Vesti
23. 07. 2015.
Mogu da budem dokaz Vučiću da nije cenzor
Na početku razgovora sa mojom prijateljicom i neistomišljenicom, Ljiljanom Smajlović, predsednicom Udruženja novinara Srbije i glavnom urednicom lista Politika, podsećam vas na deo iz jedne njene kolumne u Politici. „Ovde važi deviza: Neprijatelj, to smo mi. Od neistomišljenika se neumorno prave protivnici, od protivnika neprijatelji, a od neprijatelja zakleti neprijatelji.“
Da li ti se čini da si ti počela da radiš ono protiv čega si?
Ne. Mislim da nisam počela to da radim. Ne tražim uklanjanje različitih mišljenja, već priliku da se mišljenja razmenjuju na istom prostoru. Mislim da je Politika sada jedini nacionalni prostor u kom je moguće objaviti i jedna i druga mišljenja na istom mestu. Protivim se onom što radi Danas koji napada a da čestito i ne citira onoga koga napada. Kad odgovaram na tekstove iz Blica, prvo prenesem te tekstove u Politici. Smatram neverovatnim da se Zlatko Paković žali što je Politika prenela deo njegovog teksta „Vučićev Miki Maus“, pa dozvolila Mikiju Manojloviću da mu odgovori u Politici, jer nije hteo u Danasu.
Brzina kojom je stigao odgovor Mikija Manojlovića navodi na logičnu pomisao da je sve unapred dogovoreno?
Članovi kolegijuma Politike mogu da posvedoče da sam bila nezadovoljna što naša kulturna rubrika nije zabeležila kako ceo grad priča o tome da je Miki Manojlović na N1 izjavio da ne bi mogao da napravi predstavu bez Vučićeve pomoći. Nisam mogla da razumem da smo objavili razgovor sa Manojlovićem a da ga nismo pitali o onome o čemu mu iza leđa svi pričaju. Kad se pojavio tekst Zlatka Pakovića, rekla sam da ćemo to preneti iz Danasa. Obavestila sam Mikija Manojlovića, on mi je isto veče rekao da će da odgovori. Više bih volela da je njegov odgovor bio kraći. Nismo se lako dogovorili, ali uzela sam u obzir ko je Miki Manojlović. Nije mi bilo prijatno da mu kažem ti smeš samo do 4.500 karaktera. Politika iz Pakovićevog teksta nije prenela ono što nam se učinilo uvredljivim na račun Mikija Manojlovića, a onda sam se našla u situaciji da Miki Pakoviću odgovori uvredljivo. U nekom idealnom svetu više bih volela da se to nije tako desilo, ali pre svega moram da vodim računa o tome da čitaoci imaju pravo da znaju.
Da li ti je palo na pamet da si u dijalog sa kolegama neistomišljenicima unela argumentaciju koja nema nikakve veze sa temom ćirilice od koje je sve počelo. I da praviš neprijatelje od onih koji ti to nisu?
Podržala sam inicijativu Asocijacije medija da se prepolovi PDV za sve štampane medije, a onda rekla da bi bilo dobro da se potpuno ukine PDV za ćiriličke listove jer je ćirilica ugrožena. Duže vreme mislim da je Vlada Srbije dužna da nam kaže kako će pomoći ćirilici, kojim paketom podsticajnih mera. Odmah sam napadnuta u najmanje pet tekstova. Pa ne razumem, ja sam podržala njihovu inicijativu, iznela svoju, napadnuta sam u nekoliko listova, negde na vrlo ružan i neprofesionalan način.I kada na te napade odgovaram, ti mi kažeš što se svađaš, što produbljuješ razlike sa kolegama? Mislim da je licemerna ta optužba da unosim razdor.
Da li si u polemici sa Dragoljubom Žarkovićem izašla iz teme ćirilice?
Dragoljub Žarković je započeo ovu polemiku, pitao je kako se usuđuju da se javljaju, na ćirilici su izlazile one gadosti '90ih. Dajte stvarno da dozvolimo da čitaoci procene da li treba pustiti ćirilicu da umre zato što su neke ružne stvari objavljivane na ćirilici. Pa valjda je u istoriji čovečanstva mnogo prljavijih stvari izašlo na latinici nego na ćirilici, pa gde bismo došli da se odreknemo pisma zato što su na tom pismu objavljivani grozni tekstovi. Neverovatan mi je Žarkovićev način razmišljanja.
