Vesti
01. 07. 2014.
Odlazak Bi-Bi-Sijevog Tijanića
Sa britanskog javnog servisa otišao je Džeremi Paksman, novinar koji ume da postavlja jednostavna pitanja na koje moćni sagovornici ne mogu da odgovore. Borbeni američki levičar Henri Luis Menken rekao je sredinom prošlog veka da novinari prema političarima treba da imaju odnos kakav pas ima prema banderi.
Nažalost, stvari su se preokrenule. Bob Vudvord, mladi novinar koji je tekstovima u „Vašington postu” srušio predsednika Ričarda Niksona, tri decenije kasnije postao je servilni „daktilograf moćnih”, slatkorečivi apologeta stanovnika Bele kuće i njihove politike. Širom sveta, odnos političara i novinara sve češće liči na odnos gazde i poslušnog kučenceta.
S Bi-Bi-Sija je prošle nedelje otišao Džeremi Paksman, jedan od poslednjih velikih novinara koji su se držali Menkenove maksime i bili strah i trepet dvoličnih i neodgovornih političara.
Londonski „Telegraf” tvrdi da su u ministarstvima otvarali flaše šampanjca i slavili „odlazak pitbula” – konačno je bezbedno pojaviti se radnim danom u pola deset uveče u „Njuznajtu”, gledanoj političkoj emisiji u kojoj je Paksman dve decenije bio glavni prezenter i najopasniji intervjuer.
„Indipendent” ističe da je Paksman umeo da postavlja jednostavna pitanja na koje moćni sagovornici ne mogu da odgovore. Na vrhuncu građanskog rata u Iraku, na kraju nedelje ispunjene vestima o pokoljima, Paksman je pitao britanskog premijera: „Pa, da li i dalje verujete da je to bila dobra odluka?” „Nije nam rekao da je Toni Bler samoživi moron. Kao i uvek, pustio nas je da sami izvedemo zaključak”, piše novinar „Indipendenta”.
U očima misleće publike, Paksman je nadmenog Blera „sahranio” nekoliko godina ranije. Intervju iz 2002. jedan je od najboljih u istoriji televizije. Razgovor, na kraju koga su se mnogi gledaoci pitali kako je ovaj čovek uopšte mogao da postane premijer, Paksman je počeo lakonskim – samo želim da istražim kakav ste tip.
Pitao je sve što vešti medijski manipulator – i premijer koji je „slomio kičmu Bi-Bi-Sija” – nije želeo da bude pitan i kačio se na svaku kontradikciju i nedoslednost. Inteligentan, vredan i upućen u neverovatno veliki broj tema, Paksman je bio superioran u odnosu na političare koji očekuju da novinar ili neće umeti da postavi prava pitanja ili se neće usuditi da insistira na odgovoru. Svestan šta je uradio Bleru, Dejvid Kameron od kada je postao premijer nije dao intervju Paksmanu.
Političari nisu bili jedini licemeri koje posle intervju sa Paksmanom publika više nije gledala istim očima. Sting, popularni pevač i jedan od najbogatijih muzičara na svetu, došao je 2009. u „Njuznajt” da bi govorio o ugroženosti Amazona. Dok su se drugi „selebriti misionari” fokusirali na trafiking, kitove ili planinske gorile, Sting je odabrao da „spasava šume”.
Fosilna goriva i pokušaji da budu zamenjena biomasom, radi čijeg uzgajanja se nemilosrdno krče brazilske prašume, postale su za Stinga „moj problem”. Tvrdio je da želi da nam skrene pažnju na naš „karbonski otisak” i činjenicu da čak i zamene derivatima nafte imaju razorne posledice po čovekovu okolinu.
Ali, Paksmanu je upalo u oči da Sting često „putuje između različitih domova na različitim kontinentima” sa mnogobrojnim pomoćnim osobljem i da takav životni stil ima ogromnu „karbonsku cenu”.
Da bi ilustrovao hipokriziju velike zvezde, naveo je izjavu supruge koja tvrdi da ga na turnejama prati čak 750 ljudi. Sting je rekao da su je novinari pogrešno citirali na šta je Paksman uzvratio pitanjem: „Koji je onda pravi broj?” „Nemam pojma”, ravnodušno je odgovorio bivši pevač grupe „Polis”.
