Vesti
25. 06. 2014.
Čekajući Sorosa
Ima previše moćnih ljudi u SAD i EU koji veruju da se Srbija može „evropeizovati”, ili bar odvojiti od Prištine i primaći Briselu, samo ako ne bude otvoreno društvo.
Novinari koji su devedesetih želeli da govore protiv samovlašća i bore se za bolju i drugačiju Srbiju mogli su da računaju na podršku sa Zapada. Bilo je onih koji su, s razlogom, bili sumnjičavi prema motivima i stvarnim ciljevima, ali Fondacija Džordža Sorosa i mnoge vladine i nevladine institucije omogućile su da se pojave i opstanu mediji u kojima se mogla čuti kritička reč i pročitati verzija koja se razlikovala od zvanične.
Šta god neko danas mislio o Sorosu, ili ljudima koji su imali ličnu korist od obilnih donacija, bez njegove pomoći građani Srbije bi devedesetih živeli još neslobodnije, a Milošević bi vladao još duže i neodgovornije.
U Beogradu i dalje postoji malena kancelarija Sorosove „nevladine, nepolitičke i neprofitne organizacije”, ali Fondacija za otvoreno društvo u Srbiji se poslednjih godina uglavnom bavila „bezbednošću mladih”, „korišćenjem IPA fondova” i „javnim nabavkama”. Iako na sajtu njujorške centrale piše da je glavni cilj „izgradnja živih i tolerantnih demokratija čije su vlade odgovorne svojim građanima”, sloboda medija – preduslov takve demokratije – ovde odavno nije u prvom planu.
I srodne zapadne institucije prestale su da daju podršku jačanju kritičke javnosti. Nezavisni elektronski mediji, nekada glavni puleni, postali su vremenom manje slobodni i otvoreni od javno-državnih. Istini za volju, čak i u mnogo bogatijim i razvijenim demokratijama „slobodno tržište” nije uvek bilo na strani fer i uravnoteženih medija.
Ipak, u Srbiji ključnu ulogu igra jedan faktor koji nije univerzalan. Ubrzo posle rušenja Miloševića postalo je jasno da „živa i tolerantna demokratija” nije saveznik ostvarivanja „viših ciljeva” u regionu. To nije promaklo vladajućim garniturama – Demokratska stranka je sistematski gušila medijske slobode, a to su nastavili da čine i naprednjaci. Pri tome, i uspešni mali privrednici i veliki korporativni oglašivači znaju gde posluju i koliko su uticajni oni zapadni akteri koji misle da je zemlja danas ne samo na pravom putu već i u jedinim pravim rukama.
Ima previše moćnih ljudi u SAD i EU koji veruju da se Srbija može „evropeizovati”, ili bar odvojiti od Prištine i primaći Briselu, samo ako ne bude otvoreno društvo. Stiče se utisak da su Soros i drugi američki „mandarini budućnosti” zaključili da nama, ipak, treba jedno prilično zatvoreno društvo. Zato već godinama nema iskrene podrške otvorenim medijima i onima koji žele bilo jednu drugačiju Srbiju, bilo više slobode na dugom i neizvesnom „evropskom putu”.
Novinare više ne ubijaju. Postoji nekoliko gledanih emisija koje su otvorene i štede malo koga, ali one uglavnom služe kao svojevrsni ventil (lako ga je zatvoriti) i pomažu održavanju iluzije da na televizijama postoji značajniji prostor za slobodno novinarstvo. Povrh svega, one doprinose stvaranju utiska da su ostali novinari kukavice ili da su sami krivi.
Ipak, ogromnu većinu ne treba olako osuđivati. Novinari u informativnim redakcijama, a i u mnogim štampanim medijima, izloženi su stalnim pritiscima i ultimatumima da odustanu od ključnih etičkih principa dok, istovremeno, mnogi jedva sastavljaju kraj s krajem. Veliki broj se svakodnevno suočava sa zahtevima političara, vlasnika i urednika koje se mogu opravdano nazvati cenzorskim. Mnogi su bili svedoci uništavanja karijere i ugrožavanja egzistencije kolega koji nisu želeli da zaćute i koje nije imao ko da zaštiti.
Pravo pitanje za novinare u Srbiji više nije da li se autocenzurišu – već da li se dovoljno često ugrizu za jezik. Samocenzura ovde odavno nije znak samoživosti ili kukavičluka. Taj nevidljivi, internalizovani oblik cenzure samo predstavlja potvrdu održavanja kontakta sa jednom neobičnom, ali nesumnjivo neslobodnom realnošću.
Medijske slobode stradaju uvek kada se uvreži shvatanje da neka politika nema alternativu, ali njegovom upornom nametanju i učvršćivanju tokom poslednjih desetak godina nisu kumovali vlastoljubivi domaći političari. Zato gube vreme svi oni koji gledaju na Zapad i očekuju pomoć. Ovog puta neće biti alternativnih projekata i donacija za novinare koji su ućutkani ili oterani iz disciplinovanih medija. Džordž Soros neće ponovo doći u Srbiju.
Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije
Zoran Ćirjaković
Komentari (1)
ostavi komentar25.06.
2014.
Interesantno razvrstavanje elektronskih medija
Sta se podrazumeva pod izrazima "nezavisni elektronski medij" i "javno-drzavni elektronski medij"? Tih izraza i njihovih definicija nema u nacrtima medijskih zakona. Cini se da nezavisan moze biti izdavac medija odnosno medijska organizacija koja je u javnoj (drzavnoj) ili privatnoj svojini, i koji pruza usluge od javnog (opsteg) ili komercijalnog interesa.
OdgovoriPrema novom Zakonu o zaštiti potrošača, audio-vizuelne i druge medijske usluge nisu usluge od opsteg ekonomaskog interesa, dok elektronske komunikacione usluge pomocu kojih se pruzaju medijske (informacione) usluge - jesu?!