Da li bi bilo logičnije da si mu odgovorila ovako, umesto podsećanja da je bivši novinar Ekspres politike i umešavanja Miškovića?
A što je to toliko ružno?
Liči na lošu nameru. Zašto ti je to trebalo?
Zato što je Žarković radio u kući „Politika“ u jednom ćiriličkom listu u kojem su izlazili ti odvratni tekstovi koje on spominje. Zašto bi smetalo da se to pomene? Apsolutno nikakva loša namera. Ovo je rasprava o novinarstvu.
I šta će Mišković u raspravi o novinarstvu?
Ti smatraš da ako se ja zalažem da se dijalogom prevaziđu razlike, to znači da ne smem da se branim kada mi se kaže da su mi argumenti smešni i glupi? Kada on kaže da ništa gluplje i smešnije nije čuo od razloga za zaštitu ćirilice, meni se čini potpuno logičnim da kažem: čekaj, Žare, mogu da citiram smešnije i gluplje stvari iz tvojih tekstova, evo na primer o Miškoviću. Zašto bi to bilo sporno, baš bih volela da znam. Mislim da bi se i Žare složio da je njegova priča o tobožnjem pozivu Miškoviću na molitveni doručak smešnija i gluplja od naše priče o ćirilici. Njemu je potpuno normalno da Kurir i Informer zajedno sa Vremenom i Blicom plaćaju umanjen PDV, ali bi ga uvredilo da Politika ima neku korist od toga što bi se država brinula za ćirilicu. Ja to smatram licemernim i potpuno neprincipijelnim rezonom.
Da li ti ikad pada na pamet da izbegneš neku polemiku i sačuvaš sebe od uvreda koje neminovno slede? Kome treba polemika sa Basarom?
Svetislav Basara je čovek klozetske metafore. Zašto bi neko želeo da na sebe privuče tu klozetsku metaforu? To možda jeste nenormalno, ali meni je zapalo da budem urednik novina koje izlaze na ćirilici i moram da se borim za tu ćirilicu i za te novine i nije bitno šta će meni lično da se desi. Dobro je što smo ovde otkrili šta se desi nekome ko kaže: dajte da zaštitimo ćirilicu. Čitala sam u jeku naše svađe oko ćirilice tekst u Njujork tajmsu o tome šta Poljska preduzima da zaštiti evropskog bizona. Ne šalim se. Postoji hiljadu i po evropskix bizona u jednoj šumi u Poljskoj koji su tu davno dovedeni da bi ih kraljevi lovili. Sad se vode vrlo ozbiljne rasprave o tome kako ih sačuvati. Ako o tome čitam u Njujork tajmsu, onda je to u Poljskoj velika priča. Kako je moguće da u Srbiji danas ne smeš da kažeš: daj da vidimo šta da uradimo da nam ćirilica ne izumre, a da se na tebe ne sruče te klozetske metafore?
Da li je Ištvan Kaić bio tvoja greška?
Većina ljudi u Politici misli da jeste, ali ne i ja. Kaić ume da razmišlja i analizira i meni je zapravo žao što njegovog glasa u javnosti nema. Znam da postoje ljudi koji misle da Ištvan Kaić govori ono što ja mislim, ali uveravam te da nije tako. Na vispren način je umeo da artikuliše neki pogled koji je meni zanimljiv i želela sam da to uđe u vidokrug naših čitalaca.
Kako je prestao da ti bude zanimljiv?
Nije uopšte prestao da mi bude zanimljiv. Požalio se SNSu što sam mu odbila tekst o Olji Bećković i poslanici te stranke su u Skupštini Srbije to proglasili cenzurom, što sam ja shvatila kao pritisak. Glavni urednik Politike ne sme da podleže takvom pritisku.
Pisala si o nekoj tvojoj drugarici koja se ljuti na tebe što ne pišeš o Aleksandru Vučiću ono što ona misli o njemu. Šta ti misliš stvarno o Aleksandru Vučiću?
Aleksandar Vučić bi mogao da me koristi kao poster girl, opipljiv dokaz da nije cenzor, mogao bi u svakom momentu da kaže: gospodo, vi koji tvrdite da sam cenzor, evo vam Politike, evo vam Ljiljane Smajlović, pitajte nju. Ja sam mu zahvalna što to ne radi, ali on bi to mogao s punim pravom. Nisam do sada o tome javno pričala, ali ne da ne trpim nikakav pritisak Aleksandra Vučića, nego mi se nekad čini da živim u carstvu potpune slobode. Možda je nepošteno od mene što dve godine dozvoljavam da se priča o tome da li je diktator i cenzor, a ja ne ustanem i ne kažem: gospodo, Aleksandar Vučić je neko ko potpuno poštuje i autoritet glavne i odgovorne urednice Politike i njene kompetencije i ne pokušava ništa da joj nametne.
Verujem da je malo onih koji bi pokušali da ospore da je u Politici zaista moguće pročitati najrazličitija mišljenja, pa i ona koje se nikako ne mogu dopasti premijeru. Pitanje je da li mu se ti odužuješ za „život u carstvu slobode“ tako što u najdelikatnijim situacijama iz tvog pera izlaze tekstovi koji će mu se svakako dopasti?
Moraju se reći mnoge stvari bez obzira na to što će one da obraduju Aleksandra Vučića jer može nešto da bude tačno, čak i ako se Aleksandar Vučić sa tim slaže i ne možemo mi da se pravimo da to nije tačno samo zato što se Aleksandar Vučić takođe sa tim slaže.
Kad su Šešelja vratili u Beograd, napisala si tekst i podsetila čitaoce da se ne sme zaboraviti koliko je politika koju je on vodio bila duboko kompromitujuća za srpske nacionalne interese. Da li se sme zaboraviti da on tu politiku nije vodio sam i da su bila još dvojica koja su mu zdušno pomagala?
Ja mislim da sam spominjala Vučića u kontekstu te politike i mislim da nisam nikad izbegla da podsetim da su oni bili zajedno. Kada kažem ta politika, govorim o toj izvedbi, o onome kako se Šešelj ponašao, šta je govorio, on se savršeno uklapao u najgoru predstavu o Srbima, on je tome pomogao.
Zar nisu takvoj predstavi pomogla sva trojica?
Mislim da nisu na isti način, mislim da je Šešelj bio taj lik i da je fer da pričamo Šešelju za Šešelja, Vučiću za Vučića, Tomi Nikoliću za Tomu Nikolića, tako da nisu oni svi za mene Šešelj, ali ne mogu da poričem da su oni bili tu, sigurno se Aleksandru Vučiću dopadalo to kako radi Šešelj, inače ne bi bio sa njim u stranci.
Kako je moguće da u okviru tvog konsekventnog zalaganja da čitaoci imaju pravo da znaju sve, posle incidenta na Paradi ponosa gde je prebijen brat premijera, pišeš kolumnu u kojoj grdiš sve one koji su postavili pitanje šta se desilo pre toga?
Apsolutno netačno, nisam izgrdila one koji su pitali šta se desilo pre nego što su ljudi prebijeni, nego sam im rekla da ništa što se desilo pre ne može da učini nebitnim to što su oni prebijeni. To je ogromna razlika.
Niko nije govorio da je nebitno,…
Ali su smatrali da je to moguće opravdati. Dakle, ta logika, ako su Vučić i Mali bili drski, naravno da ih je policija prebila, e to nikako ne može da bude naš rezon. Inače, ja se možda slažem u mnogim stvarima sa Aleksandrom Vučićem, može neko da misli i da se ja pretvaram da se slažem zato što hoću da mu pomognem, ali moram reći da sam i u vreme Slobodana Miloševića u Vremenu često znala da pišem neke stvari koje se nisu sviđale ljudima koji su smatrali da je sve idiotski što kaže Slobodan Milošević.
