Vesti
23. 07. 2014.
Branislav Čanak, predsednik UGS "Nezavisnost"
O UNS-u, NUNS-u i koječemu
Prvo je postojao samo UNS. Onda je, jer je UNS skliznuo u civilizacijsku provaliju, osnovan NUNS
Sada u Srbiji postoje i UNS i NUNS, Ako su isti, šta će nam u ovom vremenu štednje dve iste stvari. Ako nisu isti, kako to da vidimo. U jednoj stvari, ipak su isti – baš ih briga šta se dešava sa medijima, tačnije, pomalo brinu šta moćnici rade medijima, ali, šta mediji rade drugima, nemoćnima, a po nalogu moćnika, e, to ih se uopšte ne tiče. Sem što nedavno, predsednik NUNS-a Vukašin Obradović đipi do neba u zaštitu bespomoćnog građanina Dragana Djilasa, čoveka koji nikada ništa zlo (ali, ni dobro) nije učinio medijima, a koga je napala ona stvar koju neki zovu kurir. Bože, kako se Vule potresao za sudbinu ničim zaštićenog i u svemo nevinog gradjanina Đilasa. I sada mi krenu suze na oči od toliko požrtvovanja predsednika NUNS-a.
UNS su sačinjavali novinari koji su podržavali bez trunke rezerve Miloševića, rezervu nisu imali čak ni onda kada je svuda oko Srbije počela da lije krv onih koji nisu Srbi, pa ni onda kada je lila krv nepodobnih Srba u Srbiji. NUNS je nastao da bi o svemu tome brinuo. UNS se finansirao od vazduha, dakle, patriota, a NUNS od grantova, dakle, izdajnik. Glavni koordinator prikupljanja i korišćenja ( za manje naivne i glavni korisnik) grantova bila je Međunarodna federacija novinara ( IFJ ). Osnovna podloga za davanje grantova bila je izgradnja slobodnog, demokratskog, građanskog društva i države, od medija, za medije, mereno po tome koliko to, po svemu sudeći, ne može da uradi UNS, a koliko se očekuje da NUNS može.
IFJ je na momente delovao vrlo uverljivo u toj borbi da razluči dobro od lošeg u novinartsvu. Odmah posle Dejtona, kada je ustanovljen Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji sa sedištem u Hagu, IFJ je na dva uzastopna kongresa doneo dve gotovo identične rezolucije o nužnosti da se na haškim klupama, zajedno sa svojim nalogodavcima političarima nadju i novinari. Posle pada Miloševića, kada su presahli ratni grantovi za dobre momke u borbi protiv loših, hitno se izmišljaju grantovi pomirenja, a UNS, iako je dve godine pre toga NATO izručio bombe na RTB, simbol ratnog novinarstva, biva primljen u IFJ. Dakle, po IFJ-u, od mučnog zločina u Aberdarevoj, do bratskog zagrljaja zaraćenih strana dovoljne su dve godine. Svi drugi, pogubljeni širom bivše Jugoslavije, postaju nebitni, kongresne rezolucije o Hagu nestaju, jer, prošlost treba zaboraviti – do prve prilike, kada ćemo je obnoviti.
Ratovi u Srbiji nikada nisu prestali, ali, UNS i NUNS, sada bratski zagrljeni pod zastavom IFJ, vide samo jednu od posledica tih ratova, posledicu koja se samo njih tiče, pritisak koji ih je stvorio i podelio u dve organizacije. Kada ove dve organizacije zakukaju da s leđa treba konačno da im sjašu razni moćnici, posmatraču ne može da promakne jedna tužna istorijska igra: kada je jahao Milošević i njegovi čauši UNS je ćutao, a NUNS nastao upravo zbog tog ćutanja. Danas ćute zajedno. Jer, apsolutno je neprihvatljivo da su ove dve organizacije toliko u zabludi da ne vide da kada prestanu da pljuju građane Srbije po nalogu, moćnici će ih ostaviti na miru. Istina, ostaviće ih i bez para, ali, ne možeš i jedno drugo do kraja. Svaka profesija ima svoje limite i kada ih bilo ko širi nasilno, novcem, recimo, profesija puca, isteže se, uvrće i na kraju urušava. Zato je jedna od najvažnijih odrednica profesionalca njegova sposobnost da tačno odredi limite svoje profesije i da ih po svaku cenu čuva.
U Srbiji ima nekoliko hajdučkih jazbina kojima je neko nadenuo medijska imena i njihov posao je javni linč bilo koga ko se nadje na nalogu. Neko bi rekao, kao na Divljem Zapadu, međutim, ne treba vređati dotični Zapad. Lično sam video primerak novina iz Dodž Sitija iz druge polovine 19. Veka, dakle iz vremena kada je brzina potezanja revolvera bio jedini način zadovoljenja pravde. U poređenju sa našim medijskim jazbinama, taj primerak je bio za Pulicera.
Kada god se pomenu ubistva Slavka Ćuruvije ili Zorana Đinđića, obilno se mudruje da je i jednom i drugom ubistvu prethodila medijska kampanja, stvaranje klime za ubistvo. I nigde se ne pominje da li je neko pokušao da zaustavi te kampanje. Ne pominje se, jer niko nije ni pokušao. Kao ni danas, kada iz ovih medijskih jazbina progovaraju polupismeni moćnici Srbije ( kažem, polupismeni, jer, da su pismeni naučili bi i one u jazbini pismenosti, ne zaboravite, Hitlerovi novinari su bili pismeni), dakle, kada se ovi vlasnici Srbije jave, nema nikoga u Srbiji da bar izrazi gađenje. Nisam čuo da je neko zbog toga izbačen iz UNS-a ili NUNS-a, nisam čuo ni za pokušaj osude, ni za pokušaj pokretanja kampanje za dostojanstvo profesije, zahtev da UNS i NUNS odmah dobiju ovlašćenja za licenciranje novinara, nešto, bilo šta. Sutra, kada se ove kampanje završe kao sa Ćuruvijom i Djindjićem, ako se tako završe, kada se setite da su prethodile odstrelu, bar recite: Znao sam i ćutao, zbog svog dupeta.
UGS NEZAVISNOST
Branislav Čanak, predsednik
Komentari (2)
ostavi komentar28.07.
2014.
MEZABORAV...
Gospodina Čanka pamtimo i kao novinara spoljnopolitičke redakcije Radio Beograda! Koliko da se zna,a ako treba - možemo na neke stvari i da podsetimo.
Odgovori23.07.
2014.
Nema naslova - poludeće urednik
Eto, javio se kolega. Pa, recimo da je delimično u pravu, ali je i mnogo ljut za svoje godine. Ostavite to nama mlađima. Na nama je da ih "žive pohvatamo".
Odgovori