javnom prostoru na neki drugi način. Mediji su strogo kontrolisani vozovi i nisu svima dostupni. Ali sa ovolikim brojem izdavača (navodno ih je negde oko 800 u Srbiji) koji su jednako gladni uspeha kao i pisci, u romanu se može objaviti gotovo sve – jetkija politička satira, ličniji iskaz, bizarniji eksperiment, skarednija priča nego drugde. Druga činjenica na koju ukazuju ove brojke jeste da nezaposlenost raste – investirati godinu ili dve u neizvestan projekat može samo čovek s puno slobodnog vremena.
Roman kao spasenje
Rekoste ovih dana da je „Tai” nastajao u jednom vašem teškom periodu. Znači li to da verujete u lekovite moći književnosti?
- Odavno je dokazano da literatura ima isceliteljske i terapijske moći. Psihoanaliza je praktično nastala po ideji jedne Frojdove pacijentkinje, Ane O, koja je predložila psihijatrima da analiziraju njene priče. Još se više preporučuje slikanje, prema primeru švajcarskog šizofreničara Adolfa Velflija koji je imao kompulsivnu potrebu da crta. Više o tome saznaćete u studiji koju dugo pripremam, a koja treba da izađe ove godine pod naslovom „Bolest kao filmski stil“. Problemi navedenih ljudi bili su mnogo teži od mojih. Ja sam imao dug period koji sam investirao u pisanje svojih knjiga. Njihove izglede za objavljivanje počistila je ekonomska kriza. No iz finansijske i privatne krize sam na kraju izašao. S romanom „Tai“ sam se vratio pisanju, i to na slavodobitan, gotovo trijumfalan način. U tom smislu, „Tai“ je doneo spasenje i svom autoru, kao što je doneo svom junaku. Očito je došlo moje vreme za promovisanje i objavljivanje. Narod kupuje i komentariše moj roman, izdavači hoće da me upoznaju, mediji su mi širom otvorili vrata.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.