Vesti
04. 09. 2014.
Životno ugroženi jezik
Kad glumac oženi koleginicu, policija izvrši ulaženje, kad se jako puno puši a Vučić organizuje burek za novinare na zadnjoj sednici.
Za svaki razuman narod maternji jezik i pismo su neprocenjivo blago nasleđeno od predaka, koje se voli, brižljivo čuva i neguje. U tome bi, po prirodi posla, naročitu ulogu trebalo da imaju štampa, radio i televizija. Uostalom, posao javnih glasila je da nas obaveštavaju, zabavljaju i podučavaju. Ali, kako izgleda u praksi, sve je očiglednije da je podučavanje potrebno baš njima samima.
Na televiziji, čak i onoj nacionalnoj, dešava se da gost u nekoj emisiji lepše i pravilnije govori od voditeljskih zvezda, koje se muče sa nalaženjem pravih reči, dikcijom i naglascima. Znamo da sve to nekako ode u (v)etar, ali gorak ukus ostaje, ponekad i kao pogrešna jezička pouka, koja se utiskuje u podsvesti čitalaca, slušalaca ili gledalaca. Na stranu preterana upotreba stranih reči, poput edukacije, lustracije, spinovanja ili aplikacije. U svemu tome ne zaostaju mnogo ni neke ugledne novine, još manje elektronska glasila, ako se izuzme prvi program Radio Beograda, na čijim se talasima još nalaze voditelji i novinari prijatne boje glasa, savršene dikcije i govorničke uverljivosti.
U jednom uglednom dnevniku nedavno se mogao pročitati naslov da je poznati glumac „oženio” svoju koleginicu! Ili, kako je policija „izvršila ulaženje” u školu tragajući za prodavcima droge. Zanimljiva je i konstatacija da se na javnim mestima „jako puno” puši ili da je u nekoj galeriji otvorena „izložba uglednog slikara”, a ne njegovih slika, što se, uistinu, stvarno i dogodilo. Kada je uoči formiranja nove vlade, kada je budući premijer, zato što se zašlo duboko u noć, naručio burek za prisutne poslenike sedme sile, osvanuo je u jednim novinama na četiri stupca naslov „Vučić organizovao burek za novinare”.
Odnedavno, u svim medijima, pa sve više i u svakodnevnom govoru, pojavile su se nove, sve više opšteusvojene nesuvislosti, poput „puno vam hvala”, „ovo ste jako dobro rekli”... Možda će za neku godinu biti uobičajeno da je nešto „jako slabo” ili „puno prazno”. Ako se tako nastavi, moguće je da neke buduće generacije neće sasvim razumeti jezik svojih predaka. Dalje, pravnici i policajci i najteži saobraćajni udes nazivaju „nezgodom”, a još je manje razumljivo što svi, od lekara do novinara, saopštavaju kako ljudi teško povređeni u saobraćajnim i drugim nesrećama „nisu u životnoj opasnosti”, ili još gore, da „nisu životno ugroženi”.
Valjda su hteli da kažu kako žrtvama udesa životi nisu u opasnosti ili da im životi zbog ozbiljnih povreda nisu ugroženi. To su korisnici pomenutih termina očigledno i mislili, ali su kazali nešto sasvim suprotno! Jer, ako za nekoga sam život, kao najdragoceniji dar prirode, odnosno (o)pstanak u životu predstavlja opasnost, taj sasvim sigurno ne zna šta govori, osim ako ne ironiše zbog neveselih socijalnih prilika. Ali, očigledno je da, bar u navedenim primerima, to nije bio slučaj. Da pomenemo i pravni termin „ubistvo u pokušaju”. U stvarnosti može da se govori jedino o istinskom ubistvu ili samo pokušaju ubistva.
Vrlo često se javlja da je neki ministar obišao jednu fabriku ili grad. Bilo bi sasvim logično da se upitamo, kada je već bio tako blizu, zašto ih nije i posetio? Slušamo i čitamo kako je važno izboriti se za bolji i kvalitetniji rad, što je očigledan pleonazam. Da neko lepo „svira harmoniku”, pita „ko je na telefonu”, ili poručuje „nazovi me mobilnim”, to je već sasvim uobičajeno. Za nekoliko dana govori se kao o „par dana” , a par, jednostavno rečeno, znači da je nešto udvojeno kao par cipela . Često se izveštava sa „zadnje sednice” skupštine, umesto za poslednje sednice. Zadnje mogu, recimo, biti noge kod većine životinja.
Posebno je zanimljiva preterana upotreba latinice. Koliko mi je poznato, osim „Politike” i „Večernjih novosti”, sve beogradske novine se štampaju latinicom. Prilikom putovanja po svetu uvek sam kupovao novine na arapskom, jermenskom, jevrejskom ili nekom drugom egzotičnom pismu zbog uspomene na posetu zemljama čiji se žitelji njima služe. Kada nekog u Srbiji upitate zašto je napisao naziv svoje firme samo latinicom, često će odgovoriti – zbog stranaca. A šta, recimo, strancima znači reč „pečenjara” ispisana latinicom? Lepo su taj problem rešili Grci, Arapi i mnogi drugi narodi. Putokaze i nazive važnijih institucija napisali su prvo svojim pismom, a za strance i na engleskom jeziku.
Na kraju valja postaviti pitanje: Zašto na sve ovo tako „rečito ćute” nastavnici maternjeg jezika, profesori univerziteta, akademici, pisci, lektori i mnogi drugi, koji bi o čuvanju i negovanju čistog književnog jezika, pre svih ostalih, trebalo da brinu? O mladim naraštajima, koji retko čitaju i knjige, a lako prihvataju razne novotarije, nekom drugom prilikom.
Komentari (1)
ostavi komentar08.09.
2014.
jezik
Dobro je da neko skreće pažnju novinarima na pravilnu upotrebu jezika. Primera je bezbroj. Na primer, mnogi kažu ili pišu primera radi? Ogromna većina novinara sa sagovornicima razgovara na temu, a ne o temi. Često je neka odluka je ishitrena. Verovatno je novinar mislio preuranjena. Ali, ishitreno u srpskom jeziku znači izveštačeno.......
Odgovori