Vesti
24. 12. 2014.
Nikada nisam bila cenjenija nego sad kad me nema
Godišnja nagrada „Vitez poziva“, koju tradicionalno, na Svetski dan ljudskih prava, dodeljuje nevladina organizacija „Liga eksperata“, pripala je novinarki i televizijskoj voditeljki Olji Bećković, sociologu i profesoru Filozofskog fakulteta u Beogradu Sretenu Vujoviću i piscu i uredniku časopisa Gradac iz Čačka Branku Kukiću.
Nagrada im je dodeljena za značajan stvaralački opus, saglasnost profesionalnog znanja i savesti, moralni integritet i autonomno i časno delovanje i ponašanje jer nisu izneverili logiku svog poziva. Ovi vitezovi novinarstva, profesure i izdavaštva u razgovoru za Danas govore o stanju u svojim profesijama i razlozima zbog kojih oni nikada nisu odstupili od logike svog poziva.
Godinama su vam oduzimali titulu novinara, iako ste bili autorka najgledanije političke emisije u Srbiji. Sada je došlo do toga da branite profesiju koja za mnoge nikada i nije bila vaša. Da li vam se čini to da ste tek sada, kada ste počeli javno da govorite o cenzuri, postali respektabilni novinar za mnoge vaše kolege, koji o tome i dalje ćute?
- Imam utisak da nikad nisam bila cenjenija nego sad kad me nema. Titula koja mi je godinama oduzimana, data mi je kad je novinarska profesija gotovo ukinuta.
U više navrata isticali ste da novinari više ne smeju da postavljaju pitanja. Da li je to danas viteštvo u ovoj profesiji - biti spreman da nešto upitaš, pa makar bio i javno prozvan, pre nego da klimaš glavom dok neko govori ili odgovaraš na pitanja koja je postavio tvoj sagovornik?
- Onaj koji se danas usudi da nešto pita, može sa velikom izvesnošću da računa da će od ponedeljka biti u prilici da slučajnim prolaznicima postavlja samo jedno pitanje: „Oprostite, da li znate gde je Biro za zapošljavanje?“
Nije to samo pitanje novinarstva. Čini se da vlast ne bira sredstva da pod maksimalnu kontrolu stavi sve one profesije koje imaju javni uticaj. Kako se boriti s tim? Kao advokati, prosvetari...?
- Pre nešto više od trideset godina vozila sam se autobusom 88 sa tada perspektivnim košarkašem Milenkom Savovićem, među navijačima poznatijeg pod imenom Sveti Sava. Plafon autobusa je naravno bio prenizak da bi on stajao normalno. Često mi se vraća ta slika njegove povijene glave, pritisnutog vrata limenim krovom. Imam utisak da se danas svi vozimo kroz život u tom položaju. Ipak, verujem da se varaju oni koji misle da je ljude moguće naviknuti da žive u tako neprirodnom stanju. Bol u nekom času postaje nepodnošljiva, onda počinješ da vrištiš, podigneš glavu, probiješ plafon. Shvatiš da nije bio limeni, nego kartonski. Koliko se stidiš što se toga nisi ranije setio, ostaje privatna stvar.
Na dodeli nagrade govorili ste da ovo priznanje stiže u času kada se ne zna da li smo poniženiji kao ljudi ili su nam profesije poniženije. Kako nas to sve ponižavaju? Ili bolje, kada ćemo prestati da dozvoljavamo da nam to čine?
- Mi smo decenijama vaspitavani da je „neću“ nepristojna reč. U izuzetnim prilikama, bilo je dozvoljeno reći: „Ne mogu, hvala“. Kad budemo shvatili da danas nema nepristojnije reči od „hoću“, postanemo pristojniji prema sebi, nego prema vlasti, to će biti kraj poniženja.
Čedomir Čupić je obrazlažući odluku žirija istakao da su laureati „dobar uzor u vremenu degradacije univerzalnih vrednosti“. Ali kako biti uzor, ako si zabranjen, gotovo nevidljiv?
- Ako zanemarimo časne izuzetke, orijentacija u vremenu i prostoru nikada nije bila lakša. Dovoljno je videti šta je danas dozvoljeno i najvidljivije.
