Vesti

05. 02. 2015.

Autor: Zoran Surla Izvor: NS Reporter

Intervju: Dušan Mijić, političar i biznismen

Ćuruvija je kriv za tabloidizaciju Srbije

Novosadski privrednik, prvi srpski medijski tajkun, koji je još 1992. kupio „Borbu”, najpoznatije novine stare Jugoslavije, govori o odnosima s Ivanom Stambolićem, Miloševiću, Čedi Jovanoviću, razlazu sa Slavkom Ćuruvijom

 

Za život se danas u Vojvodini bore stotine državnih medija, ali i privatnih. Potencijalne kupce najmanje zanima medijski biznis, više ih interesuje nepokretna imovina, koja se može dobro prodati, izdati pod zakup ili preudesiti u kakav drugi, isplativiji biznis. O budućnosti lokalnih medija, sprezi politike s biznismenima i potencijalnim budućim vlasnicima lokalnih medija razgovaramo s Dušanom Mijićem, novosadskim biznismenom, prvim srpskim medijskim tajkunom. On je u proleće 1992. godine postao većinski suvlasnik „Borbe”, najpoznatijeg dnevnog lista stare Jugoslavije. Privatizacija „Borbe” biće jedna od najvećih kontroverzi prve tranzicije Srbije, sprovedene u vreme Slobodana Miloševića. Mijić će se tada sukobiti sa Slavkom Ćuruvijom, s delom političkog establišmenta i na kraju ostati bez novina.

Na kupovinu 37 odsto akcija „Borbe” d. o. o., koliko je još bilo ostalo na tržištu, nagovorio ga je Dragan Sakan, a nakon bezbrojnih turbulencija 1994/95. godine Mijićevo preduzeće „Fininvest” osniva list „Naša borba”. Dok je početkom osamdesetih završavao specijalističke studije iz populacione genetike, Mijić je shvatio da ga je poslovanje na novosadskoj Produktnoj berzi toliko promenilo da ga trgovina mnogo više privlači nego nauka. Ubrzo prelazi u „Centroslaviju” kod Pavla Crnojačkog, a krajem 1989. godine osniva privatno preduzeće „Finagra”. Prvi veliki posao napravio je s novosadskom Rafinerijom i vojvođanskim šećeranama, da bi na početku višestranačja kreditirao predsedničku kampanju Ivana Đurića. U to vreme na računu je imao deset miliona dolara, a pola miliona platio je na ime poreza na dobit. Preko njega išla je prodaja kosmodiska, uz antologijsku rečenicu „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole”. Biznismeni koji su nekad radili u „Finagri” ili poslovali s njom danas „teže” dve milijarde evra - Danko Končar, Sandi Češko, Miladin Krsmanović, Bane Brkljač...

Pošto je okončana obustava rada advokata, počeće suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije. Hoće li osudom osumnjičenih, ako do nje dođe, biti zadovoljena pravda u slučaju Ćuruvija?

- Teško je govoriti o pravdi, jer je to jako teška reč, kao i uopšte o pravičnosti. Izgubljen život je nenadoknadiv. U filozofskom smislu, pravda, pa čak ni ona oko za oko, nikad ne može da zadovolji ono što je počinjeno ubistvom ili smaknućem. Međutim, jako je važno za društvo da se ogradi od svirepog ubistva kao što je bilo Ćuruvijino, šta god ko o njemu mislio. Nas dvojica smo u odnosima imali i uspone i padove, ali je nedopustivo da bilo ko tako strada. Zato je značajno da suđenje počne, da se utvrde izvršioci i nalogodavci i da posle toga budu kažnjeni.

Vi ste prvi Srbin koji je privatizovao neki medij. Šta vas je na to podstaklo s obzirom na to da ste pre toga trgovali žitom? Jesu li vas vukli politički motivi ili ste mislili da novine mogu da zarađuju?

