Vesti
05. 07. 2014.
Sloboda dezinformisanja
Pre nekoliko godina u Velikoj Britaniji izbio je veliki skandal oko presretanja privatnih elektronskih (SMS i govornih) poruka koja su vršili novinari i urednici visokotiražnih novina „News of the World".
Tada je otkriveno da su novinari punih osam godina hakovali, odnosno prisluškivali privatne govorne poruke poznatih ličnosti, političara, pa čak i žrtava kriminala, uključujući i poruke trinaestogodišnje devojčice koja je bila kidnapovana i ubijena. Još 2007. godine dva novinara ovog lista osuđena su zbog hakovanja, ali veliki skandal otvorio se kada je policija odlučila da ponovo povede istragu, ubeđena da hakovanje uopšte nije prestalo.
Otkrića su bila frapantna, čak i za britanske prilike, gde tabloidno novinarstvo ima najdublje korene i najsnažniji uticaj. Vlasnik Rupert Merdok bio je prinuđen da likvidira dotične novine koje su izlazile 168 godina bez prekida. U jeku skandala izgledalo je da je poljuljan i sam Merdok. I bio je, utoliko što je bio prinuđen da ozbiljno ukroti svoje tragače za informacijama.
Usledila su hapšenja desetina novinara. Više njih odmah je i priznalo da su hakovali. Merdokova korporacija žrtvama hakovanja isplatila je milione funti odštete. A onda su usledili i sudski sporovi. Država je bila tužilac. Jedan od njih, posle osam meseci, upravo se završio. Kažu, bio je to jedan od najdužih i najskupljih sudskih sporova u istoriji Velike Britanije.
Epilog: urednica, glavni urednik, i šef bezbednosti Merdokove korporacije oslobođeni su svih optužbi. Pomoćnik urednice osuđen je na dve godine zatvora: i vuk sit i ovce na broju! Sapunska drama Endija Kolsona Interesantan je razvojni put osuđenog pomoćnika Endija Kolsona.
Prava sapunska drama vredna svakog tabloida koji drži do sebe. Bio je pomoćnik mlade i lepe, sada potpuno oslobođene optužbi, urednice, Rebeke Bruks. Ubrzo, postao je i njen ljubavnik. Iako su, u tom trenutku, kako kažu sudski spisi, oboje bili u braku sa trećim licima. Posle tri godine Endi postaje urednik umesto Rebeke, a Rebeka - izvršni direktor svih Merdokovih britanskih novina. Ali, Endija primećuje i sam Dejvid Kameron, premijer, koji ga regrutuje na mesto, kako novine pišu, glavnog „spindoktora”, a formalno, šefa za komunikacije. Tada je Endi postao čovek od velikog poverenja. I uvek je avanzovao upravo zahvaljujući preporukama i protekciji lepe Rebeke.
Sticajem okolnosti, iako skromnog porekla, ova dama je živela u ekskluzivnom, prigradskom naselju Čiping Norton, gde je član njenog konjičkog kluba upravo premijer Kameron. Ali i bivši premijer Toni Bler. Koji joj je, citiraju britanske novine, kada je bilo najteže rekao: „Budi čvrsta. Sve će to proći”.
I prošlo je. A pošto je, pre nekoliko dana, sud doneo odluku da kazni Endija zatvorom, premijer Kameron se izvinio javnosti zbog toga što ga je, svojevremeno, zaposlio kao šefa za komunikacije. A zaposlio ga je u momentu kada su dvojica Endiju podređenih novinara lista „News of the World” već bila osuđena za hakovanje. Pitanje je samo koja će holivudska kompanija prva, od svega ovoga, da snimi visokobudžetni film. Gde bi Rebeku igrala Nikol Kidman, a Endija, možda, i Leonardo di Kaprio lično. Kamerona bi, naravno, igrao zgodni Englez Hju Grant. Ne bi uopšte bilo strano logici Holivida kada bi producent ove priče bio Twentieth Century FOX”, jedna od kompanija glavnog vinovnika ovog skandala - Ruperta Merdoka.
Profit je profit, a kada se sve ovako lepo završi, nije na odmet da se pokaže i malo ironije na sopstveni račun. Sve ove priče i sudbine, i još bezbrojne druge, o kojima ništa ne znamo, vezane su za delatnost koja počinje da dominira svetom, a to je: potraga za informacijama. Delatnost javnog informisanja svuda je, naravno, u žiži interesovanja. Uz to ide i delatnost tajnog informisanja gde je postalo sasvim normalno da vlade velikih država, pogotovo SAD, špijuniraju milione građana, ne samo u Americi, već i u preko 60 država sveta. Uključujući i najbliže saveznike. U svetu vlada pravi informativni, pa i propagandni, rat. SiEnEn, Al Džazira, Raša tudej, Dojče vele, BiBiSi internešenel, najpoznatije su udarne, informativne snage različitih si stema koji, na svetskoj sceni, žele da ostvare svoj uticaj. „Spindoktori” su postali najbitniji. Glavni su taktičari, generalštabni vodiči kroz bezbrojne virtuelne ratne igre.