Posle tragičnog pada helikoptera i pogibije sedam ljudi, imaš istu reakciju i nerazumevanje za interes javnosti ko je odgovoran?
To što je taj helikopter pošao da spasi bebu predstavljano je kao udruženi zločinački poduhvat. Meni se čini da je taj pristup refleksna reakcija nekih ljudi, samo zato što osećaju da je to nešto što može da naškodi Vučiću. Mislim da niko ne može da mi prigovori da sam sakrila neku informaciju kako bih pomogla Aleksandru Vučiću. Jedino je to fer i pošteno merilo. Moje uređivanje mora da se meri po tome da li odbijam da objavim nečije pismo jer bi to pismo moglo da naškodi Aleksandru Vučiću ili nekoj mojoj verziji istine, ili ja radim profesionalno i objavljujem i ono što bi moglo da škodi Vučiću i ono što bi moglo da mu bude super. Ja mislim da se tako sudi o novinarstvu, krijem li informacije kako bih nekom pomogla, ili objavljujem i te i ove druge.
Sad stižemo do NINa i Saveta za štampu, da li je običaj da ti prva objaviš odluku Saveta za štampu koju još nije ni objavio ni poslao „osuđenoj“ redakciji?
Ne mogu da verujem da me novinar pita zašto si objavila nešto pre nego što je zvanično saopšteno. Kako može uopšte biti sporno što sam ja saopštila nešto što se desilo, što je tačno, zato što to još nije zvanično saopšteno. Pa novine postoje da bi objavljivale ono što se desilo iako neko to još nije zvanično saopštio. Inače bismo samo čekali da dođu zvanična saopštenja.
Optužila si kolege iz NINa da su izabrali jednu stranu i da je to pogubno za novinarstvo. Da li si i ti u slučaju Saše Jankovića izabrala stranu?
Ne, mislim da ne. Mislim da je Politika pre pisma porodice prvo objavila intervju sa Sašom Jankovićem u kojem je Saša ispričao da je smrt njegovog najboljeg prijatelja jedna od najtežih stvari u njegovom životu, i druge lične detalje. Kad se pojavilo pismo te porodice, nemoguće je bilo ostati potpuno ravnodušan.
Ne govorim kao advokat NINa, pitam te sa sopstvenog stanovišta. Nemoguće je ostati ravnodušan na bol porodice, ali, da li misliš da je moguće proceniti da ne želiš da učestvuješ u naručenoj kampanji u kojoj se bez skrupula zloupotrebljava porodična tragedija da bi se uništio jedan čovek? Šta ti misliš, da li postoji kampanja?
Normalno da postoji kampanja, zato što ljudi misle da se sviđa Aleksandru Vučiću da se vodi ta kampanja.
Kako je moguće da se ti ne groziš tog novinarstva koje otvara priče na bazi dostavljenih policijskih kompromitujućih materijala, u brižljivo odabranom trenutku? Kako ti nije zanimljiv taj momenat?
Naravno da mi je zanimljiv, potpuno mi je jasno da se to dešava u momentu kada je Saša Janković u sukobu sa vlastima, kad se zamerio oko Andreja Vučića, Bratislava Gašića,… To samo slepac ne bi video, ali da li je to razlog da kažem baš me briga za te podatke pošto odgovara Vučiću da se za to sazna.
Da li urednik novina može da kaže neću da se družim sa Pinkom i Informerom, neću da učestvujem, neću da budem “trojka“?
Ja se nisam družila. Ne može to da bude kriterijum, mi ćemo da budemo sad na strani Saše Jankovića i baš nas briga šta saznamo, to nikada neće biti moja uređivačka politika.
Ne radi se o tome da je neko na strani Saše Jankovića, nego da je na drugoj strani policijsko-političkih kampanja. Da li je to argument?
Ako je razlog NINa što neće da objavi priču Pere Višnjića to što neće da učestvuje u kampanjama, to je apsolutno neprofesionalno i politikantski, to je politička odluka.
Kako to da ne pomišljaš da je takva odluka pre svega etička, a ne politikantska?
Tvoja je etika prema tvom čitaocu i ti si dužan da on sazna nešto više i ne moraš ni u kakvu kampanju da se uključuješ da bi obavestio čitaoca, da on ne mora da ide da kupuje tabloide, nego mu ti kažeš šta si mogao od tih informacija da proveriš. Zar to nije razlog što mi svi postojimo?
Da li je sud eventualno adekvatnije mesto za istrage od novina?
To je smešno, to je antiteza novinarstva.Da li je u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije trebalo da kažem, kao što mi poručuje Branka Prpa, neka rade državni organi. Pa to je tako sramno pričati. Novine postoje zato što nećemo da prepustimo da rade samo istražni organi, nego hoćemo da napišemo ono što smo mi saznali.
Prošle nedelje je Branka Prpa otkrila u Vremenu prilično grozne detalje o odnosu Slavka Ćuruvije prema tebi. Da li je istina da te je izbacio iz kuće?
Ne, naravno da nije istina.
Prpa govori da se čudi kako je došlo do toga da govoriš na sahrani. Odavno su mi neki svedoci pričali da niko drugi nije smeo, šta je istina?
Drugi urednici Evropljanina su se osećali ugroženijim od mene, pa su me zamolili da govorim kako oni ne bi morali. A Branka mi je godinama bila zahvalna. Ne znam da li je i onda lagala, kao što to sada čini.
Jedna tvoja kolumna je imala naslov „Kad ako ne sad“. Šta ti je danas prva asocijacija?
Kakav bih ja bila čovek da na kraju karijere nemam hrabrost svojih uverenja, pa kad ću ako ne sada? Kad ću da radim onako kako mislim da treba?
Komentari (4)
ostavi komentar25.07.
2015.
Један свет
Објавите овај осврт ако сте велики поборници слободе штампе, да не кажем ако сте велики поборници демократије :
OdgovoriВелики Фром (један од четворице чувене Франкфуртске философске школе) је рекао да је мудрост поставити питање (ња). Уважена (још се тресе Србија због Утиска) О. Бећковић наставља да нас некаквим (благо речено) незграпним питањима увјери да је велики новинар. Да ли има макар један ауторски текст, неку анализу, неки коментар иза себе. Проведе свеколику новинарску каријеру постављајући питања. Како је ружно када ословљава госпођу Смајлковић са ти, односно било ког саговорника. Уосталом, она је и председнике Србије и Владе и министре и стране амбасадоре у Утиску ословљавала са "ТИ". "Да ли ти се чини да си ти почела да радиш оно против чега си". Прво, овако питање не би формулисало мало дијете "да ли ти се чини да си ти" . О. Бећковић ниоје школована да поставља питања, постоје нека правила, али о томе другпом прилико. Не могу се јавни наступи термининолошки пренијети из разговора у кафићу. Госпође су пријатељице, јер се нико тако није ангажовао да спашава Бећковићку као г-ђа Смајловић. Оне нису "два света", госпон анонимни. Г-ђа Смајловић је у усијаној атмосфери око спашавања г-ђе Бећковић, говорила и писала: "Ја сам поштовалац Оље Бећковић". Месецима је стајао проглас УНС-а :"Вратите нам Уисак" у преводу "Вратите нам Ољу". Цијели УНС (више од двије хиљаде нас члонаова) је би у функцији О. Бећковић. Да је тој уваженој и многопоштованој г-ђи Бећковић неко други отац, а не господин члан Академије наука (који воли додуше да се "ћер, ћер, ћер ћера"), не би могла проћи поред неке медијске куће. Али Србија је ово брале.Она мора да буде новинар и ту је крај приче. Госпођа Смајловић не објављује културни и цивилизовани текст у коме је штитим , не само њу, већ све српске жене, од једног лумпамбасадора и лумпчланкописца, колумнисте - Светислава, али се зато спушта на његов ниво, ниво сплавова и кафића, и употребљава његову терминологију и каже да је он "човек клозетске метафоре" , зато што је он њу назвао "босанска прдара", због чега бих му радо привало шамарчину, да ми је Смајловићка сестра. Када се тако етикетирате, да ли размишљате о нашиј дјеци, о будућим новинарима, хоће ли они слиједити ваше примјере. Новинарство је нешто узвишено (Много пискарала, ту и тамо понеки новинар). Понављам, објавите мој текст "Отворено писмо српским мушкарчинама". Нећете, јер то је написао мали Коља који није у кругу у коме се ви даме крећете. Дакл, свеколи интервју је ( ружна терминологија, формулације, те "она лаже", те интимизирањње - Жаре, ко је за некога ко не чита Време тај Жаре , Жаре) ружан и (о)тужан, траћерски. Као свједок времена, купово сам "НИН" док је био новина и данс их имам сложене на тавану, питам се на шта је спао тај "НИН". Ако овакав начин иступања називате храброшћу (изненађен сам да О. Бећковић и у овом оинревјуу није назвала Вучића - ДЕЧКО), к томе новинарском и још к томе да је ово слобода штампе, анда сам ја против такве слободе штампе.
24.07.
2015.
Ево мало погледа о Басри, Жарету, Дражи и др
OdgovoriОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ МУШКАРЧИНАМА
Posted on Juli 15, 2015 by dijaspora
КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ
Пишем вам поводом текстова Светог Славјанина (Светислава Басаре) у дневном „угледном листу“ (Данас), чији тираж спада у статистичку грешку (наслови текстова: „Српство и прдарство“, „Пријатељица народа“, Бућкало“, „Љиљанина недеља“ и др). Повод је ћ и р и л и ц а.
Не бих знао шта пише, а некмоли да има свакодневну колумну у том таблоидном подлистку, његова екселенција, боље речено изванредни и опуномоћени дипломатски шарлатан (дипломати су професионалци), који се у амбасади – како је јавно говорио – дневно бавио потписивањем налога за тоалет папир, да наведене текстове нисам прочитао у Билтену УНС-а.
Тим будућим академиком (у Србији није тешко доћи до те титуле или добити место у Алеји великана) позабавили сам се први пут када је, након петоктобарске пироманске револуције, најављен за амбасадора, односно молили смо тадашњег председника Коштуницу да му не потпише акредитивна писма, као и за још двадесетак „познатих“ ликова, који ће у ДКП-има иза себе оставити пустош или ће их опозивати након кратког времена (Ст. Протић из Вашингтона). Нико Коштуницу уствари и није питао, јер је свака досистичка партија (Свети Славјанин је био у ДХСС) имала по кључу (и у доба социјализма је био кључ, али само за дипломате), одрђен број амбасадорских и др. дипломатских и недипоматских места, све до нивоа спремачице (сиротињска психологија, глад за девизама).
Затим ме је пре шест година „натерао“ да се у НСПМ осврнем (види текст под насловом: „Жалосно позориште интелектуалних лумпова“) на његов текст о „заведеним и превареним…“, „идеолозима српског бандитизма“…, „ о патриотизму какав замишља Коштуница, а теоријски уобличавају Вукадиновић и Антонић…“, затим „они су лумпенинтелектуалци, неспособњаковићи, лопови“…“Бошко Буха надахнут комунистичком паламудњавом“… (узмимо да су комунисти били највећи зликовци, ова терминологија је срамна, прим. ККС), пријети ОН „прекршајно и кривично“…“кукњава због бомбардовања“ (која дрскост према погинулим и невиним Милицама, прим ККС), итд.
Као што то увек радим, чекао сам месец дана да се јави неко боље перо, бољи познавалац лика и дела Светог Славјанина, да се јави макар неколико хиљада мушкарчина због примитивног, ђилкошког, вулгарног, фашистичког, расистичког, шовинистичког, напада на једну Жену, која је нечија сестра, мајка, жена ( исправно је муж и жена, а не супруг и супруга).
Таквим нападом, понижене су све жене у Србији, чији се иначе положај из дана у дан погоршава (премлаћивања, силовања, убиства, а у домаћим филмовима, серијама, неки писци сценарија и режисери углавном их приказују као кафанске певаљке, нимфоманке, или оне које варају мужеве).