Kako komentarišete nastojanje onih koji govore da cenzure nema, i da su tu temu samo spinovali mediji? Ili da se može samo govoriti o autocenzuri?
- To umem da razumem jedino kao plaćenu autocenzuru.
U poslednje vreme mnogo se govorilo o strahu u medijima, ali i o strahu od medija. Svedoci smo kako novine lako objavljuju naslovne strane koje ljudima menjaju živote. Šta ugrožava novinarsku etiku?
- Rupe u Zakonu o informisanju. Verujem da bi za nošenje olovke morali da važe isti uslovi kao i za nošenje pištolja. Makar tri svedoka da si normalan. Ako je već suština njihovog posla ubijanje ljudi, ne razumem zašto su se opredelili za teži put. Ne bi li bilo jednostavnije da se upute po kućama, hvataju na spavanju i guše jastucima.
Priznanje Vitez poziva dodeljuje se pojedincima koji su ličnim primerom pokazali da je postupanje u skladu sa profesijom i savešću jedini ispravan put. Da li se posle ovog vremena kajete zbog svoje odluke da ne pređete na B92 info kanal?
- Postupila sam u skladu sa svojom savešću i svojim razumevanjem profesije.
Kada ćemo moći ponovo da gledamo Utisak nedelje? Šta je neophodno da se dogodi da bi Utisak opet bio deo programske šeme neke televizije?
- Čudo neviđeno.
Komentari (2)
ostavi komentar24.12.
2014.
"Ко је кога смагарчио"
"Имам утисак да никад нисам била цењенија него сад кад ме нема. Титула која ми је годинама одузимана, дата ми је кад је новинарска професија готово укинута".
OdgovoriКо каже да Вас нема. Вас тек сада има. Добијаћете награде, бићете још цењенија (без овога "него"). Новинарску професију нису укинули силници, новинарску професију су укинули луимпновинари. Окрените се, уважена дамо, мало око себе, погледајте ко се све закитио титулом - новинар. Чињеница је да Ви нисте били новинар у оном класичном смислу. Ви сте углавном припремали питања, нисте се додуше либили ни изношења својих ставова, али Ви те ствове нисте претакали у текстове. Е, сада видим да сте могли и да пишете, јер су Ваши одговори у овом интервјуу на врло високом нивоу. Нормално, питања су Вам раније доставили, јер овако из руква мало ко може да одговара, можда неки научни радник, академик, врхунски књижевник. И вокабулар Вма је на високом нивоу, много већем него што сте га имали док сте водили Утисак, зато Вас сада више цене. Очекујем да ћете бити у неком листу или часопису колумниста или коментатор. Пишите критичке текстове о Вучићу, Николићу, Дачићу, о Тасовцу, о примитивизму у Скупштини, жалосним посланицима, и др., покажите да нисте сагласни са овом несрећом која је задесила Србију. Ви сте вероватно објавили неколико хиљада утисака у дугих 23 године, систематизујте их, објавите књугу утисака, али за књиге се не добија ни приближно Евра колико сте Ви добили за те утиске. "Верујем да би за ношење оловке морали да важе исти услови као и за ношење пиштоља. Макар три сведока да си нормалан. Ако је већ суштина њиховог посла убијање људи, не разумем зашто су се определили за тежи пут. Не би ли било једноставније да се упуте по кућама, хватају на спавању и гуше јастуцима". Драга госпођо, ово је историјска мисао, порука. Да ли сте свесни шта сте рекли, посебно ово о јастуцима. Није добро приступати еуфорији, ако јој околности нису наклоњене. Ако сте годишње имали 30 емисија, помнопжено у просеку са 6 утисака, то је 180 утисака, пута 23 године то је 4240 утисака. Најмање 500 утисака је било равно пиштољима или јастуцима, да ли сте Ви тога свесни. Лично сам неколико пута хтео да разбијем ТВ апарат због Ваших утисака. Шта сте мислили да је нама свима сврака попила мозак и да смо као телад Вас гледали, бленули у ТВ апарат, слушали и дивили се како сте бајковито формулисали утиске. Приупитајте се "Ко је кога смагарчио" тих дугих година.
24.12.
2014.
aman za aman
Pobogu, jel ova neki rod nasoj predsednici?
Odgovori