Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
17. 09. 2016.
Uspostaviti nasilno prekinuti kontinuitet
Novinar, publcista, pisac i višedecenijski hroničar i analitičar dramatičnih zbivanja na Kosovu i Metohiji, Đorđe Jevtić je neraskidivo vezan za kosovsko-metohijske prostore. Rođen u Sušici nedaleko od Gračanice, školovao se, odrasto i čitav radni vek proveo izveštvajući sa KiM srpsku, jugoslovensku i svetsku javnost preko renomirane novinske agencije Tanjug i drugih medija, o čemu je trag ostavio u pet objavljenih i još tri za štampu pripremljene publicističko-analitičke knjige.
U leto 1999. godine i Jevtić se našao u onoj ogromnoj koloni od 240 hiljada Srba i drugih nealbanaca koji su bežali pred albanskom etničkom metlom. Ali, on je jedan od retkih intelektualaca koji se vratio na Kosovo i Metohiju u rodnu Sušicu gde živi i stvara, pokrećući nove manifestacije i učestvujući u realizciji onih koje su iz Prištine prenete u Gračnicu. Za „Jedinstvo” govori o nekadašnjem i sadašnjem srpskom kulturnom stvaralaštvu, novinarstvu i životu Srba na KiM.
Kao pokretač mnogih kulturnih manifestacija i neposredni organizator kulturnih događanja u višedecenijskom periodu, možete li nam približiti kulturnu i medijsku scenu na KiM do 1999. godine?
Stanje u kulturi i medijima na Kosovu i Metohiji uvek je bilo odraz ukupnih društvenih i političkih odnosa i prilika na ovom prostoru. Dugo određivano procentima po tzv. nacionalnom ključu, odnosno procentualnom nacionlnom učešću u ukupnom stanovništvu ovog područja, ono se radikalno nabolje promenilo tek od 1990. godine kada je Srbija preuzela ingerencije u južnoj pokrajini a Albanci, nažalost, napustili sve institucije i osnovali svoje koje su radile poluilegalno. U sledećoj deceniji srpske kulturne institucije i mediji su doživeli pun zamah i razvoj. Srbi su imali čime da se podiče i šta da prikažu u drugim delovima Srbije. Bez preterivanja se može reći da se Priština svrstavala u bok vodećim srpskim kulturnim centrima, kao što su Beograd i Novi Sad. Nažalost, rat i progon srpskog naroda odneli su sve što je on stvarao i stvorio poslednjih decenija. Kakosu sve institucije, ustanove i preduzeća uzurpirani od strane Albanaca, zajedno sa dve trećine naroda otišli su i svi novinari i kulturni delatnici svih tih ključnih nacionalnih institucija: NIJP Panorame, odnosno „Jedinstva”, Radija i TV Prištine, NIP „Novi svet”, nastavnici i saradnici Prištinskog univerziteta sa svim fakultetima i višim školama, svih srednjih i osnovnih škola u gradovima, glumci Srpske drame Narodnog pozorišta Prištine, Muzeja, radnici Pokrajinskog kulturnog centra i kulturno-prosvetnih zajednica svih opština, Narodna i Univerzitetska biblioteka, gradskih i opštinskih biblioteka, igrači ansambla Venac i svih kulturno-umetničkih društava i grupa. Rečju, nestala je ogromna intelektualna i kreativna snaga, najveći deo stvaralačkog resursa i potencijala.
Razumljivo je zašto Albanci negiraju sve što je srpsko na kosovskometohijskim prostorima, ali je nerazumljivo da mlade generacije Srba malo ili nimalo ne znaju kako se odvijao život do 1999. godine u Prištini, Peći, Gnjilanu, Prizrenu, Gračanici…?
