Vesti
09. 08. 2015.
Udri jako, brzo i bez veze
Može li čitalačka publika da veruje medijima danas kada ovi „obrađuju" informacije dodajući otrov u čistom obliku, sračunato da u njihovoj mreži ostane najširi sloj potrošača informacija radije nego li verna, jasno profilisana, ali malobrojna publika koja drži do javne reči?
Devedesetih godina prošlog veka medijska scena na ovim prostorima bila je jasno profilisana: s jedne strane „oni", s druge „mi", ovde Milošević, onde Džejmi Šej, iz centara moći se javnost oblikovala u određenom pravcu.
Ali u doba interneta to više nije moguće blogovi, tvitovi i potonje fejsbukovanje, naprosto su naterali medije da oponašaju nešto što je izgubilo oblik bilo kakvog organizovanog režima istine, ali i pristojnosti, što ponekad izaziva neopisivu kakofoniju.
Jednom rečju došlo je vreme medijskog populizma.
U Srbiji je on u vidu tabloidizacije ovladao javnim prostorom, do te mere da se malo ko čudi kada se na naslovnoj strani „Informera" pojavi hajkački naslov protiv predsednika Vlade Vojvodine kojeg nije pristojno citirati, dok su u isti mah po Novom Sadu nadležni krečili grafite koji su pozivali na ubistvo Bojana Pajtića.
Smrtni greh mu je, valjda, letovanje u Hrvatskoj dok tamošnje rukovodstvo proslavlja „Oluju".
Kada smo već kod tog povoda, i reditelj Oliver Frljić je prošle nedelje optužio splitski list „Slobodna Dalmacija" za pokretanje medijskog linča protiv njega. List je „ispalio" naslov po kojem Frljić u Rijeci organizuje „kontra Oluju".
Naveo je da su organizatori i učesnici skupa koji je bio najavljen za 5. avgust na taj način stavljeni u negativan kontekst, iako je tog dana u riječkom HNK-u pet žena različitih nacionalnosti zapravo pričalo svoje ratne priče.
Reč je o pokušaju da se o ratu govori ne iz pozicije nacionalne pripadnosti, već iz pozicije žene, navodi Frljić.
Ceo skup je zamišljen kao afirmacija kulture mira.
Kroz njega bi trebalo dati prostor onim iskustvima koja inače nisu prisutna u javnom prostoru.
Dodao je i da je novinar Davor Krile tačno preneo informacije koje je dobio, ali je uredništvo „Slobodne" odlučilo da tekst opremi tako da se protiv organizatora i učesnika skupa pokrene kampanja blaćenja i generisanja mržnje.
To je i upalilo: većina portala je prenela samo naslov iz „Slobodne Dalmacije" „U Rijeci spremaju kontra Oluju", gradeći na njemu dalja tumačenja i proizvodeći masovnu histeriju, veli Frljić.
To je samo još jedan primer „kreativnog artikulisanja" osnovne informacije i dodavanja novog konteksta u vidu „prošivnog boda" od strane uredništva, da bi se od vesti napravila „vruća roba".
Drugim rečima, da bi medijski populizam bio na delu, sračunato se izaziva pažnja po svaku cenu u ime nekakve „moralne većine", a sve zarad bolje prođe na kioscima.
Emocije publike se mnogo brže pokreću po zapetim nacionalnim strunama, od suvog: „Žene pričaju životne priče" ili pak „Vojvođanski premijer se kupa na Brionima".
Takvo novinarstvo je postalo talac efektnog naslova, a ne činjenica života.
Nedavno se povodom neukusnih napisa u pojedinim medijima o bolesti istaknutog glumca Dragana Nikolića, redakciji „Danasa" obratila njegova supruga Milena Dravić Nikolić, pismom kojim izražava ogorčenje „povodom medijskog linča koji se dogodio u danima iza nas".
„Razapinjanje mog bolesnog muža i mene, potpuno same u ovom bezumlju, sigurno je početak jedne velike tragedije za našu kulturu, umetnost", napisala je poznata glumica u listu „Danas".
S tom ocenom bi se svakako složio i profesor Čedomir Čupić, koji je svoju knjigu „Medijska etika i medijski linč" posvetio toj temi, navodeći primere moralnog i političkog beščašća u režiji „soja intriganata, klevetnika, zavidljivaca i doušnika koji ne biraju sredstva da prodaju svoju robu".
Za utehu, ni po belom svetu situacija nije ružičasta.