Дакле, господо Маћоси, не пишем вам само због конкретне нападнуте Жене, довољно је паметна да се сама брани. Уосталом, сви који ме читају, присетиће се да сам се, на један културан и цивилизован начин, критички освртао на неке њене ставове и уређивачке „захвате“ (у вези Шарлија, Утиска недеље, одржавања годишње конференције УНС-а, објављивања у Политици текстова разних србомрзаца, предлагао њено смењивање са места председника УНС-а због кумулирања функција).
Елем, да поновим, овде је реч о вама (нама) српским мушкарчинма, који изгледа немате ни мајке, ни жене, ни сестре, ни комшинице, ни колегинице, ни пријатељице. Очито је да уживате у томе када се неко острви (познато је да се, овца острви, зна се због чега, напусти стадо, након чега је поједу вуци), отргне и јавно (подвлачим јавно) у некаквом бунилу (на бензиској пумпи), опхрван депресивним оптимизмом, пише о једној Жени, а тако ми Бога, поручује свим српским женама:
– „српство и прдарство“;
. „Љ.Смајловић. „промотер цизелираног оријенталног покварењаштва“ („Постигао сам висок степен сагласности са Жарковићем, што није мала ствар, ако имамо на уму високе Жаретове критеријуме. Пише, дакле, Жаре у уводнику најновијег броја „Времена“ – видех само најаву на интернету, још не подигох дупе (нисмо знали да да будући академик има дупе, прим. ККС) одем до трафике и купим „папирно“ издање – да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“);
– „њене полуписмене бљувотине“;
– „ она је босанска прдара“ ;
„нископалмудно паламуђење“;
„И шта? Мислите ли ви – који нисте имали срећу да се просветлите Смајловићкином трогателном паламудњавом…“ (троглодит је онај који живи у пећини, необразован, дивљак, примитивац);
„Не би ли Смајловићка у кретенском случају да јој се презиме набије на нос повикала: ју, ју, ју, политичка некоректност, задирање у је ли интиму и тако то. Би, јашта би, до неба би се чуло… А ето, дама даје себи за право или јој, што је још горе, дају за право да врши истрагу потурица, да некажњено булазни и лупета и да обећава како ће и догодине „излазити на ћирилици“.
Зевс је подарио Грцима стид и срам, да се постиде и посраме, А, ми, да ли се после овакваквог баљузгања „светског писца“, који нас у једном од наведених текстова упозорава да је „српски писац, чије су књиге преведене (и читане) на више језика…“, срамимо и стидимо. Осим ових суманутих и гљивичних речи, Свети Славјанин провлачи и још неке опасне поруке: свеколико срспство је „прдарство“, „босанска прдара“, што по еС еС-у значи да су све жене у Босни прдаре, „оријентално покварењаштво“, е, ово је расизам, итд
Нажалост, примитивни речник Светог Славјанина победио је писца. Сврстао се у групу добро плаћених и острашћених, или како их зову „јахачицама апокалипсе“. Понаша се политички и политикантски, са јасним нарученим погледима. Светог Славјанина подржава интелектуална фукара, која јавно говори о Србима (и патриотизму) најгоре, да су кољачи, геноцидни и др. Такође, Свети Славјанин, осим уредника дневног подлиска који му објављује све што напише, има још неке логистичаре који га подржавају, као нпр. Жаре –„ који каже да никада није био ближи да се сагласи са мојом „бомбастичном“ реченицом о Љиљи Смaјловићки као промотеру „цизелираног оријенталног покварењаштва“, Дража „Смаил за Љиљану“ (сваки Драгољуб нема ту привилегију и право да добије надимак Дража).
У свему овоме изузетно су битне неке од настаријих људских категорија, као што су слобода, достојанство, истина… Да ли је Свети Славјанин најслободнији човек у најкомичнијој земљи на свету. Да ли комичним људима треба слобода. Да ли комични људи имају достојанство, односно да ли могу да одвоје право од достојанства и примете када је оно повређено. Жалим за временима када се за много мање вербалне изгреде, повреде достојанства, ишло на двобој, или су изгредници јавно попљувани и ишамарани. Kада су жене у питању у многим земљама овакви изгредници би били изопштени из друштва или протерани. Уосталом, одпантивека тргови су служили да на њима буду вешала, а не споменици.