U konceptu negiranja svega srpskog na KiM je svakako strategija da se izbriše sve njegovo što je vredno i istorijski i nacionalno značajno na ovim prostorima i prekine svaka nit sa onim što je samo pre nepune dve decenije postojalo ovde. Srpski nacionlni korpus koji je sa Kosova i iz Metohije i Kosovskog pomoravlja nasilno izmešten iz svog ležišta i raštrkan diljem Srbije i drugih zemalja nije uspeo da se organizuje i nastavi kreativno očuvanje i negovanje svojih kulturnih i tradicionalnih vrednosti. Onaj pak manji deo koji je ostao na Kosovu, Sirinićkoj župi i Kosovskom Pomoravlju, u svojim nezaštićenim getima, nije imao ni ljude, ni institucije, ni snage da se poveže sa svojim većim raspuklim delom. Izolovani, na vrlo malom prostoru od koji kilometar ili samo u svojoj ulici i naselju, Srbi su morali najpre da sačuvaju glave. U međuvremenu su pristigle generacije mladih koji su ionako bili mali i rasli u sredinama potpuno izolovanim od svoje nacionalne, kulturne i medijske matice. Ipak, kako se stanje koliko-toliko smirivalo počeli su da se organizuju i ponešto da stvaraju. Iz centralne Srbije im je stizala više materijalna pomoć, ali ne i ova druga u vidu kulturnih i medijskih sadržaja. To je godinama bilo nemoguće zbog straha od albanskog ekstremizma. Zato te mlade ljude ne treba osuđivati što su „iznikli” kao samonikli i što takva vrsta rasta ima korova. Problem je bio u tome što ni srpske vlasti sve doskora nisu vodile računa i podsticale da se ta dva pola raspuklog srpskog kosovskog bića približe i nanovo spajaju.
Iako ima dugu tradiciju srpsko novinarstvo na KiM je u stalnoj borbi za opstanak...?
Srsko novinarstvo na KiM ima dugu i veoma dobru tradiciju. Ta tradicija seže još u ono tursko vreme pred kraj 19. i početak 20. veka kada je u Carigradu izlazio „Carigradski glasnik” na srpskom jeziku, potom listovi „Kosovo” i drugi a sa njima sarađivali i svoje izveštaje i zapise, reportaže i dokumentarne hronike u njima i kasnije drugim srpskim novinama objavljivali ondašnji srpski pismeni i učeni ljudi, poput Janićija Popovića, Dene Debeljkovića, Zarije Popovića, Stojana Kapetanovića, a posebno Gligorija Božovića. Svi su oni opisivali, hroničarski ali i reporterski pa i literarno veoma uspešno, težak život srpskog naroda pod turskom vlašću, njegova stradanja ali i slobodarska stremljenja i ljubav prema majci Srbiji. Oni su ostavili dragocene podatke i zapise o ovom području i naročito tegobnom životu ovdašnjih Srba. Organizovan razvoj ukupnog a posebno srpskog novinarstva i medija utemeljen je nakon Drugog svetskog rata i oslobođenja od fašizma, kada su osnovani Radio Priština i list „Jedinstvo”. Ipak, medijski bum na KiM nastao je sedamdesetih i osamdesetih godina sa osnivanjem RTP, prelaskom „Jedinstva” na dnevno izlaženje, osnivanjem lokalnih radio stanica i fabričkih listova. Do 1999. godine na KiM je u radnom odnosu u novinskim kućama bilo više od 500 novinara na albanskom, srpskom, turskom a formirana je i redakcija RTV Priština na romskom jeziku. U medijima na srpskom jeziku radilo je oko 150, možda i više novinara Pogoršavanjem političkih odnosa, porastom albanskih pretenzija o otcepljenju Kosova na ovim prostorima je stvoreno vrlo teško stanje, ali profesionalno veoma izazovno. Plejada iskusnih srpskih novinara je, uz izdašnu pomoć kolega iz Beograda i drugih krajeva ondašnje Jugoslavije, tih osamdesetih i devedesetih godina dala izuzetan doprinos u predstavljanju svih relevantnih događaja, u razjašnjavanju pozadine i suštine albanskog pokreta, uz istovremeno kritičko ukazivanje na krupne greške jugoslovenske i srpske politike prema Kosovu i Metohiji. A onda su NATO agresija, bombardovanje vitalnih medijskih odašiljača, uvođenje protektorata, dolazak međunarodne misije i progon srpskog stanovništva i sa njim svih medijskih institucija uništili sav taj medijski resurs. Dugo je posle toga za naš preostali narod na ovim prostorima bio potpuni informativni mrak. Odsečen od civilizacije, on je ostao bez osnovnih civilizacijskih uslova za žvot, bez struje, telefona, televizije, bez radija, dnevnih novina i bilo kojih drugih oblika komunikacije, što je ostavilo katastrofalne posledice. Uz rušenje i eliminisanje svih drugih njegovih kulturnih, obrazovnih i duhovnih potencijala, podsticanjem na raseljenje dve trećine njegovog fizičkog tela, nad srpskim narodom na KiM je zapravo napravljen genocid, ali tihi i perfidni da za to niko ne odgovara. Bio sam svedok i prekida rada srpskih medija ovde i njihovog egzodusa i pokušaja organizovanja i rada u drugim sredinama - RTP u Prokuplju, „Jedinstva” iz Beograda, potom Severne Mitrovice. Na Kosovu i Metohiji su preostali novinari i radnici RTP i drugi entuzijasti štapom i kanapom utemeljili Radio Grčanicu, KIM radio, Glas juga, Radio Mitrovicu i druge lokalne radio a potom i TV studije.