- Da se na novinama može zaraditi, misli samo onaj ko nije u njima radio. Druga dva motiva bila su presudna: relativno brzo sam 1990. i 1991. godine uspeo da napravim izvanredne poslove, što je izazvalo negodovanje i pritisak pokrajinske vlasti, s Radomanom Božovićem na čelu. Kako se odbraniti? Ukoliko imate medij koji može delujući u javnosti odgovoriti na političke pritiske, a to jeste bilo u mom slučaju, onda je logičan potez bio kupovina „Borbe”. Naravno, poznato je da nikad nisam uticao na novinare i urednike šta će pisati, ali sam već prilikom kupovine znao kako je politički profilisan list - na onu stranu koja je meni bila prihvatljiva, jer je redakcija već bila politički definisana. Drugi motiv je što ste se u takvim vremenima, kao što su devedesete godine, određivali politički. Nisam ušao u političku stranku, ali nisam ćutao; nisam pobegao iz zemlje, ali nisam išao ni na ratište, kupio sam i izdavao sedam godina novine koje su me odredile prema tom vremenu.

U svojoj poslednjoj ispovesti izdiktiranoj u pero Predragu Popoviću, Slavko Ćuruvija i Manjo Vukotić tvrdili su da vas nisu zanimale novine, nego zgrada „Borbe”?

- Te tvrdnje su prosto neozbiljne. Deobni bilans u „Borbi” nije bio napravljen od 1972. godine, tako da nisam ni znao strukturu njene imovine kada sam ušao u nju 1992. godine. Čak ni godinama posle toga, mi akcionari „Borbe” nismo mogli znati imovinsko stanje. Vukotić i Ćuruvija su, međutim, s tim bili upoznati. Tek kasnije smo mi akcionari postepeno doznavali šta sve ima od obaveza i od prava. Postojao je ugovor kojim je deo zgrade pripao „Borbi”, a moj zadatak, kao i zadatak ostalih akcionara, bio je da imovinu štitimo. Pa ipak, prilikom likvidacije, nije nam, nažalost, pripao ni deo imovine. Naime, na dan likvidacije imovina je po zemljišnim knjigama pripadala „Borbi” d. o. o., a kad se otvorila likvidacija i stečaj - zgrada je na volšeban način izašla iz tog postupka. Treba znati i da je „Borba” u stečaj otišla zbog potraživanja Tanjuga i Vodovoda i kanalizacije, dakle minornih stvari, što je potpuno neverovatno. Ćuruvija se, po sopstvenom priznanju, u toj kombinatorici, a i kasnije, oslanjao na Miru Marković.

Ko su bili vaši zaštitnici u SIVu ili vrhu vlasti?

- U vlasti nisam imao zaštitnike, naprotiv. Mi smo naše pozicije gradili na osnovu akcija. Od 23 glasa u Upravnom odboru, ja sam imao devet, a redakcija tri - dakle više od polovine. To je bila glavna spona i glavni savez. U pojedinim trenucima smo imali dosta pristojan lobi, koji je odlučivao o svemu, a to je bilo u dogovoru s Ivanom Stambolićem. On nas je, na neki način, okupio. To nije bilo pre kupovine „Borbe”, nego smo se kao akcionari povremeno sastajali kod njega. Promišljali smo kuda ide, u ono vreme, zajednička država, a zatim i o svim segmentima društvenog i političkog života.

Ćuruvija je izgubio rat za „Borbu” tvrdeći da ga je „izdao” Ivan Stambolić? Šta je istina? Zašto je i kako smenjen s mesta glavnog urednika?

- Nije ga izdao Ivan Stambolić. Ćuruviju je izdala njegova ambicija, on nije birao saveznike. U jednom trenutku je pomoću uređivačke politike počeo da protura stvari koje su bile lišene prvobitne ideje i dogovora. A posledica toga je bilo da on ne može dalje da vodi redakciju koja mu je, na neki način, bila okrenula leđa. Pri njegovoj smeni, redakcija i ja smo imali većinu. Možda mu je tako učinjena usluga jer je potom uradio neke druge stvari. Da je živ, verovatno smenu ne bi uzeo kao nešto bitno što mu se dogodilo u životu. Možda samo u tom smislu da mu je posle bilo bolje.

Je li vam pokojni Slavko vratio 5.000 maraka koje ste mu pozajmili, o čemu ste sačinili ugovor istog dana kad ste ga smenili?

- Tačno je. I vratio je novac. Mi smo se ideološki razišli, ali to nije uticalo na naš odnos.

S obzirom na to da je Ćuruvijin „Dnevni telegraf”, pre nego su ga vlasti ugasile drakonskim kaznama, dostizao tiraž i od 150.000, mislite li da je njegova smena u „Borbi” bila loš potez?

