Vesti
01. 08. 2014.
Skupštinska polemika o tome da li autocenzuru uvrstiti u zakon
Raspravu u Skupštini Srbije o medijskim zakonima danas je obeležila žustra polemika da li i autocenzuru treba uvrstiti u zakon o javnom informisanju i medjima i precizirati da je informisanje slobodno i da ne podleže cenzuri i autocenzuri. To je amandmanom zatražila Nova demokratska stranka (NDS). Taj amandman je Vlada odbila jer, kako je navela u obrazloženju, atocenzura nije predmet zakona već je stvar ličnog integriteta svakog pojedinca.
Poslanica NDS Branka Karavidić pitala je ako je autocenzura kršenje profesionalnih normi, ne zna zašto ne može da se nađe u zakonu. Ministar kulture Ivan Tasovac je kazao da je autocenzuru nemoguće sankcionisati.
- Kako mislite da kaznite novinara koji se autocenzurisao - upitao je Tasovac i naveo da su novinarska udruženja dala predloge kroz amandmane, a da nijedno udruženje nije predložilo uvođenje autocenzure u zakon.
Šef poslaničke grupe Demokratske stranke Borislav Stefanović rekao je da to što je autocenzura unutrašnji psihološki proces ne znači da ne može ući u zakonski predlog jer nema sankcije.
- Ne postoji sankcija za nesavesnost, jer je to lični odnos - rekao je Stefanović.
On je negodavao jer, kako je naveo, predstavnika opozicije nema u elektronskim medijima.
- Taj koji kaže da je za vreme Borisa Tadića bio veći medijski mrak ima ozbiljan problem - kazao je Stefanović.
Povodom Stefanovićeve izjave da je autocenzura kukavičluk novinara, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke Zoran Babić naveo je da je novinarstvo časno i opasno zanimanje svuda u svetu i da je sramotno i strašno da se novinari nazivaju kukavicama naročito od onog "čoveka koji nije definisao da li ima autocenzuru ili ima strah jer nema argumenata".
Babić je kazao da se juče Stefanović nije javljao u sali kada je premijer Aleksandra Vučić u parlamentu odgovarao na pitanja poslanika i upitao da li je kod Stefanovića radila autocenzura ili je to bio strah.
Poslanica SNS Marija Obradović odbacila je navode da predstavnika opozicije nema u medijima navodeći da opozicija ima najveći broj pres konferencija u parlamentu iz koga svakodnevno izveštava oko 30 novinarskih ekipa.
Poslanik Nove stranke Zoran Živković rekao je da ne veruje u autocenzuru ali i naveo da postoji cenzura.
- To (cenzuru) je uveo (Vojislav) Koštunica, unapredio Tadić i na tome doktorirao Aleksandar Vučić - rekao je Živković i naveo da vlast treba da omogući slobodu medija.
On je ocenio da je zakon dobra osnova za borbu protiv cenzure ali i naveo da u Srbiji ima mnogo dobrih zakona koji se ne sprovodi i da vlada konkretno treba da pokaže da želi da sprovede zakon.
Šef poslaničke grupe SNS Zoran Babić kazao je da su izrečene paušalne stvari i da je istina da je, po mišljenju mnogih međunarodnih organizacija, Srbija po slobodi medija među svima na prostoru bivše Jugoslavije odmah iza Slovenije i da je na boljem mestu od nekih članica EU navodeći Hrvatsku.
Babić je kazao da se kada se cepaju novine pred televizjskim kamerama šalje poruka da bi se to isto uradilo i s novinarima, misleći na Živkovića koji je svojevremeno pocepao list "Kurir".
Zoran Živković je kazao da svako ko u Srbiji želi da razume šta se oko njega dešava i ima minimum razuma i nešto malo integligencije znao bi da to "što je cepao nisu novine nego se prodaje na kiosku" i da "ljudi koji drže do sebe teško da mogu da to nazovu novinama".
U parlamentu traje rasprava o amandmanima na predloge zakona o javnom informisanju i medijima, o elektronskim medijima i o javnim medijskim servisima. To su amandmani koji su uloženi na tri predložena zakona - o javnom informisanju, o elektronskim medijima i o javnim medijskim servisima.
