Vesti
08. 11. 2014.
Crkvi treba samokritika
U idealnom svetu, smisao postojanja medija određuje samo ime; naime, medij je ono što posreduje između društvenog fenomena i građanina koji sa njim u vezi treba da donese odluku.
Polis ili društvo se artikuliše slobodnim odlukama slobodnog građanina. A da bi bio slobodan, potrebno je da zna istinu.
Zato građanin ima pravo na istinu. Iz ovoga je već jasno da mediji ne mogu imati nikakvoga smisla u nedemokratskim sistemima, budući da u njima ne postoji građanin, već podanik, a podanik nema pravo; on, naime, samo ponekad može da ga uživa. Takođe, u idealnom svetu, kritika kao medijski metod po definiciji ne mo že biti zlonamerna; u pitanju je rasuđivanje koje vodi istini.
U svetu savremene političke empirije, međutim, čiji je ambijent tržište moći kao svojevrsni pseudopolis, mediji ne posreduju između građanina i društvene stvarnosti, već proizvode i prodaju „stvarnost“.
Sledstveno tome, građanin ne dolazi do istine. On zato nije slobodan, niti donosi slobodne odluke. I zato demokratija kao sistem vrednosti, a ne samo oblik političkog organizovanja, u takvom medijskom ambijentu suštinski ne može postojati. Naime, i ona postoji samo kao medijski proizvod. A „kritika“ je ambalaža takvog proizvoda.
Crkva je u našim medijima često izložena kritici. Međutim, ne mogu se oteti utisku da veoma često, čak i kada nedvosmisleno ima uporište u stvarnosti, ova kritika dominantno ima tržišnu prirodu, pa tako teško može biti dobronamerna. Njen krajnji cilj je akumulacija moći diskvalifikacijom Crkve s obzirom na njen društveni uticaj, a moć ne može biti objektivna i neopredeljena.
Sa druge strane, nedopustivo često i bez obzira na to da li dolazi od klira ili od pojedinaca ili organizacija koji žele da budu shvaćeni kao bliski Crkvi, reakcija na ovakvu kritiku je neubedljiv i ništa više dobronameran kontranapad koji je kao takav, gotovo po pravilu, ne samo medijski autogol.
Njegov cilj je, ponovo, akumulacija moći na osnovu već pomenutog realnog uticaja Crkve. Moći koja Crkvi ne treba jer kompromituje sve ono što Crkva jeste i treba da bude. A jedina žrtva u svemu ovome je istina i onaj koji na nju ima pravo.
Siguran sam da je jedini ispravan način da se odgovori na diskurs moći zaodenut u kritiku samokritika. Samokritika ne znači prihvatanje diskvalifikacije. Samokritika je slobodno rasuđivanje o sopstvenim promašajima i uspesima, oslobađajući čin prihvatanja odgovornosti koji tržišnu kritiku čini tupom i bespredmetnom. Inicijativa u tom smislu može i mora doći samo sa strane Crkve.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.