Kome je i zašto u interesu da se stidljivo govori o tome da su postojali srpski gradovi, da je postojala srpska intelektualna elita, srpski mediji, srpska kultura… koja se nimalo nije razlikovala od one iz najrazvijenijih sredina bivše Jugoslavije?
Sem prethodno navedenog, toj falinci su doprineli i oni koji su na KiM predstavljali ili i dalje predstavljaju srpsku i sada tzv. kosovsku vlast. To je jedan sloj i soj ljudi kome, sem ličnog interesa, ne odgovara povratak ljudi intelektualne i stvaralačke energije, jer im oni „konkurišu” i predstavljaju nekakvu opasnost da im preuzmu pozicije i sve ono što one donose. To su ljudi vrlo kratkog vida, koji nisu svesni da bez povratka svojih sunarodnika, bez sveukuponog, pa dakle i moralnog, kulturološkog, i duhovnog jačanja srpskog etnikuma na KiM nema ni njima opstanka. S druge strane, ni u centralnoj Srbiji gotovo nikada nije postojalo adekvatno interesovanje o tome šta se stvara i kakva je srpska kultura na KiM. I pre rata srpski mediji su se retko interesovali za ovu sferu. U njima ni danas ne možete da nađete informaciju o srpskoj kulturi i stanju njenom ovde. Gračanički Dom kulture je, na primer, decenijama a poslednjih godina posebno krcat kulturnim programima a u vodećim srpskim medijima ni najkraća informacija o tome. Koliko se piše o Vidovdanskim svečanostima , ili o Grafestu, Vidovanskoj likovnoj koloniji, o gostovanju brojnih pozorišta , projekcijama novih filmova odmah posle Beograda, promocijama knjiga koje su brojčano i organizaciono bolje nego mnoge u Beogradu...?
Ratni sukobi i progoni stanovništva dovode do uništavanja inteligencije i degradacije ukupnog intelektualnog nivoa prosečnog građanina. Na osnovu čega građani u takvim okolnostima grade svoje mišljenje i stavove?
Mi nismo svesni koliko su sukobi na KiM, agresija i bombardovanje, progon i raseljavanje srpskog stanovništva unazadili i unakazili naše biće, posebno njegov deo na ovim prostorima. Danas se čudimo što ima toliko društvene, socijalne, zdravstvene i svake vrste patologije. Zapravo sve to su nama donele ratne godine, sankcije, međunarodna izolacija i, naravno, plansko razbijanje duhovnih i mentalnih vrednosti i naturanje nekih tuđih. Sve u svrhu ovladavanja i ovim i svim drugim prostorima zarad interesa korporativnog kapitala i geostrateških interesa velikih i moćnih. Upravo naturanje drugačijeg pogleda i švatanja sveta i života koji se nameću raznoraznim medijskim, prvenstveno televizijskim i drugim sve savršenijim komunikacionim sredstvima, ima za cilj da iz naših glava izbriše svaku želju za nečim što je kreativno, samosvojno, drukčije.
Koliko su novinari izgubili ulogu respektibilnog tumača i korektora društvenih zbivanja, zato što moraju sopstvenu egzistenciju nadrediti osnovnim profesionalnim uzusima nepristrasnosti, objektivnosti, samostalnosti?
