Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
08. 04. 2016.
Mediji u lavirintu Interneta
Labudova pesma novinarstva Do sada nisam razmišljala šta bi bilo kada bi se neko požalio zbog nečega što je objavljeno na portalu koji nije u zvaničnom registru medija i ne znam da vam kažem šta bismo uradili kada bismo ustanovili da ne možemo ući u trag licu koje je odgovorno za eventualnu štetu – kaže predsednica državnog tela nadležnog za ovu oblast
Internet kao medij koji omogućava gotovo neograničen protok informacija polako, ali sigurno zauzima sve više prostora u sistemu javnog informisanja. Korišćenje sajber prostora gde još uvek nema mehanizama za ograničavanje slobode izražavanja pružilo je pojedincima i grupama priliku da slobodno izraze svoje ideje i mišljenja stvarajući tako klimu u kojoj tradicionalni masovni mediji - štampa, radio i televizija - polako gube primat u informisanju građana.
Protok informacija do kojih brzo, lako i bez ograničenja stižemo zahvaljujući sve brojnijim veb portalima istovremeno nas, međutim, čini podložnijim svakovrsnim dezinformacijama, poluistinama, neproverenim vestima i senzacijama. Dostupnost i popularnost novih oblika informisanja učinila je internet mrežu zahvalnim poligonom za vežbanje i učvršćivanja političkog uticaja, ocrnjivanje protivnika i pridobijanje pristalica, što je dovelo do poplave sajtova iza kojih, doduše prikriveno, stoje stranke i njihovi finansijeri.
Prednost anonimnosti
Bezobalnost virtualnog prostora privukla je i brojne grupacije, organizacije, pojedince koji, osim promocije svojih stavova, pokušavaju da uđu u oblast javnog informisanja stvarajući samostalne informativne portale. Ovo nas je dovelo u situaciju u kojoj za učešće u medijskoj sferi više nije neophodno da se bude profesionalni novinar iza koga stoji poznata i pravno odgovorna redakcija. Jer, dok tradicionalni mediji, po zakonu, moraju imati osnivača, fizičku adresu, odgovornog urednika ... zakonodavac je autorima onlajn sadržaja dao slobodu da ostanu anonimni.
Pisci medijskih zakona, usvojenih po hitnom postupku 2014. godine, koji su u prvobitnoj verziji Internet tretirali kao druge elektronske medije za koje važi strog regulatorni nadzor su, zbog nužnosti da se uklope u takozvane evropske agende, u Zakon o javnom informisanju uneli član kojim se precizira da različita internet izdanja nisu mediji osim u slučaju ako ih vlasnici, ili autori svojevoljno ne upišu u registar.
Ostavljajući mnogobrojnim sajber pretendentima na delove sve nabijenije medijske scene slobodu da sami odluče da li im više odgovara da registracijom dobiju prava, ali i obaveze, koje proističu iz zakonske prakse, ili im je udobnije u poziciji slobodnih strelaca, za koje ne važe medijski zakoni i koji krivičnoj odgovornosti podležu tek ako neko uspe da ih identifikuje, država je polje društvene odgovornosti za javno izrečenu reč prepustila slabo razvijenim mehanizmima samoregulacije i ne baš uvek budnoj pažnji policijskih i pravosudnih organa.
Dolazeći tako do centralnog mesta u kome tražimo odgovor na dilemu kako rešiti problem nastao situacijom da u sajber prostoru nije jednostavno rešiti pitanje odgovornosti i štete usled činjenice da nije jednostavno utvrditi ko je izneo određeni stav, ili postavio neki sadržaj stižemo do verovatnog rešenja enigme - zašto pojedini portali ne žele da se nađu u registru medija Agencije za privredne registre.