- Radi se o dva različita koncepta lista - „Borbe” i „Dnevnog telegrafa”. To je kao da danas pitate da li bi urednik „Politike” kad bi prešao u „Informer” ili „Kurir” digao tiraž, ili obrnuto. Međutim, sigurno je da ta tabloidizacija kreće od nedeljnika „Telegraf” i posle „Dnevnog telegrafa”, pa zatim „Blica”... Bila je to kod nas nova koncepcija, iako moram reći da sam pokušavao da „Borbu” ne ostavim samo na jednom listu. Hteli samo da proširimo lepezu izdanja da bismo iskoristili kadrovski potencijal redakcije i da na tržište iznesemo više robe. Bilo bi to sigurno profitabilnije, ali nisam nailazio na političko razumevanje. Članovi redakcije su se plašili da bi se tako urušio ugled „Borbe”. Odugovlačili smo s idejom o novim izdanjima i odustajali, pa na kraju nije bilo ništa. Međutim, pokazalo se da bi tako nešto na tržištu imalo efekta.

„Borbu” je, navodno, hteo da kupi Slobodan Milošević, to jest Savez komunista, čiji je predsednik bio, ali i Milan Panić, kasniji vlasnik „Galenike” i kandidat za premijera?

- Od prvog dana su pokušavali da preuzmu „Borbu”. Nije to bilo daleko ni od moje odluke da izađem iz cele priče, ako bi se našao neko prihvatljiv. Da to ne bude izdaja, nego prodaja lista. Svi oni koji žele da saznaju detalje, Mijat Lakićević i Dimitrije Boarov doneli su o tome iscrpan istorijat u knjizi „Kako smo izgubili (Našu) borbu”, dokumentovan i s intervjuima s najznačajnijim ličnostima vezanim za list.

U čemu se „Borba” razlikovala od drugih listova i zašto nije opstala, bez obzira na to što su je mučili mali tiraži, višak zaposlenih, štrajkovi...?

- Srbija nije bila spremna da čuje to što mi pišemo. Da smo se bavili drugim temama, verovatno bismo imali veći tiraž. Ali ako vi upozoravate na nešto i predviđate šta će desiti, i to se na kraju ostvari, onda se postavlja pitanje da li je stvarno bio neuspeo koncept. On jeste propao kao projekat, ali ta orijentacija se sve do danas pokazala ispravnom. Htela ili ne htela, Srbija se morala menjati upravo usled pojava i događaja koji su prethodno bili analizirani i objašnjeni u „Borbi”. Uvek je mnogo lakše otpustiti ljude i odgurnuti ih time na drugu stranu nego sačuvati ljudski potencijal i po cenu uvreda na sopstveni račun. Mene je zanimao projekat i ideje slobode i tolerancije, koje su u suštini „Borba” i „Naša borba” nosile. Na tome sam istrajavao do kraja.

Je li tačno da ste podigli nekoliko miliona maraka kredita koristeći zgradu „Borbe” kao zalog?

- Hahaha... rado, ali nisam!

Jesu li vam država, odnosno SPS i Milošević oteli „Borbu” u montiranom sudskom procesu?

- To čak nije ni bio sudski proces. To je bio prosto prepad, otimačina. I kraj. Nažalost, mislim da je to sve zaokruženo u jednom dosta opskurnom sudskom procesu nakon 2000. godine. A to je za mene daleko interesantnije. Jer, demokratske vlasti su propustile da obeštete novinare „Borbe” i „Naše borbe”. Akcije su kupljene od različitih novina - „Politike”, „Dnevnika”... i sve su novinare nove vlasti nagradile, na neki način, za devedesete. Kad su se prodale akcije „Večernjih novosti”, svi novinari su odlično prošli. A novinari „Naše borbe” imali su kod mene plaćen staž do 15. oktobra 1998. godine, tj. do dana kada je izašla Uredba o zabrani izlaženja lista. Još i danas ovde postoje dve radne knjižice koje su bile kod preduzeća „Fininvest”, izdavača „Naše borbe”.

Postoje tvrdnje da ste na strani Čedomira Jovanovića učestvovali u stvaranju „Nove borbe” (2010. prim. autora), koja je trebalo da oživi snagu stare „Borbe”?