Opšte je mišljenje da mediji nisu više „sedma sila” i da su izgubili ulogu, kako vi kažete, korektora društva. Danas ispada smešno ako kažete da je jedna od uloga medija vaspitna i kritička. To nametanje navodne nepristrasnosti i samo posmatrača zbivanja oko sebe je, zapravo, jedna podvala u kojoj oni koji to traže od medija u stvari nameću svoje stavove i mišljenja. Osiromašenjem medija, njihovom privatizacijom, otpuštanjem radnika stvorena je psihoza straha za egzistencijom u kojoj se sve potire - i nezavisnost, i objektivnost, i kritički stav i sopstveno mišljenje, samo da se ne izgubi posao. Više nije bitno da li novinari dobro i pismeno pišu, da li je informacija profesionalno i stilski i jezički obrađena. Važno je da što manje novinara radi što više poslova i da gazdu oni što manje koštaju. Čak, čitava plejada mladih danas u medijima radi bez dinara u nadi da će kađtad dobiti koji dinar makar kao honorarci. Novi odnosi, globalizacija, digitalizacija i druge tehnološke novine donele su nove promene u kojima novinarstvo napušta stare odnose i ova profesija kreira nove sadržaje primerene novoj publici koja i sama sve više učestvuje u kreiranju i prenošenju informacija. Novinarstvo, novinari i njihovi konzumenti su, kao nikad do sada, izloženi pritiscima i manipulacijama u korist oligarhije, vlasti i moćnih grupa koje vladaju medijima i svetom. Zar nismo svedoci da se kroz razne rijaliti i šou programe stvara ambijent u kome do izržaja dolaze razne izvitoperene strasti, pohlepa, požuda, zavist, bolesne ambicije i težnja za društvenim statusom kako bi se te ambicije realizovle.
Kada biste danas počeli karijeru, da li biste se opredelili za žurnalistiku?
Novinarstvo je lepa, ali i teška profesija. To je profesija „slasti i gorčine”, kako je to najsažetije definisao čuveni novinar Miroslav Radojčić. Kada te ščepa, više te ne pušta. Ima tvrdnja, koja je dosta tačna, da ako novinarstvo ne napustiš posle godinu-dve kasnije više nikada nećeš. Iz iskustva znam da je dosta novinara otišlo u politiku, diplomatiju i da su bili vrlo uspešni u tome. Ali, gotovo da nema političara koji je postao dobar novinar. Oni su uglavnom bili funkcioneri u medijima koji su sprovodili cenzuru. Mnogi novinari su istovremeno bili odlični i veliki pisci, pesnici, kasnije dogurali do akademika... To samo potvrđuje koliko je žurnalistika profesija koja traži obrazovanog čoveka. Ja sam završio studije srpskog jezika i književnosti, čak sam kao apsolvent jednu školsku godinu radio u prosveti ali sam i za vreme studija počeo da se bavim novinarstvom i pisanjem. Čim se ukazala prva prilika dočepao sam se novinarstva kojim bih se bavio i kada bih ponovo počinjao.
U kakvom ambijentu danas žive i stvaraju Srbi na KiM?
Najpre treba poći od činjenice da se već decenijma, a posebno poslednjih 17. godina život na KiM odvija u nenormalnim okolnostima, u svojevrsnoj psihozi. Strah je stalna karakteristika i jedna od životnih činjenica na prostorima Kosova i Metohije odvajkada, reklo bi se. Osveta i ekstremizam, u čijoj su osnovi širenje mržnje, straha i neizvesnosti, uveliko su bili prisutni i pre ratnih sukoba 1999. godine, ali su oni te godine ušli u kreščendo. Taj strah je etnički očistio od Srba bezmalo celo područje KiM. Oni koji su ostali na KiM živeli su u još većem, beznađu, neizvesnosti, teskobi i frustraciji sa stalnim osećajem da ovde nema života, da samo treba iskoristiti prvu priliku i pobeći iz tog karakazana. A život u strahu, u getu i okolnostima i atmosferi kakva je na Kosovu i Metohiji, stvaraju i poseban način ophođenja i utiču na ponašanja i karakter ličnosti. Vraća se snišodljivost, vazalstvo, poltronski odnos prema onome ko strah nanosi.
Kako se takvo ponašnje izražava i ko su njegovi nosioci?