Tu su hiljade i hiljade gerilaca koji, putem društvenih mreža i interneta, deluju na hiljade različitih načina, ali u čudesnoj saglasnosti sa osnovnom gerilskom doktrinom, sadržanom u 16 reči, koju je smislio Mao Cedung:
„Neprijatelj nastupa - mi odstupamo, neprijatelj stoji - mi uznemiravamo, neprijatelj iznuren - mi udaramo, neprijatelj odstupa - mi gonimo.” U takvom poretku, maloj zemlji kao što je Srbija nije lako da uspostavi sopstveni sistem javnog informisanja, zasnovan na stvarnom informisanju, dakle objavljivanju istinitih i proverljivih činjenica, a ne na stvarnom dezinformisanju, odnosno objavljivanju namerno plasiranih netačnih i neproverljivih informacija. Maloj zemlji nije lako da se zaštiti, ne samo od dejstava svetskog „propagandnog rata”, nego i od dejstava unutar sopstvene države. Kao i svuda, i kod nas su na sceni, i peta kolona i špijunaža, i kontrašpijunaža, i legalni, paralegalni i ilegalni kanali. I svi se oni nalaze i ukrštaju u sferi javnog informisanja.
Maova logika na delu U dugim godinama tranzicije nama je uspelo da stvorimo sistem u kome se beskonačno priča o pravima na slobodno informisanje, a ni jednog trenutka se ne misli o tome kako da se uspostavi sistem koji će da sprečava pravo na dezinformisanje. Ako koristimo ratnu analogiju, onda je pravo na dezinformisanje isto što i pravo na izazivanje građanskog rata. To je sloboda da se likvidira istina i sloboda da se laž predstavi kao istina. Tu je, onda, kao i u svakom građanskom ratu, haos nesaglediv, a kršenja ljudskih prava beskonačna. Naravno, upravo novinarski zanat nalaže da se do istine, do objektivne vesti, dolazi korišćenjem najmanje dva viđenja, dva izvora, o tome šta se istinski dešava ili se istinski desilo. U jurenju za verodostojnim izvorima Merdokovi tragači bili su spremni da krše zakon, privatnost ljudi, da podmićuju, nagovaraju, ucenjuju.
To je krajnost u koju je otišao britanski sistem javnog informisanja. Tu su se uplele, posredno ili neposredno, ali neizbežno, i najviše političke adrese u državi. I to je splet koji muči britansku javnost. U dugogodišnjem odsustvu kvalitetnih medijskih zakona, etike, morala, sredstava i dobrih ljudi, kod nas se razvila suprotna praksa. Novinari i njihovi urednici su jureni, podmićivani, nagovarani, ucenjivani, lagani da bi objavili upravo suprotno od istinite informacije. Jureni da dezinformišu. A najviše političke adrese su godinama, kroz sopstvene reklamne agencije, bez ikakve odgovornosti, „spinovale” šta god su htele.
Danas, u velikoj meri upravo zbog toga, dezinformacije su naša stvarnost. Ne postoji nijedna pojava koju iko može, odmah, verodostojno da potvrdi ili proveri. „Spinuju” svi. Od lokalnih opštinara do najmoćnijih tajkuna. Od sportskih legendi do kulturnih veličina. Političari, već po navici, drugačije više i ne mogu. Ne postoji ništa što bi, u današnje vreme, neki političar mogao da kaže, ili uradi, a da to može direktno, i egzaktno, da se proveri kao istinito. Svakim danom razmera nepoverenja uvećava se. Ta spirala mora da se zaustavi. Logika Mao Cedunga je na delu. U medijskom ratu nema šta da se čeka. I zato niko od zaraćenih ne treba da bude iznenađen što ga neko udara. Niko ne treba da bude iznenađen što ga neko goni.
Tako će biti sve dok se iz ratnog ne pređe u mirnodopsko stanje u kome će da funkcioniše 16 drugih, logičnih reči. Ali, pitanje je, ima li „doktora”, pa makar to bili i „spindoktori”, koji bi umeli da nas prevedu u to mirnodopsko stanje? Gde bi i država i narod počeli da vraćaju malo od onog mira i blagostanja koji su im, sada već mnogo davno, nestali bez traga. Prvo, i pre svega, neka „doktori” probaju da ukinu pravo na dezinformisanje. Kada, u Srbiji, urednik ili novinar dobije dve godine zbog dezinformisanja tada ćemo moći da kažemo da shvatamo o čemu se radi. A ko će, onda, u nekom našem, verovatno debitantskom filmu, da igra novinara, ko urednicu, a ko premijera, lako ćemo da se dogovorimo. Napravićemo anketu u novinama. Narod će da se pita.
Ako koristimo ratnu analogiju, onda je pravo na dezinformisanje isto što i pravo na izazivanjegrađanskog rata
Komentari (1)
ostavi komentar05.07.
2014.
Sloboda i pravo na javno (dez)informisanje?!
G. Stanko Crnobrnja u tekstu "Sloboda dezinformisanja" pise: "... maloj zemlji kao sto je Srbija nije lako da uspostavi sistem javnog informisanja, zasnovan na stvarnom informisanju, dakle objavljivanju istinitih i proverljivih cinjenica, a ne na stvarnom dezinformisanju, odnosno objavljivanju namerno plasiranih i neproverljivih informacija."
OdgovoriAko je prethodno objasnjenje tacno, onda se cini tacnim, po mom misljenju, ustavu i zakonu, da:
- Javno (dez)informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri.
- Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude javno (dez)informisan o pitanjima od javnog značaja i medijske organizacije su dužna da to pravo poštuju.
- Izuzetno, nadležni sud može sprečiti širenje javnih (dez)informacija putem medija samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje