Vesti

12. 07. 2014.

Izvor: e-Novine

Posle hapšenja Trišića: Neka se spremi – Duško Knežević

Medijsko đubrivo sa ukusom politike

Posle više od mesec dana divljanja i čikanja države, kroz medijske provokacije Ace Rodića i njegovog mafijaško-reketaškog lista „Kurir“, država je najzad počela da pokazuje snagu. Hapšenje naizgled čistih lopova i klasičnih kriminalaca (Dragan Đurić, Tihomir Trišić, Milan Divjak) koji su uz dozvolu DS i Borisa Tadića kao honorar dobijali regresirano đubrivo, te ga prodavali po tržišnoj ceni i tako uzimali milione - iza scene krije mnogo opasniju bandu i organizovanu kriminalnu grupu...

 

U „Kuriru“ kojim je poslednjih par godina Tihomir Trišić praktično upravljao, nisu ni objavili da je uhapšen; niti da će u zatvoru biti zadržan 30 dana zbog istrage.

Nijednom mediju u Srbiji nije zanimljivo da istraži kakve veze su imale firme "Akter Research" i "Akter Media Group" sa uzimanjem đubriva, mada se u medijskim krugovima dobro zna da je upravo Boris Tadić pomogao Trišiću da osnuje magazin „Akter“ preko kojeg su se napadali Tadićevi politički protivnici i po svaku cenu branila Demokratska stranka.

Pljačka Azotare Pančevo bio je način na koji je režim Borisa Tadića plaćao svoje medijske poslušnike koji su učestvovali u hajkama i kampanjama Tadićevih političkih protivnika, pre svega Mila Đukanovića i Stanka Subotića.

Trišić je, uz pomoć DS, postao deo nekakvog „samoregulatornog tela“ koje se zove Savet za štampu; istovremeno, u Asocijaciji medija postao je zamenik šefa Komisije za žalbe (uz Nebojšu Spaića i Filipa Švarma). Dakle, osoba koja je bila ordinarni kriminalac, toliko bahata da čak Azotari Pančevo nije platila ni simboličnu cenu za regresirano đubrivo, već samo PDV – predstavlja se kao jedinica morala i etike.

Zašto se ovo skriva od čitalaca? Zašto niko od srbijanskih medija ne sme da se bavi ovom temom? Razumemo „Kurir“, jer im je upravo Trišić – kako ekskluzivno saznaju e-novine – od para koje dobio od prodaje đubriva, uplatio 250.000 evra, navodno za „novinarsko istraživanje“, ali se u istrazi saznalo da su DS i Slobodan Homen (koji je tada rukovodio „Kurirom“) taj novac prosledili Rodiću kao zahvalnost za napade na SNS i Tomislava Nikolića.

Ćutanje o Trišiću je dokaz medijskog straha onih koji su bili integralni deo Tadićevih projekata za uspostavljanja apsolutne kontrole; svi detalji oko Trišićeve pljačke otvorili bi priču o načinima kako je DS „poslovao“ sa medijima – svejedno da li su kao „Blicu“ uplaćivali milione eura za „poslovnu saradnju“ ili su davali zeleno svetlo za drsku pljačku državne firme za đubrivo.

Zato u medijima u kojima rade Ljiljana Smajlović, Dragoljub Žarković, Miloš Vasić, Dragan Bujošević, Veran Matić, Aleksandar Rodić, Zoran Panović ili Dragan Janjić – nema ni slova o sudbini njihovog kolege Tihomira Trišića, jer je očigledno reč o interesno povezanoj grupi koja je medije pretvorila u poslovno oružje.

Trišićeva grupa organizovanih pljačkaša bila je povezana i sa kriminalizovanom policijom i tužilaštvom koje je godinama sprovodilo na silu izmišljene procese u specijalnom sudu, poput suđenja Stanku Subotiću ili izmišljenoj političkoj pozadini za ubistvo Ive Pukanića, gde je Tadić jurio i gađao Mila Đukanovića, svoju večitu opsesiju. Tokom tih godina strahovlade napravila se jedna grupa medijsko-obaveštajno-kriminalnih pojedinaca koji su za protivuslugu u vršenju ovih zloupotreba vlasti pljačkali Srbiju, a unštavali Crnu Goru.

Glavni izvršilac i operativni čovek br. 1 bio je Rodoljub Milović, popularni Papaja, a uz njega Saša Ivanić i Miljko Radisavljević; istakli su se svojim radom i novinari Tihomir Trišić, Tamara Subota, Marija Nenić, dok je posebnu ulogu imao kum Vladimira Božovića - biznismen Duško Knežević.

Vlasnik Atlas grupe, Duško Knežević je još početkom 2000. po nalogu zavereničke grupe stranih korumpiranih diplomata i vojne službe SRJ učestvovao u kreiranju afere Moldavke „S.Č“, kojom je trebalo da se sruši Milo Đukanović. Kad je to otkriveno, glavna osoba koja je to operativno radila u Crnoj Gori, tadašnji ministar policije Andrija Jovićević pobegao je u Beograd, tražeći zaštitu kod Vojislava Koštunice i Radeta Bulatovića. Kneževića je nastavio da štiti Boris Tadić jer mu je Knežević dobro služio; u Beogradu je kreirao afere protiv Đukanovića, plasirao ih medijskoj mafiji u Crnoj Gori, a potom proširio krug saradnika: Knežević je doveo Božovića, Božović Trišića, Trišić Rodića... a sve je, kao patron, nadgledao Rodoljub Milović koristeći svoje službe širom bezbednosnog sektora. Tako je stvorena opasna paradržavna grupa koja je verovala da je jača i moćnija i od države.

Pre dvadesetak dana, u tekstu „Kurir mafije“ e-novine su pisale sledeće: „Vladimir Božović, nekadašnji član SPO i advokat Amfilohija Radovića koji ga je svojevremeno najurio iz svog okruženja nakon saznanja da njegov advokat radi za Udbu, ovih dana je, lažno tvrdeći da za tu funkciju ima dozvolu premijera Aleksandra Vučića, zaposeo uredničku fotelju Kurira i uz Tihomira Trišića i Mariju Nenić, nevenčanu suprugu i poslovnu sekretaricu Rodoljuba Milovića, preuzeo posao uređivanja mafijaškog Kurira. Zbog uzurpacije uređivačke politike tabloida od strane čoveka koji se proslavio u “aferi golać” koja je potresla vrh MUP-a, dugogodišnji urednik Kurira Saša Milovanović nedavno je napustio redakciju tog lista, a odmah nakon njegovog odlaska impresum tog tabloida bitno je promenjen eliminacijom nepodobnih novinara i dovođenjem nekih novih imena u redakciju.

Neposredno nakon što je Božović preuzeo operativno rukovođenje Kurirom, krenuli su medijski napadi odmetnutih delova policije preko zaštićenog svedoka Ljubiše Buhe Čumeta koji je medijima počeo da dostavlja izjave sa osnovnom tezom da se u Srbiji obnavlja zemunski klan i da u njemu učestvuju čak i visoki državni funkcioneri i ljudi bliski aktuelnom premijeru Srbije. Prašinu koja se podigla zbog Buhinih tvrdnji o obnovi zemunskog klana, stečajni urednik Kurira Vladimir Božović iskoristio je da za račun svog bliskog prijatelja Duška Kneževića, vlasnika Atlas grupe, na svoju ruku povede kampanju protiv crnogorskog premijera Mila Đukanovića.

Sam Knežević, čija poslovna imperija ubrzano propada, kome je zbog pranja novca blokirana banka u Moskvi, svoje firme u Crnoj Gori, koje se nalaze pred stečajem, već neko vreme pokušava da spasi uz pomoć Miroslava Miškovića. Tako je, lažno se predstavljajući, u decembru prošle godine pokušao da kupi Miškovićevu Univerzal banku tvrdeći da za to ima dozvolu lično od Mila Đukanovića. Kako je vlast u Beogradu saznala da je to laž, banka je završila u stečaju, a Knežević raskrinkan kao osoba koja je pokušala da posvađa Đukanovića i Vučića“.

Dolaskom Vučića na vlast i otopljavanjem odnosa između Srbije i Crne Gore, a pre svega bliskim ličnim odnosom dva državnika, došlo je do panike u redovima paravojne grupe kojom je rukovodio Milović. U prvi mah, Milović je pokušao da izgladi odnose sa Crnom Gorom, šaljući poruke Milu da on, Milović, ništa nije kriv, da je sve to radio Tadić, da će sve objasniti... Kako Đukanović nije prihvatio ovo objašnjenje, Milović je nastavio da kod Vučića izaziva neprijateljstvo prema crnogorskom premijeru, lažno informišući Vućića da se Darko Šarić krije u Crnoj Gori i da Đukanović nije iskren.

Milović je čak u jednom trenutku lažno sastavio službenu belešku da „Marko Mišković traži u Crnoj Gori profesionalnog ubicu za atentat na Vučića i da je našao plaćenika i to ni manje ni više nego - uz Milovu pomoć“.  