Resorni skupštinski odbor noćas je pretresao sve amandmane, a Vlada je prihvatila 22 dok je Odbor na sednici predložio jedan amandman na predlog zakona o elektronskim medijima.
Taj amandman je na sednici Odbora prihvatio ministar Ivan Tasovac, pa su usvojena ukupno 23 amandmana na taj set medijskih zakona.
Na predloženi zakon o medijima i javnom informisanju podneto je 95 mandata, od kojih je prihvaćeno 10, od kojih je pet opozicionih.
Na predlog zakona o elektronskim medijima uloženo je 66 amandmana, prihvaćeno je šest, od čega jedan opozicije, pri čemu su dva istovetna.
Na zakon o javnim medijskim servisima prihvaćeno je šest amandmana, a od toga tri opoziciona
Ministar za kulturu i informisanje Ivan Tasovac rekao je ranije tokom načelne rasprave da se usvajanjam seta medijskih zakona, koji se donose posle 11 godina, obezbeđuje pravovremeno, istinito, potpuno i nepristrasno informisanje i izlazak države iz medija do sredine iduće godine.
Zakon o javnom informisanju i medijima je krovni zakon, rekao je on.
Tasovac je naglasio da ti zakoni garantuju slobodu medija u skladu sa evropskim standardima i naveo njegove ciljeve.
Prema njegovim rečima, zakonom je definisan izlazak države iz medija, odnosno rok za privatizaciju - 1. jul naredne godine i obaveza da pet godina taj medij zadrži istu delatnost.
- Ukoliko do 1. jula 2015. godine ne bude prodat kapital, postupak prodaje se obustavlja, akcije će biti ponudjene zaposlenima, a ukoliko zaposleni odbiju ponudu, kapital prestaje da postoji i briše se iz registra medija - rekao je Tasovac.
Komentari (1)
ostavi komentar07.08.
2014.
Где сте чланови УНС-а?
Немам примедбе на уређивачку политику Билтена УНС-а, осим личног става, да не бих дозволио да се појаве неки ликови, а поготово љихове генијалне мисли, од којих је иначе Србија у гљивичном стању и у провалији. Нећу их именовати, јер знам да ми овај осврт не би угледао светло дана. Ето, сада ја вас "оптужујем" за цензуру. Шалим се, искрено се шалим. Ево још једне шале:
Odgovori„Миле ајд у ову улицу. Па де да уђем у Кнез Михаилову, јес ти био некад у Београду, идиоте. Какве везе има, улица је улица. Ма аутоцензура, сунце ти јеб..
Но, ово није, нажалост, време шале. Замерам члановима УНС-а што се не јављају освртима или коментарима. Да се вратим проблему: У принципу немам времена, а понекад ми то не дозвољава желудац, да гледам сеансе из Парламента (ја нисам сагласан да се седнице преносе, зато што сви, али баш сви посланици, од када је настао вишепартијски ситем и Парламент, промовишу своју партију. Дакле, нема ни трунка етике, што милионе скупих минута на ТВ злоупотребљавају. Сасвим би се другачије понашали да се не желе представити бирачима, гледаоцима. То је велика и друга тема.
Од најстаријег писаног дела "Еп о Глигамешу" до данас, просуте су тоне мастила о цензури у науци, књижевности, музици (била је забрањена нпр. чудесна опера Кармен), позоришту, сликарству, касније филму итд. Забране су углавном дизале углед неког књижевника (а то дело могло је бити просечно или чак лоше). Сећам се у социјализму, када су ми неки књижевници говорили: "Ех што ми не забране књигу", као што су Булету забранили „Црвени петао лети према небу“. То се дешавло филмовима, позоришним преставама, забрањиване су неки сликарски радови, о карикатурама и да не говорим.
Сећам се док сам био шеф Сектора за штампу, информације, културу, науку и просвету у Москви када сам од једног доброг сликара купио слику (платно). У првом моменту нисам приметио у горњем десном углу минијатурну главу Стаљина. Питам сликара о чему се ради, јер Стаљинова глава нема никакву везу са мотивом. Каже: „У СССР-у, ја као члан Сајуза художников доносим своје радове пред комисију. Рад ће дозволити, ако има нешто везано за социјализам, ако не одузимају и смештају у подрум. Рекли су ми да досликам неки детаљ. Ја сам се сетеио и досликао малу главу Стаљина, био је још жив“. Слика је одобрена“. И због тога та слика, која ми украшава дом, има велику вредност.