Registar za izbegavanje
Odricanje od mogućnosti da se pristupanjem registru uđe u krug pretendenata za novac namenjen projektnom finansiranju medija, obezbedi poseban tretman krivično-pravne zaštite, kao i zaštite integriteta novinara i izvora informacija, obezbedi pristup akreditacijama, informacijama i državnim fondovima obezbeđuje, naime, slobodu sakrivanja tragova i otvara vrata nekontrolisanom ostvarivanju interesa koji se nužno ne moraju poklapati sa potrebama istinitog i objektivnog informisanja građana.
Ako ovome dodamo da građani po pravilu ne znaju da li su informativni veb portali koje im izbacuju pretraživači zvanični mediji ili stranice koje, sledeći njima znane kodekse i ciljeve, uređuju i plasiraju anonimni pojedinci ili grupe, dobićemo potpuniju sliku haosa koji vlada na domaćem medijskom nebu na kome pitanje društvene i pravne odgovornosti ostaju u senci svakovrsnog marketinga.
U takvoj klimi nije neobično pročitati naslov u kome se pripadnik bivše, ili aktuelne vlasti okrivljuje da je prisvojio novac poreskih obveznika, primio mito, zaposlio ljubavnicu…
Neupućenoj čitalačkoj publici često promaknu „sitnice” koje idu od neproverenih informacija kojima se ne znaju izvori preko otvorenog favorizovanja određenih ličnosti i stavova, neargumentovanog napada i nedozvoljenog zalaženja u privatnost neistomišljenika, širenja govora mržnje, kršenje osnovnih etičkih principa novinarstva i ljudskih prava pojedinaca i grupa, do slabe pismenosti autora vesti i tekstova.
Problem je, međutim, što sve pobrojano, i još mnogo toga, pod plaštom zagarantovane slobode govora, uspeva da promakne pažnji državnih organa.
Ministarstvo kulture i informisanja, prema onome što je rečeno našem nedeljniku, nije nadležno za kontrolu medijskog prostora, već je to, kažu, posao Saveta za štampu.
Strah od EU prekora
Generalni sekretar ovog tela Gordana Novaković, međutim, objašnjava da se Savet bavi isključivo registrovanim medijima što, logično, upućuje na zaključak da se neregistrovana internet izdanja koja se bave informisanjem ne nalaze u fokusu organa koji brine o karakteru i sadržaju informacija koje se plasiraju građanima. Ističući da Savet ima skromne ingerencije koje idu do mogućnosti izricanja javne opomene koju je Savet obavezan da objave, a oni na koje se odnosi opomenu da prime k znanju, Gordana Novaković kaže da se do sada nisu suočili sa žalbom na sadržaj objavljen na veb portalu čijem osnivaču i uredniku nije moguće ući i u trag.
- Mogu vam reći da do sada nisam razmišljala šta bi bilo kada bi se neko požalio zbog nečega što je objavljeno na portalu koji nije u zvaničnom registru medija i ne znam da vam kažem šta bismo uradili kada bismo ustanovili da ne možemo ući u trag licu koje je odgovorno za eventualnu štetu, kaže naša sagovornica.
Odgovor generalne sekretarke Saveta za štampu u sebi sadrži detalj koji se ponavlja u svim pokušajima uređivanja dela sajber prostora koji zadire u polje javnog informisanja, a koji pokazuje da niko, ili gotovo niko, ne zna šta treba preduzeti.
Stah da se ne prekrše evropski principi i ne uđe u društvo zemalja koje, pokušajem kontrole Interneta, stiču ugleda totalitarnih društava koja ograničavaju ljudska prava svojih građana, sa jedne, i očigledna zloupotreba slobode izražavanja na vebu, drže našu državu u nezavidnoj poziciji za koju nema efikasno rešenje.
Rezultat takvog odnosa, posmatran na području Kragujevca, vidljiv je kroz podatak da je registru medija APR-a od informativnih sajtova nalaze samo - Šumadijapress, Sportske.net, Kragujevacke.rs, Internet portal IP sport, Srbiju volimo.rs, i Ritam grada.