U komentarima na kraju članka objavljenim na olajn portalima ljudi bez specifičnih kvalifikacija obraćaju se direktno masama i od svog osećanja za skandal prave brend.
Dovoljno je da neko usklikne „skandal" i ubrzo će dobiti široku podršku.
Sve češće se o novinarstvu paušalno loše govori i tvrdi da ono nije vredno životnog projekta i profesionalne orijentacije mladih naprosto „luzersko zanimanje", na svim američkim listama poželjnih poslova na samom dnu.
Tokom godina jedan od odlučujućih momenata zbio se pre i tokom napada na Irak 2003, kada su pre svega američki mediji, ali i britanski, bili na liniji režimske propagande Vašingtona i Londona: koristili su našminkane izveštaje obaveštajnih službi o nekakvom Sadamovom superoružju kojim će uništiti ceo svet.
Potom su usledile vesti s fronta, a zapravo Pi-Ar video snimci o „hirurškim napadima bombama", dok su u isto vreme irački zarobljenici trpeli torturu u tajnim zatvorima.
Kada se kampanja završila i realnost čekirala, ispostavilo se da je sve to bila jedna velika laž.
I 2008. su o finansijskoj krizi pojedini ekonomski novinari istraživali i kritikovali neodgovorne glavešine fondova, banaka i vlada, ali malo njih je uvidelo da nije samo kvar u sistemu protoka informacija, friziranju bankarskih podataka o solventnosti dužnika posle čega je usledio veliki slom, nego da ima tu još nečega.
Mnogi novinari i redakcije su više bili propagandisti razobručenog kapitalizma nego istraživači u službi istine.
Odgovor koji je usledio u vidu „Vikiliksa" ili pak Edvarda Snoudena, sasvim logično je usledio, ali greške iz tog vremena deluju i dalje.
Dopisnicu nemačkog ARD-a iz Moskve Golineh Atai je po njenom svedočenju redakcija često zvala pokolebana komentarima, njihovim agresivnim i prostim tonom.
Onih kreatora digitalnog mnjenja koji nisu iskusili, za razliku od novinarke, nikakav terenski rad, izveštavanje s lica mesta ili pak svedočenje na osnovu prisustva događajima.
S druge strane ruski novinari u Ukrajini nisu se libili da opišu kolegama na koji način rade za državne medije, kakvih sve uputstava u izveštavanju moraju da se drže, koju propisanu argumentaciju da koriste, koje reči su „in" a koje „aut".
Pravi sudar svetova.
Tako je u nedostatku relevantnih informacija o mnoštvu stvari u Srbiji upadljiv uspon žanra koji je u belom svetu već odavno pustio korene TV satire.
Najgledaniji šou program i pravi bum izazvao je duhoviti Zoran Kesić sa svoja „24 minuta" na B92: satira prema svemu i svačemu, pogotovo političkoj „eliti", smesa humora i cinizma koja pali...
Ali, ako se njegove priče s ivice javnog govora smeste u sam centar debate o važnim temama, a ova pak sistemski izostaje, to je znak da u javnoj društvenoj komunikaciji nešto gadno škripi.
Poenta je da se bitne stvari rasprave slobodno, otvoreno i kritički, da se pitanja od opšteg interesa izlože „javnoj upotrebi uma".
Ne samo zarad onih ljudi koji bi da žive u moralno jasnije uređenom svetu, nego i dobrobiti čitavog društva koje želi bolje da razume kuda da se dene.
Mašine za uzbunu
Mediji jednostavno pod pritiskom tržišta sve više postaju „mašine za uzbunjivanje javnosti" u potrazi za slikom „neprijatelja naroda" kojeg „volimo da mrzimo" jer narušava „naš" moralni poredak.
Ali svakog čuda za tri dana dosta, karavan mora da se kotrlja i dalje, makar se posle dovođenja atmosfere do belog usijanja i izvinjavali bože moj, vrhunski zakon o udaranju alarma jači je od lanca provere informacija i njihovog pakovanja.
Zato i glavna struja skeptičnih prema medijima raste, dok se u isti mah na netu uspostavlja velika mašina svakojakih pogleda.
U socijalnim mrežama se razvio alternativni svet vesti s autonomnim pravilima informacije kolaju bez neophodne odgovornosti iz često anonimnih izvora, bez provere činjenica tamo gde su potrebna ozbiljna istraživanja.
Crvena krv u Dunavu? Pih, pa zna se šta je bilo!
Paradoksalno je to što je ogromna želja za skandalima skopčana i s velikim razočarenjem u medije koji upravo tu težnju zadovoljavaju.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.