Такође, познато је да се кроз историју појављивало колективно лудило. То лудило је захватило Србију. Када бих сада објашљавао или препричавао велика дела о цензури и аутоцензури, повредио бих чланове УНС-а У Парламенту, дефинитивно, не знају шта је аутоцензура, а у Србији је већи проблем аутоцензура од цензуре. Влада: „Аутоцензура није предмет Закона већ је ствар личног интегритета саваког појединца“ Није, него. Зато ћу само рећи да је аутоцензура опаснија од цензуре, а залутали министар Тасовац (пратио сам рад Парламента о медијским законима јер се иннформацијама и медијима активно бавим од 1967. године када сам постао члан Савеза новинара Југославије као уредник, редактор РТВ Загреб), одгаварајући на велики број питања и критика посланика, који су подносили амандмане да у Закон уђе аутоцензура, рекао да аутоцензура не постоји, „како може новинар самог себе да цензурише“. Ово да није тужно био би добар виц. Ту изјаву нису пренели новинари из Парламента. Касније се покушао иправити, јер га је неко опоменуо - пријатељски. У Србији је у време првобитне акумулације капитала („Овце су појеле људе“), и неолиберализма, дошло до посрнућа новинара (не приговарајте, знам, има изузетака), морал су бацили под ноге. Два су основна разлога: да не изгубе кору хлеба, посебно ожењени са децом, и други, да се обогате и многи су се обогатили. Син функционера или сам функционер, син тајкуна, прегази некога на улици и гле чуда у штампи почне муљање, као још се не зна ко је крив, ко је возио, да ли је био пијан, пешак није био на земри, итд. Платио ћале новинарима и они фризирају текст. Када су убиства у питању, иста прича. Тако се пише и о неким политичким изјавама и ставовима. Карактеристичан је био примјер - изјава Председника Србије о спољној политици, да је Србија на страни Украјине (Петра Крвавог, прим. ККС), против отимања Крима, да води Титову политику „и исток и запад“. Ту изјаву су „трпали“ негде по ћошковима листова на четвртој, петој или шестој страни, на ТВ није цитирана, нико од новимара или аналитичара ту изјаву није пропратио, а да не кажем критиковао. Написао сам текст поводом те изјаве (достављам вам га у прилогу). Понудио сам га дневним листовима (3). Нједан га није објавио.
Да додам, чак извесни Живковић, познати виноградар и велики познавалац вина, за кога ми је лично рекао специјални саветник председника Бугарске (2005) у сред Софије, да га у Бугарској зову „Мистер кожна јакна“), тврди да аутоцензура не постоји, дословно „не верујем у аутоцензуру“. О лапрдању још неких посланика нема смисала да пишем, јер ако се полсланик на једној седници јавља, узима реч 60 пута (Бабић) онда је Парламент само нека причаоница. Два ДК представнштва сам напуштао пре истека мандата, зато што су амбасадори преправљали моје телеграме – фризирали их, прилагођавали Кардељу, Пери, Моки, Мају, Петку, тако су цензурисали да су преправљали изјаве које су нам саговорницаи давали, поготово ако је била критика, однсоно ако су се односиле на Тита или чак неког најситнијег руководиоца ( Амбасадор, који одобрава слаање телеграма: „Није он тако рекао, ти то ниси разумео“). У моје време у Москви била су деветорица познатих дописника од Сежане до Ђевђелије. Самоцензурисали су се скоро сви, јер да су писали истину о догађајима у СССР-у, били би враћени (договор комитеја две државе), или би им КГБ наместио грузавик (теретни камион) да оду у реку Москву, што се десило четворици новинара из Југе. Сваког уредника или новинара, који слажу о неком проблему, мора суд части да удаљи из новинарства. Није Јевропа дозволила да прође амандман о финансирању медија из инострантва, зна се зашто. Као што држава не сме све приватизовати, тако би требало да има макар један медиј, који се не би бавио политиком и који не би промовисао политичаре. Тежиште би било на очувању националног бића, културе, традиције, вере. Приватни медији по правилу постају таблоиди. Посебно, неће писати о нечему што није профитабилно. О нивоу читалаца и слушалаца се аутоцензуришем. Не смем да пишем.