Vesti
09. 03. 2015.
Prekinuti politiku netalasanja
Jedan od najvećih dobitaka Srbije na njenom putu u slobodno i demokratsko društvo nesumnjivo bi bio transformisan i sređen Javni medijski servis, odnosno Javna medijska ustanova, kako je to preimenovano u najnovijem Statutu te kuće.
Iščekivanje izbora novog direktora, a sa njim i postavljanje novog poslovnog i uredničkog tima RTSa, jeste i nada u dugo očekivane reforme.
Ali te promene ne mogu se, kao do sada, svesti samo na smanjivanje broja zaposlenih kroz socijalne programe, i koje je pratilo pravilo da novi direktor, novi menadžment, dovodi i postavlja „sveže snage“ koje bi navodno poboljšale program, a u stvari jedino je postavljao sebi odane i poslušne ljude.
Racionalizacija broja zaposlenih svakako je potrebna, ali ona treba pre svega da obuhvati smanjenje broja rukovodećih radnih mesta, kojih je zaista više nego što je potrebno.
Preveliki broj rukovodilaca koji se često preklapaju u nadležnostima nisu samo finansijsko opterećenje za kuću, nego i za efikasno funkcionisanje.
Stručna sprema svakog nosioca rukovodećeg radnog mesta ne bi trebalo da je ispod nivoa visoke stručne spreme, što sada, na žalost, nije pravilo.
Reorganizacija i kadrovsko osveženje bi svakako dobro došli, ali i izbor tih urednika i drugih rukovodilaca mora da bude dovoljno transparentan. Višku radne snage doprineo je i zabrinjavajući stepen nepotizma u zapošljavanju, ali i u samom kadrovanju.
U jednom takvom ambijentu veoma se lako razvijaju i odnosi poltronstva, poslušnosti i snishodljivosti, kao i princip nezameranja. Osim toga, veoma prisutni nepotizam je i kočnica u pravcu zdrave konkurencije, kompeticije stručnosti, obrazovanosti i znanja, ali i ozbiljna prepreka za napredak i razvoj kuće u celini.
Poseban teret i kočnicu razvoja RTSa predstavlja nesprovedena lustracija i raščišćavanje sa prošlošću ove kuće u vreme rata i krvavog raspada Jugoslavije. Naprotiv, činjeni su razni i neobjaš njivo loši kompromisi. Mnoge finansijske i druge afere iz tog perioda, pa i kasnije, nikada nisu do kraja razjašnjene, odnosno nisu dobile svoj sudski epilog.
Podsetimo se da je i pokojni Aleksandar Tijanić na početku svog direktorovanja RTSom, u jednom intervjuu, a propos teškog balasta neslavne prošlosti te kuće, izjavio otprilike, da parafraziramo, da RTS liči na dinosaurusa na umoru i kome treba dati veštačko disanje, usta na usta, da bi preživeo, ali da on to ne želi jer tom dinosaurusu „strašno smrdi iz usta“.
Jednostavno, Tijanić je poručio da „ne želi da bude policajac“, već želi da se bavi samo programom i unapređenjem rada kuće. Tako je taj teret prošlosti ostao zamrznut i očito da čeka neko bolje vreme za preko potrebnu katarzu.
Izvinjenje građanima Srbije i regiona, upućeno od strane Upravnog odbora RTSa pre nekoliko godina , za sve ono loše što je ova kuća činila devedesetih godina, bio je dobar potez, ali to nije dovoljno. Za obnovu digniteta kuće i za njen uspešan razvoj ključno je osloboditi se tih recidiva i relikata prošlosti koji koče reforme i sa kojima je gotovo nemoguć e imati novi, slobodan i profesionalan javni servis.
Naravno, daleko od toga da je današnji RTS na umoru, i sigurno je da je znatno bolji nego ranije, ali je i jasno to da je on još uvek daleko od onakvog javnog medijskog servisa kakav bi on stvarno trebao da bude, pa da ga građani Srbije zaista osećaju kao svoje vlasništvo.
Profesionalnost, nezavisnost i slobodu delovanja bi trebalo podići na znatno viši nivo. RTS ne može da u prvi plan izbacuje „novinarske zvezde“, posebno ako one to nisu zaslužile. Televizijski studio nije modna pista na kojima bi voditeljke promovisale svoju raskošnu garderobu, frizuru i nakit, što je često jedino po čemu pamtimo neke emisije, dok se tema i sagovornika malo ko seća.
U prvom planu bi pre svega trebalo da budu kvalitetni sagovornici i aktuelne teme o kojima oni govore ili kojima se bave. Novo uredništvo RTSa trebalo bi da veći naglasak da informativnopolitičkim temama, a manje zabavnom sadržaju, koji u poslednjem periodu nesumnjivo dominira.
Potrebne su i emisije zabavnog karaktera, ali je neophodno pojačati i kvalitativno poboljšati političko istraživačke teme, što je posebno važno kada se naše društvo nalazi pred mnogim izazovima i teškim reformama. Uređivačka politika se tako ne bi smela zasnivati na principu „ne talasaj“ već, suprotno tome.
RTS ne sme da ćuti već mora stalno da proziva vlast, da traži odgovore tako da političari i drugi moćnici imaju tremu, pa i strah pred novinarom ili voditeljem ukoliko nameravaju da nešto prikriju od javnosti ili izmanipulišu, a ne, suprotno, da se sami novinari plaše i ustručavaju da postavljaju osetljiva i važna pitanja.
Ključni pravac delovanja RTSa trebao bi da je sličan kao i onaj kod BiBiSija, a to je da stalno istražuje i ukazuje na probleme, da promoviše javni interes i sve ono što su stvarne vrednosti, ali uz to, što je izuzetno važno, da uporno nastoji da bude dovoljno udaljen kako od vlasti tako i od opozicije, ali i od svih drugih centara moći. Ne treba zapostaviti ni činjenicu da se ozbiljne reforme teško mogu sprovesti bez ispunjenja i nekih temeljnih pretpostavki u društvu u celini, kao o svojevrsnom paralelnom procesu.
Jedna od tih važnih pretpostavki jeste svakako i postojanje tzv. „političke volje“, koja se do sada nije pokazivala kada je u pitanju izgradnja slobodne i nezavisne nacionalne medijske kuće. Zatim, bez u potpunosti izmenjenog i transformisanih svih obaveštajnobezbednosnih službi u ovoj zemlji, teško je zamisliti ozbiljnu i uspešnu reformu bilo koje javne ustanove ili institucije u Srbiji, uključujući tu i RTS.
Ključni preduslov za ozbiljne i korenite promene u RTSu jeste finansijska stabilnost. Ukidanje starog načina pretplate putem električnog brojila, bez obzira na sve njene manjkavosti, i povratak na budžetsko finansiranje bio je ozbiljna greška. Sada je najvažnije da građani shvate da je Javna medijska ustanova njihovo vlasništvo i da je u tom smislu oni imaju pravo i obavezu, odnosno to je njihov suštinski interes, da je sami i neposredno finansiraju. Da li će se taj način zvati pretplata, taksa ili nešto slično u ovom trenutku je manje važno.
Autor je novinar Programa za dijasporu RTS
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.