Koliko je onih koji se bave informativnom delatnošću svakodnevno nudeći stanovnicima grada na Lepenici svoje, i od kolega „pozajmljene”, informacije niko pouzdano ne zna, ali je izvesno da ih ima daleko više od onoga što stoji u APR-u. Izvesno je, takođe da njihov uticaj u mnogome prevazilazi značaj koji im se, kao neregistrovanim onlajn izdanjima pridaje. Zbog toga se što hitnije mora naći balans između onoga što se podrazumeva pod slobodom izražavanja i druge krajnosti koja zadire u zloupotrebu slobode osvojene ničim ograničenim protokom informacija putem globalne mreže.
Na drugom polu, pak treba obratiti pažnju na opasnost da se, zbog neograničene slobode izražavanja koju, bar sa stanovišta demokratskih evropskih vrednosti, nije moguće kontrolisati, može pojaviti potreba gušenje dela virtuelne realnosti koja ne ide u prilog određenim grupama. Sliku takve mogućnosti delimično vidimo kroz situaciju u kojoj je ne mali broj kompjuterski pismenih žitelja Srbije pretvoren u botove koji za sendvič i hiljadarku dnevno, hvalospevnim komentarima gazda, ili najgrubljom pljuvačinom protivnika veličaju one koji ih plaćaju, ili im obećavaju beneficije koje najčešće podrazumevaju radno mesto u državnom preduzeću. U takvoj Srbiji - među divljim onlajn medijima koji se unapred odriču odgovornosti za uvredljive sadržaje proizašle iz umova ambicioznih botova kojima status i položaj u stranci određuje broj objavljenih komentara - sloboda mora naći meru usklađenu sa odgovornošću i moralom.
KRAGUJEVAČKI MEDIJI U APR
Ko je registrovan
Među kragujevačkim medijima upisanim u registar medija APR-a, pored pomenutih (Šumadijapress, Sportske.net, Kragujevacke.rs, Internet portal IP sport, Srbiju volimo.rs, i Ritam grada) nalaze se još i Radio 34, Rado Stari grad, TV Kanal 9, Radio televizija Kragujevac, Kragujevačke nedeljne novine, Radio Bravo, Radio 9, Humanitarni radio, Radio Centar, Gazda, Radio Bis, i Radio Zlatousti.
Bezobalnost virtualnog prostora privukla je i brojne grupacije, organizacije, pojedince koji, osim promocije svojih stavova, pokušavaju da uđu u oblast javnog informisanja stvarajući samostalne informativne portale. Ovo nas je dovelo u situaciju u kojoj za učešće u medijskoj sferi više nije neophodno da se bude profesionalni novinar iza koga stoji poznata i pravno odgovorna redakcija. Jer, dok tradicionalni mediji, po zakonu, moraju imati osnivača, fizičku adresu, odgovornog urednika ... zakonodavac je autorima onlajn sadržaja dao slobodu da ostanu anonimni.
Pisci medijskih zakona, usvojenih po hitnom postupku 2014. godine, koji su u prvobitnoj verziji Internet tretirali kao druge elektronske medije za koje važi strog regulatorni nadzor su, zbog nužnosti da se uklope u takozvane evropske agende, u Zakon o javnom informisanju uneli član kojim se precizira da različita internet izdanja nisu mediji osim u slučaju ako ih vlasnici, ili autori svojevoljno ne upišu u registar.
Ostavljajući mnogobrojnim sajber pretendentima na delove sve nabijenije medijske scene slobodu da sami odluče da li im više odgovara da registracijom dobiju prava, ali i obaveze, koje proističu iz zakonske prakse, ili im je udobnije u poziciji slobodnih strelaca, za koje ne važe medijski zakoni i koji krivičnoj odgovornosti podležu tek ako neko uspe da ih identifikuje, država je polje društvene odgovornosti za javno izrečenu reč prepustila slabo razvijenim mehanizmima samoregulacije i ne baš uvek budnoj pažnji policijskih i pravosudnih organa.
