Vesti
17. 05. 2014.
Suša s bradom
Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest? Zar može prekinuti misao, kao konac, i zabraniti sebi razmišljanje o posljedicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može...
NAGON nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti... Meša Selimović
A bio je tako dobar koncert, pravi pankerski... Dok nisu počeli da zvone telefoni i stižu SMSovi.
„Oklevetao te onaj bradonja iz 'Blica' na TV, kaže da si veličao Mladića, da su te zato smenili, ništa Tadić, Šaper, Džesi, Krle..." Ko, šta? Veselin! Nema šanse, to je moj kolega, ista govna jedemo! „Jebo te kolega. Pogledaj reprizu..."
Pogledao sam. I evo treći dan pokušavam da otkrijem koji te to NAGON, Veseline, vodio da onako masno slažeš, da bez blama prećutiš ono što još kako dobro znaš, da se napraviš i lud i glup, oklevetaš, ustaneš i odeš... Koji te to instinkt tera da jednog glavonju koga su odavno skratili za glavu i proterali u šumu ponovo mrcvariš, što li se igraš Ijudskim životima ko SNS stranačkim saopštenjima?
Je li to kolegijalno, I ljudski, možda politički korektno? Kakva ti je to nepravda nanesena u mladosti pa je sada na mani kališ? Je li bio ujak ili stric? II ti majka sisu nije dala, već te po čelu prskala, plazeći se tebi gladnom... Čemu sve ovo? Nije to zbog firme, Veseline, znamo to ti i ja, i oni u firmi. Ne radiš ti to da bi spasao ugled velike kompanije. Da je braniš, Veseline, ne bi je sve ove godine za sitne pare prodavao. Busaš se pred kamerama, o prepošteni, kako si bio gromada savesti, kritičke javnosti, kako je vlada Cvetkovića, bez Mačeka, strepela od tebe ko Bela Lugoši od belog luka.
Sve te slušam, pa se lupih po čelu: pa znači zato si me onomad, dok smo još bili pod istim krovom, zvao i molio da ne puštam u štampu one marifetluke Mlađine, nudio zauzvrat ekskluzive. Ja budala mislio me zoveš što si njemu nešto dužan, pa nisam pristao... A ti si zapravo hteo da spaseš mene, mlađeg kolegu, pa da ti cepneš Mladu posred čela i naslovnice, da ja ne bi glavu gubio.
I onda kad te Krle zvao, posle naručenog intervjua u „Frankfurter algemajne", gde me Kralj Boki ocinkario u EU kako širim „antievropski duh" po Srbiji, ti si mislio da mi leda čuvaš kad si organizovao meze i šampanjac za žurku, ne znajući da će na tacni služiti moju glavudžu, bez jabuke.
Giljotina je pala koji sat ranije, kad mi je čika Ringijer saopštio da u roku od odmah napustim firmu, a onda otišao da to zalije skivijem sa tobom i Borisom. Ali otkud si ti to mogao znati.
Ni što nisi mogao znati ni šta piše u klevetničkom pismu sročenom na Andrićevom vencu, prevedenom u Bundes ambasadi, a parafiranom od strane njegove ekselencije Volframa Masa, koje je diplomatskom poštom, pod oznakom „hitno", odletelo na adrese u Cirih i Berlin, na ruke našim gazdama...
Ali nekim čudom si znao i preda mnom se izlanuo. Sećaš li se, Veseline, kao što se ja sećam, nesrećnoga Bore Čorbe i naslova sa poslednje strane u danu Mladićevog hapšenja? Pamtim još tvoj brižni, sapatnički glas, tapšanje po ramenu... Nije valjda, Veseline, da si zaboravio i to kad si, dan nakon moje smene, a da te niko nije terao, objavio tekst sa detaljima internog sastanka vlasnika firme sa zaposlenima, u kome si, kontra kompanijskog saopštenja, u kome je pisalo da sam smenjen zbog „različitih pogleda", opravdao moju smenu „podržavanjem ratnih zločina". Nije valjda da si smetnuo s uma i kad si, ko bez glave, dotrčao u redakciju da se izvinjavaš i pravdaš to „uredničkom greškom". Neće biti da imaš tako loše pamćenje... Kažeš, Veseline, da sam veličao Mladića.
Vidiš, možda i jesam, naivno verujući da je čovek nevin dok se ne dokaže suprotno i da nije pristojno ni u duhu evropske tradicije nekoga proglasiti zločincem pre nego što sud to dokaže. Na sreću, ti nemaš takav problem. Ti si i mene i Mladića osudio bez dokaza i porote. Mladića još prvog dana, u retko „potresnoj" kolumni na drugoj strani „Blica", dok mene evo osuđuješ već četvrtu godinu. I nije ti dosta.
Gledam te, Veseline, u Sarapinom „Problemu" i Sušu preko puta. Tebe s bradom, nju bez brade i mislim se: „Zašto je Bog ponekad tako surov nekom daje, a drugom uzima?!" Kladim se, eto, da ti, takav smeran, nisi ni imao nameru da izgovoriš one gadosti o meni, ali kad si čuo nju kako to radi bez brade, nisi imao izbora. Znam i da te znoj oblio kad je Suša, pravdajući to što se NUNS nije oglasio kad su smenili Ljilju Smajlović, izgovorila ključnu rečenicu, onu daje „Smajlovićka imala svoje udruženje"... Kako sad, leb ti jebem?! Sta da kažeš a da nadmašiš takvu Ijigavštinu...?!
Al' si se, fala bogu, brzo snašao. Kontam nešto, Veseline, nisi ti kriv, sam sam sebi čorbu zapržio. Eto neki dan, za maler, nasmejah se onoj bradatoj ženi na Evrosongu. Priznajem, bi mi malo smešnomalo gadno. A onda se ugrizoh za jezik shvatih da bradata žena i nije najgadnija stvar koja može čoveka da snade.
Dokle je tebe, Veseline, Goce Suše (za Dmitrovića sumnjam, ali nemam dovoljno dokaza, pa ne mogu da sudim) i ostalih šuša, srpsko novinarstvo ne treba da brine. Biće u ovoj zemlji vazda i Škora i Ljiljana i Antonija, gušiće se profesija u govnima neslobode i zavisti, prodavaće se guber za mizerne cvonjke i sitna zadovoljstva. Ali neka, valjda ova zemlja i ne zaslužuje bolje. Ostaj mi zdravo, Veseli moj, haraj i dalje, još najmanje 17 godina, i neka ti svaki dan budi sećanje na ono što si mogao da budeš, a nisi smeo. I na ono što si smeo, zato što nisi mogao.
Gledam te, Veseline, kod Sarape u „Problemu", i Sušu preko puta. Tebe s bradom, nju bez brade i mislim se: „Zašto je Bog ponekad tako surov nekom daje, a drugom uzima?!"
.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.