Vesti
21. 06. 2016.
Reporter kome ni ambasador ni redakcija nisu poverovali
Prvi jugoslovenski novinar koji je davne 1957. posetio Kinu bio je veliki reporter "Politike" Živan Milić, kome u redakciji, sve dok se nije vratio u Beograd, nisu verovali da je dobio intervju od Ču Enlaja, uz Mao Cedunga idejnog stratega kineske revolucije
Uoči posete Sija Đinpinga, predsednika NR Kine Srbiji, ambasador te prijateljske zemlje Li Mančang je izjavio da će Kina s velikim očekivanjima pratiti ovu značajnu i istorijsku posetu, te da je u Beograd već došlo dosta tamošnjih novinara, a sluti da će ih biti oko pedeset.
Neko je u šali rekao da njegova ekselencija Li Mančang govori srpski s mandarinskim akcentom, odajući posredno priznanje ambasadoru na veoma dobrom poznavanju jezika zemlje domaćina i izražavajući nadu da će neko od kolega iz NR Kine takođe znati srpski jezik, bar upola koliko i on. Kako to obično biva, šaljiv razgovor vodio je do vrlo ozbiljne priče o prvoj poseti jednog jugoslovenskog novinara Kini, daleke 1957. godine. Ta dužnost, ili pre zadovoljstvo, pripalo je Živku Miliću, velikom reporteru „Politike”.
Potpisnik ovih redova razgovarao je s našim doajenom nekoliko dana pre njegovog neumitnog odlaska 2011. godine, pa iz novinarskog bloka može da izvuče taj deo njegovih sećanja.
– Jednog dana u klub „Politike”, u Cetinjskoj 1, navratio je Danilo Purić i kratko mi rekao „Ideš u Kinu” – živo se sećao Živko. – Ali Kina, koja je 1949. godine, posle decenije građanskog rata i Velikog marša, postala Narodna republika, nije bila priznata od Ujedinjenih nacija, a njeno mesto u Svetskoj organizaciji tada je držao Tajvan. Uz to, naši politički odnosi su bili zategnuti još od vremena Informbiroa, a meni je zapalo da budem prvi novinar koji im dolazi iz Jugoslavije.
Pamtio je da su ga poslali u Igumanovu palatu na Terazijama, gde su se nalazile nekakve prostorije Direkcije za informisanje, u sobu „tu i tu” da preuzme pet hiljada dolara za put i troškove.
– Otputovao sam vozom do Budimpešte, pa avionom do Moskve, zatim do Ulan Batora, a odatle kineskom letelicom do Pekinga. Kada sam stigao, setim se papirića koji mi je dao direktor Purić: bila je to adresa jedinog „Politikinog” pretplatnika u Kini, pa ako stignem...
Posao mu je bio da se domogne nekog od zvaničnika, a on se nameračio na premijera Ču Enlaja i svakodnevno domaćinima dosađivao da mu omoguće susret s njim.
– Kako bi me skinuli s vrata, odveli su me u Harbin, na daleki istok Kine, gde je upravo nicala prva fabrika kamiona, a s njom i grad za pedeset hiljada radnika! Grad je bio završen, ali još avetinjski prazan, pa sam se pozabavio onim pretplatnikom. Odem na adresu zapisanu na cedulji, a tamo zateknem mračnu i trošnu kuću. Pokucam, a s one strane neko upita ko je? „Politika”, odgovorim. Vrata se otvoriše, a na njima starica, sva u suzama. Pozove me unutra, i tu zateknem tužne ostatke neke dobrovoljačke divizije koja je bila u Rusiji tokom crvene revolucije. Trebalo je da se evakuišu još pre tri decenije preko Vladivostoka, ali su „zaglavili” u Kini. Govorili su nekim arhaičnim jezikom koji su „konzervirali” tokom te ipak nevoljne izolacije. Odmah sam im u svom hotelu priredio večeru, a zatim obavestio ambasadora koji je to dojavio Beogradu, pa im je obezbeđena i evakuacija u Jugoslaviju. Neke od njih sretao sam kasnije...
U tom „paketu” izbavljen je i jedan koji se rodio u Šangaju. Nije znao reč srpskog, govorio je samo engleski. Sreo ga je ponovo tri godine docnije na Terazijama.
– Sija od sreće, već je naučio poneku reč na srpskom. Tamo je radio kao vatrogasac, a u Beogradu se zaposlio u „Vatrospremu”. Čak je i stan dobio, a ja još podstanar.
Konačno je jugoslovenskom reporteru omogućen dugoiščekivan razgovor s premijerom, što je trebalo da bude kruna njegovog boravka u NR Kini.
– Direktorka Direkcije za informisanje javila mi je telefonom da u dva po podne budem u svom hotelu. U dva i minut automobil me je odvezao do Zabranjenog grada – protokol nove kineske vlasti nije se mnogo razlikovao od onog koji je pratio poslednje četiri kineske dinastije. Ču Enlaj je bio intelektualac zapadnog kova školovan u Parizu. On je, uz Mao Cedunga, bio i idejni strateg kineske revolucije. Razgovor je bio po meri vremena, ali i kinesko-jugoslovenskih odnosa koji su upravo otopljavali. Samo, pratila ga je jedna nevolja: sutradan je trebalo da putujem u Šangaj, a podrazumevalo se da premijer NR Kine mora da autorizuje tekst svog intervjua. Ali, ispratio me je iz palate niz neko beskrajno stepenište držeći me podruku i srdačno objasnio da ne brinem, već da mu pošaljem tekst, a on će mi ga, gde god da se zateknem, nekako vratiti. Tako je i bilo. Intervenisao je samo u nekoliko reči, a ja sam autorizovani tekst telegrafski poslao „Politici”... i tako uspeo da potrošim poslednjih 150 dolara.
U Šangaj je stizala sva svetska štampa, ali, ko zna zašto, ne i naša „Politika”. Živko je, svejedno, računao da će neko svakako preneti njegov intervju, jer do Ču Enlaja je bilo zaista teško dopreti.
– Pažljivo sam iščitavao novine, ali ništa! Nisam imao pojma šta se događa, a o sudbini teksta saznao sam tek po povratku u Beograd... kada je konačno i objavljen. Naime, kad sam stigao u redakciju, u njoj me je dočekao Danilo Purić i s vrata mi rekao da sam napravio džumbus?! I to nezgodan, jer su dobili poverljivu informaciju od ambasadora da sam intervju sa Ču Enlajem – izmislio! Čak ni to što im se ambasada NR Kine obraćala više puta s pitanjem da li postoji nekakav politički motiv za neobjavljivanje intervjua, nije ih previše pokolebalo. Na sreću, sačuvao sam primerak s autorizacijom na kojem je bio i svojeručni potpis Ču Enlaja... Nego, danas sam pročitao nekakvu zapadnu procenu da će do 2028. godine Kina postati najmoćnija ekonomska sila na svetu, ali meni se čini da će to biti ranije – pronicljivo je ocenio Živko Milić pre pet godina.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.