Dolazeći tako do centralnog mesta u kome tražimo odgovor na dilemu kako rešiti problem nastao situacijom da u sajber prostoru nije jednostavno rešiti pitanje odgovornosti i štete usled činjenice da nije jednostavno utvrditi ko je izneo određeni stav, ili postavio neki sadržaj stižemo do verovatnog rešenja enigme - zašto pojedini portali ne žele da se nađu u registru medija Agencije za privredne registre.
Registar za izbegavanje
Odricanje od mogućnosti da se pristupanjem registru uđe u krug pretendenata za novac namenjen projektnom finansiranju medija, obezbedi poseban tretman krivično-pravne zaštite, kao i zaštite integriteta novinara i izvora informacija, obezbedi pristup akreditacijama, informacijama i državnim fondovima obezbeđuje, naime, slobodu sakrivanja tragova i otvara vrata nekontrolisanom ostvarivanju interesa koji se nužno ne moraju poklapati sa potrebama istinitog i objektivnog informisanja građana.
Ako ovome dodamo da građani po pravilu ne znaju da li su informativni veb portali koje im izbacuju pretraživači zvanični mediji ili stranice koje, sledeći njima znane kodekse i ciljeve, uređuju i plasiraju anonimni pojedinci ili grupe, dobićemo potpuniju sliku haosa koji vlada na domaćem medijskom nebu na kome pitanje društvene i pravne odgovornosti ostaju u senci svakovrsnog marketinga.
U takvoj klimi nije neobično pročitati naslov u kome se pripadnik bivše, ili aktuelne vlasti okrivljuje da je prisvojio novac poreskih obveznika, primio mito, zaposlio ljubavnicu…
Neupućenoj čitalačkoj publici često promaknu „sitnice” koje idu od neproverenih informacija kojima se ne znaju izvori preko otvorenog favorizovanja određenih ličnosti i stavova, neargumentovanog napada i nedozvoljenog zalaženja u privatnost neistomišljenika, širenja govora mržnje, kršenje osnovnih etičkih principa novinarstva i ljudskih prava pojedinaca i grupa, do slabe pismenosti autora vesti i tekstova.
Problem je, međutim, što sve pobrojano, i još mnogo toga, pod plaštom zagarantovane slobode govora, uspeva da promakne pažnji državnih organa.
Ministarstvo kulture i informisanja, prema onome što je rečeno našem nedeljniku, nije nadležno za kontrolu medijskog prostora, već je to, kažu, posao Saveta za štampu.
Strah od EU prekora
Generalni sekretar ovog tela Gordana Novaković, međutim, objašnjava da se Savet bavi isključivo registrovanim medijima što, logično, upućuje na zaključak da se neregistrovana internet izdanja koja se bave informisanjem ne nalaze u fokusu organa koji brine o karakteru i sadržaju informacija koje se plasiraju građanima. Ističući da Savet ima skromne ingerencije koje idu do mogućnosti izricanja javne opomene koju je Savet obavezan da objave, a oni na koje se odnosi opomenu da prime k znanju, Gordana Novaković kaže da se do sada nisu suočili sa žalbom na sadržaj objavljen na veb portalu čijem osnivaču i uredniku nije moguće ući i u trag.
- Mogu vam reći da do sada nisam razmišljala šta bi bilo kada bi se neko požalio zbog nečega što je objavljeno na portalu koji nije u zvaničnom registru medija i ne znam da vam kažem šta bismo uradili kada bismo ustanovili da ne možemo ući u trag licu koje je odgovorno za eventualnu štetu, kaže naša sagovornica.
Odgovor generalne sekretarke Saveta za štampu u sebi sadrži detalj koji se ponavlja u svim pokušajima uređivanja dela sajber prostora koji zadire u polje javnog informisanja, a koji pokazuje da niko, ili gotovo niko, ne zna šta treba preduzeti.
