Vesti
20. 01. 2015.
Političare više bole karikature nego ozbiljne analize
Teoretski gledano, granica slobode govora trebalo bi da bude na tački do koje ona ne ugrožava prava i slobode drugih ljudi: u trenutku kada počne direktno da utiče na prava i slobode drugih, ona mora da se zaustavi. Praktično, međutim, to je nemoguće utvrditi, ističe za Danas Tamara Skroza, novinarka i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu, u okviru Danasove serije razgovora na temu „Gde su granice slobode govora“.
Prema njenim rečima, u slučaju svih drugih etičkih kategorija i ljudskih prava, lako je primeniti to načelo, jer je isto tako lako utvrditi gde počinje ugrožavanje ljudi oko nas. U slučaju slobode govora, odnosno ugroženosti drugih onim što smo izgovorili, napisali ili nacrtali, dodaje Skroza, povlačenje jasne i precizno definisane granice gotovo da nije moguće.
Ta granica u potpunosti zavisi od tolerancije ljudi kojima se obraćamo, kao i tradicije i kulture mesta na kojem svoju slobodu praktikujemo.
Ukoliko kultura, istorija, tradicija, verska ili ideološka ukorenjenost određ ene države ili teritorije ne podrazumeva visok stepen tolerancije, sloboda govora neće biti tolerisana i njene granice biće usko postavljene. I obrnuto. S druge strane, tu je i mentalitet element koji je skoro nemoguće definisati a da pritom ne zabasamo na teren stereotipa.
Ipak, imam utisak da neke kulture i neki „mentaliteti“ naprosto lakše „podnose“ slobodu govora i vrlo su tolerantni prema različitostima: pogledajmo, recimo, samo evropske narode i način na koji se religijske, seksualne, rodne, ideološke i svake druge različitosti tretiraju na severu, istoku, zapadu ili jugu.
Iako svi barataju frazama „sloboda govora“ i „poštovanje ljudskih prava“, jasno je da u njihovoj primeni ima velikih razlika i da su one uslovljene različitim kulturološkim faktorima, ocenjuje Skroza.
Naša sagovornica iz Saveta za štampu misli da je Srbija u tom smislu pomalo specifična s jedne strane, sloboda govora bila je izuzetno tolerisana, ali to nije imalo nekog većeg efekta u javnoj sferi. Kako kaže, mogao je svako da priča šta hoće, ali nikoga za to nije bilo briga, sve dok se ne dođe do tema koje su u datom trenutku aktuelne. I to je verovatno uslovljeno „mentalitetskom“ specifičnošću zbog koje, recimo, bacamo smeće na ulicu, a svoje kuće održavamo besprekorno čistim.
Ili sebi dajemo slobodu da komentariš emo životne izbore drugih ljudi, ne dozvoljavajući nikom da dotakne ono što je „naše“ ili do čega iz nekog razloga jako držimo, objašnjava Skroza. Za satiru, dodaje ona, važe ista „pravila“ kao i za sve ostale aspekte „slobode govora“, ali je ta pravila takođe nemoguće jasno utvrditi.
Ona, opet, zavise od nečije sposobnosti da prihvati šalu na sopstveni, ili račun svog pola, ideologije, etničke ili teritorijalne pripadnosti, religije. A ta sposobnost takođe, ističe Skroza, ima veze s kulturom, istorijom, tradicijom, pa i „mentalitetom“.
Ukoliko bismo, recimo, zabranili viceve koji nekoga vređaju ili utiču na druge aspekte nečijih ljudskih prava, viceva verovatno više ne bi bilo ni u javnom ni u privatnom prostoru. Mene zbilja vređaju vicevi o ženama kao bićima inferiorne inteligencije, ali mi na pamet ne pada da od nekoga tražim da ih u mom prisustvu (ili uopšte) ne izgovara.
Uverena sam da i političare više bole karikature i skečevi nego ozbiljne analize, ali čak i oni takvi kakvi su ne zadiru u taj domen, jer im je jasno da nekog ventila mora da bude“, navodi naša sagovornica. Komentarišući poziv SPC da srpski mediji ne objavljuju karikature koje vređaju muslimane, Skroza kaže da je religija izuzetno složen fenomen i svako ko odluči da se njome ozbiljno bavi, ima previše posla da bi sebi na vrat tovario i dodatna zaduženja. U tom smislu, nije joj najjasnije zašto bilo koja verska institucija, bilo koje religije, želi da se meša u uređivačku politiku medija.
S druge strane, ističe ona, SPC je do sada već imala zapaženo prisustvo u regulatornom telu za elektronske medije, pa tu „verovatno postoji ambicija da se uđe i u druge delove medijskog sistema“. Ona takođe napominje, pošto su visoki predstavnici SPCa sebi i ranije davali za pravo da se mešaju u druge profesije i izigravaju lekare (proglašavajući ljude bolesnicima zbog toga što su na neki način „različiti“) ili meteorologe (objašnjavajući majske poplave nekim sasvim profanim razlozima), „verovatno su pomislili da bi sada mogli malo da budu novinari, urednici i satiričari“.
To tako ne može. Ili bar ne bi smelo da može. U suprotnom, upravo će crkva biti ta koja će određivati šta je sloboda govora i ima li ona granice. A istorija nam govori da se to nikada nije dobro završilo, naglašava Skroza.
Pričamo i više nego što treba
Tamara Skroza napominje da i u ovom trenutku, kada sloboda govora nije nešto čime bismo mogli da se pohvalimo, pričamo možda i više nego što bi trebalo. Problem je, prema njenom mišljenju, ipak što pričamo o mnogo čemu, ali vrlo slabo o onome što svi vidimo, zbog čega svi trpimo i što bi vrlo brzo moglo mnogo da nas košta.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.