Kako su sva ova podmetanja propala, jer su Vučić i Đukanović imali izuzetno blisku komunikaciju i međusobno poverenje, nastala je prava panika, naročito od časa kad je uhapšen Darko Šarić. Raskrinkan je Duško Knežević kao čovek koji je sve učinio da posvađa dva premijera; Miloviću je već tad bilo jasno da će biti smenjen, ali je u očajanju pokušao da unese nemir u odnose Srbije i Crne Gore kad je preko Trišića – što se otkrilo u istrazi – lansirao u „Kuriru“ vest o vezama Mila Đukanović sa Cecom Ražnatović! Budući da su mnogi živeli u ubeđenju da Vučić kontroliše „Kurir“, Milović i njegova grupa pretpostavljali su da će se Đukanović konačno naljutiti i optužiti srpskog premijera; Knežević je u ulozi „špijuna“ imao zadatak da preko Milovih bliskih prijatelja iz Crne Gore, sa kojima se Knežević druži, sazna kako je ovu vest primio Đukanović. Istovremeno, Božović je to isto trebalo da radi kroz policiju, šaljući informacije crnogorskim kolegama, a sve se predstavljajući kao visoki SNS-funkcioner i navodno blizak Vučiću, što je ordinarna laž.

Kako tekst o Milu i Ceci nije uspeo da izazove sukob, ova grupa nastavlja da napada članove Vučićeve vlade nazivajući ih „zemunskim klanom“, sve s namerom da premijer odustane od namere da ih smeni i tako onemogući da se istraže kriminalne radnje ove paravojne grupe.

Poslednji pokušaj da se posvađaju Đukanovi i Vučić sledio je u kampanji u kojoj su učestvovali svi naši junaci: Trišić, Knežević, Božović, priključio im se i Miroslav Mišković, doveo i pomirio sina i oca Acu i Raju Rodića, te razni tajkuni, podzemlje i Srbije i Crne Gore. U objavljenim tekstovima koji su očigledno bili namenjeni Vučiću tvrdilo se da Milo navodno ima zadatak od Amerikanaca da disciplinuje Vučića i da će to da radi tako što će američke pare uložiti u medije, Vučić će misliti da su prijatelji, a onda će mu Milo zabosti nož u leđa.

Činjenica da je Vladimir Popović, večita pretnja ovim ološima, bio u poziciji da je blizak i Milu i Vučiću na neki način, a da se bavi medijima - iskorišćena je da ova banda krene u tronedeljnu medijsku kampanju protiv Popovića, objavljujući stare laži i podmetanja Tijanića, Šešelja, Ace Tomića i sličnih, ostavljajući čitaoce u zabludi: zašto je Popović nedeljama najvažnija tema u državi?

Oni koji su upoznati sa pozadinom čitave priče, znali su da Trišić, Rodić, Božović, Knežević uz gas koji im je davao svedok pokajnik Čume i njegov zaštitnik Papaja – napadom na Popovića, u stvari, pucaju i na Đukanovića i na Vučića,  šaljući im poruku: ovako možemo i protiv vas! Zaustavite dalje istrage protiv nas, sprečite smene, jer ćemo se boriti, evo na ovaj način.

Koliko je propagandna mašina bila značajna ovoj grupi, potvrđuje činjenica da je „Kurir“ za mesec dana ove besmislene kampanje izgubio preko 15 % tiraža i sad je daleko ispod 100.000 primeraka koliko je nekada imao. Ovaj gubitak prihoda i marketinga neko je morao da nadoknadi, a jasno je ko je za to imao politički interes.

Zato je hapšenje Trišića izazvalo haos u redovima medijske mafije.

Aleksandar Rodić nije verovao da je Trišić u zatvoru, u potpunom je strahu i samo gleda kako da dođe do Vučića, da mu „objasni“ kako nije kriv; Knežević besomučno zove sve koji bi mogli da mu kažu - da li je i on sledeći? Naime, i Knežević je kupovao regresirano đubrivo, samo je to radio malo veštije od Trišića; ali, istraga je došla i do njegovog imena. Ovih dana, javljaju nam iz Crne Gore, Knežević zove prijatelje koji su bliski Đukanoviću i tvrdi da mu je šećer skočio na kritični nivo, da je na samrti, da on nema veze sa ovim ljudima.

Božović, pak, pokušava da se distancira i od Papaje i od Trišića, ali i od Kneževića; svima saopštava da ništa nije znao o pljački Azotare i da on nije nikakve pare dobio, a ovi neka odgovaraju ako su krali.

Papaja je svestan da je pušten niz vodu, najviše se plaši podzemlja kojim je godinama upravljao; zato ovih dana priča kako mu je ponuđeno da bude „zamenik minisitra policije za organizovani kriminal“, ali da se „još premišlja“. U svoju promociju citira Vučićeve reči da je Milović „izuzetan policajac“, ali mu, izgleda, niko ne veruje: ni nekadašnje kolege, ni podzemlje, a najmanje vlast.  

Što se Trišića tiče, on je danima pre hapšenja tvrdio da je sve protiv Mila radio po nalogu Božovića odnosno Kneževića; tokom istrage, na saslušanju, okrivio je Kneževića kao inicijatora kampanje protiv Đukanovića, ali će, čini se, tokom trideset dana u zatvoru – Trišić otkriti još neka nova, zanimljiva imena.

Priča o novinaru-kriminalcu tek je započela.