Intervju je trajao samo pet minuta, ali odlično ilustruje način na koji je Paksman razotkrivao licemere i lažljivce. Njegovo najubitačnije oružje je bila sposobnost da sluša sagovornika i brzo reaguje. Za razliku od mnogih slavnih novinara, goste nije koristio da bi istakao svoju pamet i erudiciju. Pitanja i zaključci koji su mu obezbedili mesto u istoriji nemaju više od nekoliko reči i, izdvojeni iz konteksta, zvuče sasvim obično.
Bivša Bi-Bi-Sijeva zvezda ima još jedno moćno oružje – mimiku. Sagovornici mogu na njegovom licu da čitaju u realnom vremenu koliko je glupo ono što izgovaraju. Sa ubitačnim „koji si ti jadnik” i „onomatopeja krave” izrazima lica nedavno se suočio Bil Gejts, jedna od poslednjih žrtva Paksmanovog shvatanja da samoživi i arogantni moćnici ne zaslužuju milost.
U jednom trenutku, Paksman je sugerisao prebogatom gostu da smanjivanje ubistvene bede možda zahteva uspostavljanje „istinski redistributivnog mehanizma oporezivanja”. „Mislite kao u Severnoj Koreji”, odgovorio je osnivač „Majkrosofta”. Ne verujem da među gledaocima ovog intervjua ima mnogo ljudi koji su nastavili da veruju da Gejtsova fondacija i filantropske aktivnosti imaju bilo kakve veze sa željom da Zemlja postane humanije mesto.
Paksmana su optuživali da je ohol i drzak inkvizitor i da se podsmeva političarima koje je birao narod. Činilo se i da uživa kada „zabode nož između rebara i zatim pita da li boli”. Uništio je obećavajuće karijere mnogih poslanika i mlađih ministara. Mnogi su zažali što su izbegavali odgovor – nema većeg poniženja od onoga koje je Paksman umeo da priredi, bez vređanja, uz nekoliko reči i grimasa.
Voleo je da prelazi granice dok „skuplja skalpove”. Silvija Berluskonija je pitao da li je tačno da je Angelu Merkel nazvao „nejebivim masnim dupetom”. Nažalost, nikada nije osporavao ideološke temelje poretka – bavio se samo „politikom sa malim p”. To mu je omogućilo da postane deo establišmenta i dobija platu od oko 100.000 evra mesečno.
Uprkos tome, uspeo je da pokaže da se iza upeglanih moćnika okruženih armijom savetnika i spin-doktora obično kriju vešto upakovani medijski projekti, a ne autentične ličnosti.
Dosledno se držao shvatanja da prema ljudima koji imaju moć da odlučuju o našim životima ne treba imati obzira. Njegov agresivni nastup odražava verovanje da u interesu javnosti nije višak, već manjak poštovanja prema liderima koji iznose neistine ili budalaštine i time ponižavaju ljude koji su ih birali.
Kada gledate nekoga ko ima ogroman talenat, sve deluje jako jednostavno i mnogi su pokušavali da imitiraju Paksmanov stil. Ali, takav spoj hrabrosti, inteligencije i veštine koji iskusne moćnike tera da se znoje, izvijaju i grče u stolici izuzetno je redak.
U Srbiji, paksmanovsku sposobnost da ne samo uzdrma već i ponizi nedodirljive imao je jedino Aleksandar Tijanić. Samo su najveći novinari u stanju da redovno izgovaraju ono što nam se čini da smo sami želi da kažemo i pitaju baš ono što smo hteli da pitamo. Malo je ljudi kod kojih su inteligencija i smisao za humor tako skladno upareni sa samopouzdanjem i drskošću.
Ali, za razliku od Tijanićevih poštovalaca, Britanci mogu da očekuju da će se Paksman uskoro pojaviti na nekoj od velikih televizija i nastaviti da uteruje strah u kosti bahatih moćnika. Vestminsterske bandere neće ostati suve.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.