Vesti
05. 12. 2014.
Nevidljiva ruka cenzure
Načelno uzev, sve države su protiv cenzure. Sloboda izražavanja je nezaobilazna stavka u ustavima svih zemalja, čak i najautokratskijih. Znamo kako to u praksi izgleda. Dovoljno je da se setimo Staljinovog ustava.
Kad je njegov sekretar Bažanov sačinio nacrt ustava, on ga je pohvalio, uz krupnu zamerku: „Sve je ovde dobro, ali gde su sloboda govora i javnog okupljanja?!“ Začuđeni Bažanov se pravdao: „Nisam to uneo, jer ljudi bi to zloupotrebljavali.“ „Da, da“ - složio se predsednik zemlje Sovjeta - „ali mi te zloupotrebe nećemo dopustiti. Dodajte Vi to!“ Tako je nastao jedan od „najboljih“ ustava na svetu, a poznato je da se te slobode ne samo nisu zloupotrebljavale već ni upotrebljavale.
Totalitaristi su otkrili i neumorno rabili neveselu istinu da se sto puta ponovljena laž doima kao istina. Razume se, to važi za monističke režime, gde je svaki drukčiji stav neprijateljski i stoga kažnjiv. No, to je samo uslovna i delimična istina. I u tako zatvorenim režimima inteligentni i pošteni građani su znali ili bar nazirali da nije sve istina što im se servira. I vlast je znala da građani nisu tako naivni da sve uzimaju zdravo za gotovo, pa se trudila da, čuvajući svoju neprikosnovenost, poboljšava društvene prilike i da nezadovoljnicima i ukupnom javnom mnjenju da izvesni odušak, neki ventil - to je bila famozna „konstruktivna kritika“.
Podsetimo se, ona se svodila na tolerisanje kritike „nezdravih“ pojava u okviru ideoloških granica, odnosno, rečeno tadašnjim političkim žargonom, smelo je i navodno je bilo poželjno da se kritikuje neslaganje između reči i dela. Iz perspektive izgrađene demokratske (samo)svesti, navedeni ventil je puka fraza, no pošto su revolucionarni režimi mahom građeni na tek začetim, primitivnim i krhkim demokratskim temeljima, taj ventil je bio istinski odušak svekolikom nezadovoljstvu. Ukratko, milom i(li) silom, društvo („narodne mase“ i „poštena inteligencija“) je poimalo režim kao načelno uzoran, manjkav samo u pojedinostima, zbog „subjektivnih“ slabosti.
Poput Titove i prvih godina Miloševićeve, i današnja vlada, oličena profilom i imidžom samog premijera, oseća se posebnom, gotovo misionarskom („dovešćemo zemlju iz moralne i materijalne bede do liderske pozicije na Balkanu i šire...“), a uživa i visok stepen popularnosti, drastično veći od potencijalno udružene opozicije. Drugim rečima, nije reč (samo) o (samo)projekciji vlasti već o raspolaganju istinskom većinom. To je upravo atmosfera koja najviše pogoduje autocenzuri - vlada (to jest premijer Vučić, kao nekada Tito i u početku Milošević) čini sve najbolje, ometaju je samo okolnosti i nedorasli pojedinci (večna paradigma: „objektivne teškoće i subjektivne slabosti“).
Ne mora vlada da zabranjuje kritičko mišljenje, sami urednici novina i rubrika to čine u ime objektivnosti i fer informisanja. U tako dominantnoj poziciji vlast uspeva da pribavi i slobodarske atribute - toleriše i oštru kritiku, ako je na margini javnog mnjenja (Miloševiću su bile bitne samo državna TV i tiražne novine; Staljin je tolerisao Radio-Jerevan...). U takvoj atmosferi i najumniji kritičari vlasti ispadaju, u blažem slučaju, zakerala i sitničari, ali češće su „strani plaćenici“ ili „pioni naših tajkuna“ i drugih ozloglašenih pojedinaca ili lobija.
Mi (još) nismo u tako ekstremnoj situaciji - imamo znatan broj istinskih intelektualaca i par nezavisnih medija - ali u toku je negativan trend, opadanje umesto rasta tolerancije. Bez tolerancije nema kritičkog mišljenja, prostora za drugo i drukčije. A drukčije je biće promena i duša napretka!
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.