- Na strani Čede Jovanovića? Čeda u to vreme nije bio poznat ni kao neka javna ličnost, a kamoli političar. „Našu borbu” napravili samo krajem 1994, odnosno početkom 1995. godine, a Jovanovićevo vreme je tek dolazilo. Nisam ga upoznao ni u vreme studentskih protesta krajem 1996. godine. Mnogo kasnije smo se sreli i, naravno, blisko sarađivali.

Kako ste privatno videli Slavka Ćuruviju i Zorana Đinđića, koji su doživeli sličnu sudbinu?

- Slavka sam poznavao vrlo dobro, a Zorana samo površno. Obojica su bila inteligentna i sposobna, ali je Đinđić uneo u našu politiku vrstu pragmatičnosti, pa ako hoćete i filozofskih uverenja, koja i danas vrede. Pogotovo što nam je sad jasnije koliko je u ono vreme imao malo političkog prostora i koliko je snažan bio otpor starog aparata. Njegovoj ogromnoj energiji i razumevanju situacije nije naudilo ni to što je znao da ide po tepihu iznad trulih dasaka. Kud god bi stao, nije imao na šta da se osloni. Privatizacija novosadskog „Dnevnika” aktuelna je već treći put u poslednjih deset godina.

Hoće li se iko od kupaca odvažiti da kupi novine na izdisaju ili ih samo zanima zgrada „Dnevnika”?

- Mislim da su to dve stvari. Sigurno je da zgrada ima svoju vrednost, ali i novine isto tako. Pitanje je samo šta je od toga precenjeno, a šta potcenjeno.

Za Dnevnik holding, koji je vlasnik zgrade, zainteresovan je i Miodrag Kostić? Zašto Kostić ne kupi i novine?

- To zaista morate njega da pitate.

Vi se niste uključili u trku? Nedostatak novca, ili mislite da novine nemaju budućnost?

- Nadam se da je izdavački eksperiment u mom životu završen. Neću reći - nikad, ali više nemam ambicija u novinarstvu i izdavaštvu.

Da li je moguć novosadski dnevni list i koju biste koncepciju zastupali ako biste se, eventualno, prihvatili tog posla?

 - Išao bih na vojvođanski dnevni list jer mislim da je Novi Sad malo tržište, a ako bih se upustio u tako nešto, maksimalno bi se insistiralo na svakodnevnim životnim temama. Opčinjenost građana velikim političkim temama je istrošena. Takav ozbiljan list, koji bi sa što manje ideoloških predrasuda postavljao pitanja smislenosti svakog ekonomskog poduhvata vlasti, zato što ona treba da digne ruke od privrede, podstičući ekonomske i preduzetničke slobode, imao bi prostora na tržištu.

Bili ste član LDPa, šta mislite o njihovoj politici danas? Da li biste se učlanili u stranku Nenada Čanka? Ili u SNS?

- Moja politička uverenja su poznata. Među onima sam koji smatraju da je ustavna autonomija Vojvodine važna, kako za Srbiju tako i za Pokrajinu. I ta uverenja iznosim u javnosti. A ukoliko se političke stranke slažu s tim, ne samo u retorici nego i u realizaciji, utoliko smo bliži. Isto tako, ja jesam član i potpredsednik LDPa i moje mesto u LDPu bilo je na tim pozicijama, od kojih nikad nisam odstupao.

Hoće li Bojan Pajtić izdržati do kraja mandata, ili će naprednjaci uspeti da ga smene? Šta je bolje rešenje za Vojvodinu? SNS ili DS?

- Pre svega, mislim da je važno sačuvati demokratski princip da se na različitim nivoima vlasti održavaju izbori i da se poštuje volja građana. Zbog toga mislim da je od vašeg pitanja mnogo važnije da li se slažemo oko tog demokratskog principa. Ako je to tako, onda je nedopustivo na neki drugi način prekrajati rezultate izbora. Institucije koje zastupa danas Bojan, sutra neko drugi, zaslužuju da imaju kontrolu građana, a ne agencija za ispitivanje javnog mnjenja. Ne treba ići na izbore kad se na piplmetrima malo naruši poverenje građana prema vlasti. Suština je da na izborima dobijete vlast. Dakle, institucija je bitna, a ne pojedinci.