Stah da se ne prekrše evropski principi i ne uđe u društvo zemalja koje, pokušajem kontrole Interneta, stiču ugleda totalitarnih društava koja ograničavaju ljudska prava svojih građana, sa jedne, i očigledna zloupotreba slobode izražavanja na vebu, drže našu državu u nezavidnoj poziciji za koju nema efikasno rešenje.
Rezultat takvog odnosa, posmatran na području Kragujevca, vidljiv je kroz podatak da je registru medija APR-a od informativnih sajtova nalaze samo - Šumadijapress, Sportske.net, Kragujevacke.rs, Internet portal IP sport, Srbiju volimo.rs, i Ritam grada.
Koliko je onih koji se bave informativnom delatnošću svakodnevno nudeći stanovnicima grada na Lepenici svoje, i od kolega „pozajmljene”, informacije niko pouzdano ne zna, ali je izvesno da ih ima daleko više od onoga što stoji u APR-u. Izvesno je, takođe da njihov uticaj u mnogome prevazilazi značaj koji im se, kao neregistrovanim onlajn izdanjima pridaje. Zbog toga se što hitnije mora naći balans između onoga što se podrazumeva pod slobodom izražavanja i druge krajnosti koja zadire u zloupotrebu slobode osvojene ničim ograničenim protokom informacija putem globalne mreže.
Na drugom polu, pak treba obratiti pažnju na opasnost da se, zbog neograničene slobode izražavanja koju, bar sa stanovišta demokratskih evropskih vrednosti, nije moguće kontrolisati, može pojaviti potreba gušenje dela virtuelne realnosti koja ne ide u prilog određenim grupama. Sliku takve mogućnosti delimično vidimo kroz situaciju u kojoj je ne mali broj kompjuterski pismenih žitelja Srbije pretvoren u botove koji za sendvič i hiljadarku dnevno, hvalospevnim komentarima gazda, ili najgrubljom pljuvačinom protivnika veličaju one koji ih plaćaju, ili im obećavaju beneficije koje najčešće podrazumevaju radno mesto u državnom preduzeću. U takvoj Srbiji - među divljim onlajn medijima koji se unapred odriču odgovornosti za uvredljive sadržaje proizašle iz umova ambicioznih botova kojima status i položaj u stranci određuje broj objavljenih komentara - sloboda mora naći meru usklađenu sa odgovornošću i moralom.
KRAGUJEVAČKI MEDIJI U APR
Ko je registrovan
Među kragujevačkim medijima upisanim u registar medija APR-a, pored pomenutih (Šumadijapress, Sportske.net, Kragujevacke.rs, Internet portal IP sport, Srbiju volimo.rs, i Ritam grada) nalaze se još i Radio 34, Rado Stari grad, TV Kanal 9, Radio televizija Kragujevac, Kragujevačke nedeljne novine, Radio Bravo, Radio 9, Humanitarni radio, Radio Centar, Gazda, Radio Bis, i Radio Zlatousti.
Komentari (2)
ostavi komentar10.04.
2016.
I s p r a v k a
U sestom pasusu mog prethodnog teksta stoji: "... ili 'relating to or characteristic of the culture of computers, information technology, and virtual reality: 'the cyber age'., po Oksfordskom recniku", a treba da stoji "... ili 'the notional environment in which communication over computer networks occurs', po Oksfordskom recniku" (http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/cyberspace).
OdgovoriNapomena - "Relating to or characteristic of the culture of computers, information technology, and virtual reality: 'the cyber age'", po Oksfordskom recniku je definicija za termin "cyber" (http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/cyber).
Izvinjavam se zbog ove greske.
08.04.
2016.