To je posebno vidljivo kod onih koji su počeli da se bave politikom i da ulaze u javni život i tzv. privremenu albansko-unmikovsku, a potom u tzv. kosovsku vlast, kao i kod onih koji su počeli da se bave nekakvim biznisom sa Albancima. Rečju, kod onih koji su morali da pokažu „kooperativnost”, odnosno lojalnost novim gazdama. Odmah po dolasku Unmikovi operativci tragali su i nalazili među srpskim stanovništvom ljude koje su promovisali u tzv. lidere sela i tih enklava. Neki su se sami proglasili za lidere, ušli u sistem prepariranja koji je međunarodna zajednica ovde instalirala kako bi preko njih sprovodila svoj naum. Kao po nekakvom receptu, uglavnom su to bili ljudi bez autoriteta koje meštani nisu voleli. I organizovanje srpske a potom i tzv. kosovske improvizovane vlasti omogućilo je da se na na tim pozicijama nađu ljudi najnižeg obrazovnog, političkog i intelektualnog nivoa i da tzv. lideri postanu ljudi koji ni u snu nisu mogli da pretpostave da će postati neko i nešto. Mali krug ljudi a velika finansijska injjekcija vrlo brzo je od njih stvorila „značajne i važne faktore” koji su svoju mrežu širili potkupljivanjem, zapošljavanjima, onim famoznim vaučerima kojima država Kosovo kupuje srpsku lojalnost i obavezuje da se ona posredno prizna. Oni su tako iskoristili novonastalo vreme za lične privilegije ali su doprinosili da se srpska nesreća polako pretvara u farsu. Takva ponašanja ovdašnjih predstavnika posledica su, dabome, ne samo njihove lične nemuštosti i neobrazovanosti, već i šireg konteksta ostavljenosti naroda u beznađe i bez prvenstveno političke pomoći koja bi doprinela izgrađivanju ljudi, političkom i sveukupnom usmeravanju. S druge strane, i da su hteli, ti srpski predstavnici ništa ozbiljnije nisu mogli da učine na širem i višem planu jer se svaki njihov iskorak, ispoljena doslednost i hrabrost kažnjavala podizanjem optužnica ili pretnjama, animiranjem albanskih masa na proteste, i smenama. Na sreću, u poslednje vreme Beograd iskazuje veću pažnju, posebno za prostor južno od Ibra i uspostavlja čvršće niti sa srpskim predstavnicma u vlasti. No, na nesreću, ti predstavnici su partijski i grupaški toliko opterećeni da ne žele nikakvo uključivanje ljudi izvan tih okvira, bez obzira na njihovo znanje i stručnost. Kosovski problem je, međutim, toliko veliki i težak da iziskuje uključivanje svih raspoloživih intelektualnih snaga kojih je ionako veoma malo.
Problem Kosova i Metohije odavno je internacionalizovan. Kako u tom kontekstu vidite rešenje za srpski narod na KiM ?
Albanski nacionalni pokret uspeo je da ostvari cilj, da internacionalizuje do maksimuma kosovski problem i da uvuče najznačajnije međunarodne faktore kako bi legalizovao secesiju a zatim i svealbansko ujedinjenje u drugoj fazi. Uz pomoć tih faktora na prostoru doskorašnje pokrajine oni stvaraju ambijent sa svim elementima (para)države. Srbija je odstranjena sa te svoje teritorije a Srbi postali najveće žrtve tog projekta. Srpsko nacionalno biće je rastrojeno u svim elementima, bez izgleda da se nešto ozbiljnije učini na njegovoj rehabilitaciji. Ali, valja imati na umu da kosovski problem nisu stvorili niti mogu da reše samo Albanci i Srbi. Stvorili su ga i rešavaju oni čiji su geopolitički interesi mnogo veći od ovog područja. Danas su to SAD, Nemačka i druge zapadne sile. Sutra će biti neko drugi. Problem Kosova, dakle, nije rešen jer su zadovoljene ambicije samo jedne strane. Druga će kađtad pokušati da nametne svoje. Posle najnovijeg, direktnog srpsko-albanskog sudara nastala je potpuna izmena fizičkih, etničkih, kulturoloških i duhovnih karakteristika područja Kosova i Metohije. I ono što je u svemu tome najznačajnije i najgore po Srbe i sve koji nisu Albanci, to je pregnantno nametnuta svest da je Kosovo večito i isključivo bila i jeste albanska zemlja i da na njoj