Признајем да нисам прочитао ниједну књигу Светог Славјанина, зато о његовом списатељском опусу немам право да пишем. Пријатељовао сам са великим домаћим и светским књижевницима. О некима сам писао када су нас, нажалоост, напуштали (види текстове о Карлосу Фуентесу, Маркесу, В. Јерофејеву и др). Од 1901. године до данас Нобелову награду за књижевност добило је 109 познатих светских пера (једино је Сартр одбио да прими Нобелову награду). Колико се добрих читача може похвалити да је од свих прочитао макар једну књигу. Уз напорани даноноћни посао (новинарство, дипломатија), обавезе према породици, пријатељима, родбини, трудио сам се да читам те великане. Неке, као чудесног Хермана Хесеа, Карлоса Фуентеса, Маркеса, Октавиа Паза, Споту, Куеља, најпознатије руске, француске (посебно сам био као студент опседнут великанима са француске левице, Роже Гароди, Жан Касу, Пјер де Боадефр, Клод Авлин, Ролан Барт, Жорж Делиос, Ален Мерсие, Ежен Јонсеко, Анри Лефевре…), и др. класике имам у породичној библиотеци, на српском, као и на језицима на којима су писали – читам на руском, шпанском, португалском, француском, италијанском. Посебно сам, такорећи од малих ногу, опседнут поезијом (ко није желео бити песник). Сада да кренем од Шоте Руставелија до данс да набрајам које сам читао, које сам учио напамет, нема смисла.
Ово наводим због тога што се писци сматрају боговима и логично је да смо желели и желимо да их читамо и да се нађемо у друштву тих богова (путовао сам из Бразилије, где сам радио, у Чиле о свом трошку да бих се руковао са Паблом Нерудом). И Виктор Иго је говорио да су писци најближи Богу. Е, када је то тако, а јесте онда се не читају књиге Светог Славјанина, који има псовачку колумну у којој бљује све што накупи у себи у току 24 сата по биртијама, све што му неки пајтос, експерт за алкохолна пића, „гурне“ у главу. Било би упутно да разна пискарала (и књига и текстова), међу којима је и Свети Славјанин, имају на уму шта остављају иза себе, како трују младе, које привлаче необузданом слободом да све и свакога могу нагрдити, попљувати. Младости је својствен екстремизам, а шта је са „маторим писцем“ (како је себе назвао), изгледа да је још у пубертету.
На крају, ако је слобода штампе објављивање примитивних текстова Светог Славјанина, и не само његових, онда сам ја за диктатуру над таквом штампом. Такви списатељи, писци, књижевници, уредници, текстописци, колумнисти, лумпаналитичари (у Србији их је и превише, свака шуша се прогласила аналитичаром), допринели су да се сатанизује српски народ и да разни Бајдени истим речима прљају тај народ (овде сам претерао, наљутићу вође због Бајдена). Да је Свети Славјанин тако нешто написао о Мађарици, Русинки, Словакињи, недо Бог о Хрватици, дигле би се на ноге и але и вране у Србији, Европи и шире. То би била и основна тема разговра (и уцена на путу у црну рупу – ЕУ) свих политичких лутајућих циркузаната који нас свакодневно посећују.
24.07.
2015.
Re: svaka cast ljilji
ceo tekst prozima o cirilici,postavlja se pitanje a gde smo mi srbi bez ciriice?ljljana smailovic ne brani nikoga,vec Kodeks novnarstva,a sto mnogi novinari ,,neznaju da neznaju,,
Odgovori23.07.
2015.
ДВА СВЕТА
Могуће је, хајд да верујем Ољи, како су пријатељице, али из њених таблоидних питања, још више, на срећу, из одговора, јасно је да су она и Љиља - два света! И то ме радује, због тога сам у задње време поново стални читалац ”Политике”. Не слажем се, а и што бих, са свиме у уређивачкој политици, али је видно да тај лист враћа наду,посебно пољуљану протеклих година, у стару добру српску журналистику. А Бећковићеву очекујем ускоро на РТС са сталним послом да настави активност које се не одриче и у некад угледној недељној перјаници.
Odgovori