Kvazimediji u kiber-(netskom) prostoru
Izgleda da se prvi put jedan autor, Javorka Stanojević, i to iz "Kragujevačkih novina: WEB Magazina" usudio da javno iznese punu istinu o tzv. medijima na Internetu i da u tekstu "Mediji u lavirintu Interneta" napise, izmedju ostalog:
Odgovori"Internet kao medij (licnog i masovnog komuniciranja, prim. D. P.) koji omogućava gotovo neograničen protok informacija polako, ali sigurno zauzima sve više prostora u sistemu javnog informisanja. Korišćenje sajber prostora gde još uvek nema mehanizama za ograničavanje slobode izražavanja pružilo je pojedincima i grupama priliku da slobodno izraze svoje ideje i mišljenja stvarajući tako klimu u kojoj tradicionalni masovni mediji - štampa, radio i televizija - polako gube primat u informisanju građana."
Pre svega, valja se podsetiti da je u clanu 30. stav 2. Zakona o javnom informisanju i medijima
propisano: "Mediji, u smislu ovog zakona nisu: platforme, poput internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova, niti bilo koja druga samostalna elektronska publikacija, poput blogova, veb-prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija, osim ako nisu registrovane u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom".
Stavise, u clanu 4. Zakona o elektronskim medijima je definisano: "elektronski medij je program, odnosno programski sadržaj radija i televizije, kao i programski sadržaj dostupan na zahtev putem mreža elektronskih komunikacija i sadržaj elektronskog izdanja" (tacka 1), kao i "elektronsko izdanje jeste uređivački oblikovana internet stranica ili internet portal" (tacka 19).
Ovakva sloboda izrazavanja na Internetu nastala je, navodno, posto je: "In his Declaration of the Independence of Cyberspace in 1996, John Perry Barlow (co-founder of the Electronic Frontier Foundation) wrote that there is no state sovereignty in cyberspace, that states do not posses ‘any methods of enforcement’ and that ‘Cyberspace does not lie within your (state’s) borders’."
Sa terminom "cyberspace" ("kiber-prostor") i njegovim znacenjem u Medjunarodnom elektrotenickom racniku, IEV 732-09-03 (http://www.electropedia.org/iev/iev.nsf/display?openform&ievref=732-09-03) susreo sam se pre nekoliko godina kada sam poceo da se zanimam za fenomen Interneta. Znao sam za Norberta Vinera i njegovu "Kibernetiku (i drustvo)", ali nisam ni tada ni sada razumeo sta je to "kiber-prostor" ("virtual space constituted by a computer network with a set of distributed applications and its users", po IEV, ili
"relating to or characteristic of the culture of computers, information technology, and virtual reality: the cyber age", po Oksfordskom recniku).
S druge strane, posto sam se ceo radni vek bavio radio-komunikacijama i radio-frekvencijama, termin "prostor" (eng. "space" - videti npr. IEC 704-02-08: http://www.electropedia.org/iev/iev.nsf/display?openform&ievref=704-02-08) nije mi stran. Jer, lako sam mogao da zamislim "radio-komunikacioni prostor" ili "radio-frekvenciji spektar" (prostor), ali ne i "kiber-(netski) prostor".
Nekad se (zlo)namerno ometanje vrsilo u realnom radio-komunikacionom ili radio-frekvencijskom prostoru ili spektu pomocu predajnika koji su se nalazili u poznatim zemljama. Danas, sa razvojem informacionih i komunikacionih tehnologia, elektronsko ometanje se preselilo u tzv. kiber-prostor - virtuelni prostor koji obrazuje globalna kompjuterska mreza "Internet" i njeni korisnici. U tom virtuelnom prostoru opsluzujuci kompjuteri mogu biti u jednoj zemlji, a korisnicki kompjuteri u drugoj. Zivot je postao globalan i komplikovan, a komjuteri-goniometri jos nisu izgleda pronadjeni ili usavrseni.
I, da li ce u buducnosti zadatak istrazivanja (zlo)namernih i drugih elektronskih ili kibr-(netskih) smetnji i preduzimanju mera za njihovo otklanjanje biti poveren Sluzbi za kontrolu RATEL-a, i/ili nekoj drugoj sluzbi, bice valjda propisano u novonajavljenom Zakonu o elektronskim komunikacijama.