niko drugi nikada nije živeo duže, sem u nekim kratkim periodima kada su Albanci bili „okupirani”! Sa takvim, i to sve tvrđim švatanjima će se Srbi i Srbija sve više suočavati u budućnosti, u svakoj nameri i pokušaju da se vrate na Kosovo i Metohiju. Već poodavno, decenijama unazad, a poslednje dve decenije posebno Srbija i Srbi na Kosovu i Metohiji su saterani u ćošak, izloženi snažnim udarima za eroziju i nestanak. Na delu je strateški udar na srpske etničke tačke i potpuna promena njihovih fizičkih, etničkih, kulturoloških i duhovnih karakteristika. Srbija kao matica nije, nažalost, svih ovih godina imala a nema ni danas adekvatan odgovor. Sve što je radila činila je parcijalno, uskopolitički a ne nacionalno strateški. Popuštala je pod stalnim spoljnim i unutrašnjim presijama, odlagala, obećavala pa odustajala od tih obećanja davanih obično u predizbornim kampanjama. To, međutim, ne znači da je sve izgubljeno. Naprotiv, još ima resursa i mogućnosti ne samo da se očuva preostalo već i da se delom povrati oduzeto. Prvi uslov za to je angažovanje svih državnih i drugih snaga i potencijala za očuvanje srpskih enklava i zaustavljanje njihovih erozija. Drugi, prepoznavanje, poštovanje i objedinjavanje političkih, intelektualnih, stručnih i svih drugih kapaciteta kod preostalog srpskog stanovništva, njegovo sveukupno jačanje i uvećavanje kroz povratak i dolazak iz drugih sredina. Treće, uključivanje ne samo države već i privatnog sektora Srbije da kupuje, gradi i razvija ovdašnje proizvodne, trgovinske i druge kapacitete. Četvrto, pravilno raspoređivanje postojećih visokoobrazovnih ustanova i Univerziteta, kao i kulturnih i drugih institucija čije aktivno delovanje pođednako u svim srpskim sredinama treba da doprinesu brojčanom uvećanju, obrazovanju i duhovnom napretku stanovništva. Svi u Srbiji moraju da budu svesni da se problem Kosova mora rešavati i da se ne sme zanemariti, jer će već sutra „Kosovo” doći pred njihova vrata...
NOVINARSTVO SE UČI CELOG ŽIVOTA
zz Kakav je intelektualni profil novinara sada, kakav je bio kada ste se Vi aktivno bavili novinarstvom a kakav bi po Vašem mišljenju trebalo u budućnosti da bude?
Ako vam kažem da je u prvoj polovini sedamdesetih godina minulog veka, dakle pre više od četiri decenije morao da se ima fakultet da bi se konkurisalo za novinara početnika, čiji je pripravnički staž trajao do godinu dana a potom sledila istinska provera znanja za prevođenje u stalni radni odnos, onda je sve jasno. Tada, doduše, nije postojala žurnalistika kao struka i nauka, tek je počela da se ustanovljava najpre u Beogradu. Danas žurnalističkih studija i studija medija ima na desetine. A nikada nam novinarska profesija nije bila slabija. Posebno ovde, na KiM. Kako je, posle medijskog mraka početkom 2000-tih godina, naišao period kada je nekoliko naših kolega zaleglo da otvare srpske medije - radio, tv stanice i produkcije, to je stovrena prilika da se kao novinari i snimatelji zaposli podosta mladih ljudi. Uglavnom su to bili svršeni srednjoškolci. Neki među njima su u međuvremenu završili studije novinarstva, neki su uistinu postali solidni novinari ali je podosta naših mladih kolega i koleginica koji misle da ako uzmu mikrofon i kameru u ruke, da su time sve završili. Ne. Novinarstvo je profesija koja se uči celoga života. Novinarstvo jeste zanat, ali specifičan, poput filigranstva, jer svaku vest, makar istu, sutradan moraš na drukčiji način da obradiš. To iziskuje profesionalni i intelektualni napor i, prvenstveno, želju da budeš što bolji. Novinarstvo u 21. veku više nije samo zanat koji se usput uči, već je to interdisciplinarna profesija koja zahteva složena komunikološka znanja, metode i tehnike i koja mora da se prilagođava opštedruštvenim promenama i tehnološkim izazovima
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.