Vesti

25. 05. 2017.

Izvor: www.jedinstvo.rs

Finansirati medijske sadržaje od javnog interesa

Gotovo da nema dana da novinarska udruženja ne obaveštavaju javnost o teškom finansijskom stanju u medijima. Takav problem nije zaobišao ni medije na Kosovu i Metohiji. Za štampane medije ne postoje pravne prepreke da novine iz centralne Srbije dođu do čitalaca na KiM, s obzirom na to da je propisima, evropskim, našim i naše južne pokrajine, uređena sloboda distribucije štampe. Suprotno tome, elektronski mediji na KiM mogu emitovati program samo uz dozvolu Privremenih kosovskih institucija. O novinarstvu, problemima sa kojima se suočavaju lokalni elektronski mediji na KiM i njihovom opstanku razgovarali smo sa Budimirom Ničićem, predsednikom Društva novinara Kosova i Metohije i potpredsednikom UNS-a.

Novinarstvo kao profesija suočeno je sa ogromnim izazovima od finansijskih do društvenih mreža koje preuzimaju funkciju koju je novinarstvo obavljalo. Šta je neophodno učiniti da novinarstvo ostane časna profesija?

Što se finansijskih problema tiče, potrebno je na neki način obezbediti sistemsko finansiranje medija kroz projekte. Dakle, jedan od načina na čemu naše udruženje insistira godinama je da se obavežu lokalne samouprave da svake godine izdvajaju određena sredstva za finansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa. Ono što je najvažnije u tom procesu je da o tim projektima moraju da odlučuju nezavisne komisije koje su većinski sastavljene od predstavnika novinarskih udruženja, a ne od opštinskih ili partijskih zvaničnika. Kad su društvene mreže u pitanju one u mnogim situacijama zbunjuju javnost, jer svako može da objavi šta hoće kao vest na tim mrežama. Međutim, uglavnom su tradicionalni mediji još  ti koji imaju kredibilitet i ono što je dobro mislim da javnost ume da prepozna razliku između takozvanih medija, odnosno raznih portala bez impresuma, profila na društvenim mrežama i slično i tradicionalnih medija koji odgovorno rade svoj posao.    

Šta je, po vašem mišljenju, uzrok tome da se sve više iz medija gubi kritička, profesionalna i nezavisna priča o najvažnijim društvenim pitanjima, a da taj posao preuzimaju na svoj način tabloidi?

Loša ekonomska situacija u medijima je uzrok tih problema koje ste naveli. Ne možete od siromašnih medija očekivati da se bave ozbiljnim istraživačkim novinarstvom. Takođe, razne vrste pritisaka koje su povezane za lošom ekonomskom situacijom novinara dovode to toga da, pre svega uredništva odlučuju da se ne bave određenim temama, da ih jednostavno izbegavaju. Javne institucije su, na primer, najveći oglašivači, a bili smo svedoci, da su povlačili svoje oglase, kada bi se u određenim medijima pojavila kritika usmerena ka nekome u vlasti. To nije samo finansijski udar za te novine, već je i poruka svima ostalima kako se lako može ostati bez plate ako se dira u temu koja ne odgovara nekome. Sve to zajedno je dovelo do toga da mnogi novinari i odustaju od svoje profesije, da se opredeljuju za nešto drugo. Ne bih se složio sa tim da tabloidi preuzimaju taj posao, jer oni po svojoj osnovnoj karakteristici, a to je da su tabloid – ne mogu taj posao da rade.  

 Novinarska udruženja, stručna, medijska javnost pa  i političari   tvrde da je funkcija medija da budu kontrolor i korektor u društvu. Da li je tako u praksi?

Nažalost, nije tako. Isto kao što smo bili svedoci ukidanja oglasa, bili smo svedoci i ukidanja emisija, odnosno da se pod različitim izgovorima odluči da se neke emisije ne emituju. Naravno, reći će mnogi, da postoje i danas neke satirične emisije u kojima se kritikuje vlast, ali satira može da ismeva realnost, ali ona ne može da zameni istraživačke tekstove i emisije.

Kako ocenjujete saradnju i otvorenost prema medijima nosioca javnih i političkih funkcija na Kosovu i Metohiji?

Ta saradnja je veoma loša i većina političara, posebno srpskih, su potpuno zatvoreni prema medijima odnosno prema javnosti. Imamo, na primer, ljude koji su godinama u parlamentu Kosova, a neki čak i dva, tri mandata, koji se nikad nisu pojavili u nekoj TV emisiji, ili govorili za medije duže od 30 sekundi. Naše udruženje ovde na Kosovu je pre tri godine ustanovilo (ne) priznanja „Crni božur“ i „Beli božur“. Dodeljujemo ih na kraju godine pojedincima ili predstavnicima institucija. Oni koji su imali najbolju saradnju sa novinarima i medijima – dobijaju „Beli božur“, a „Crni božur“ dobijaju oni koji su bili zatvoreni prema medijima. Svake godine je broj kandidata za „Crni božur“ mnogo veća nego za „Beli“ i iz toga zaključujem da je saradnja veoma loša. Političari nikako da švate da im je obaveza da javnosti, odnosno građanima, podnose izveštaje o tome šta i kako rade. Međutim, i građani su očigledno kratkog pamćena i ne „kažnjavaju“ takve političare na izborima,  jer ne znam kako da drugačije protumačim to što pojedini političari, koje nikad nismo čuli da nešto kažu u medijima ili videli na TV da nešto konkretno rade, godinama opstaju na političkoj sceni.    

Poseban problem je funkcionisanje srpskih elektronskih lokalnih medija  na KiM. Kako vidite njihov dalji opstanak?

Većina srpskih medija na Kosovu opstaje kroz projekte i donacije kojih gotovo da više i nema. Ako se sistemski ne reši pitanje finansiranja tih medija oni ne mogu dalje da opstanu. Postoje dva pravca za   rešavanje problema tih medija. Prvi je da država Srbija prestane da se prema nekim medijima ponaša kao majka, a prema nekim kao maćeha. Dakle, Srbija preko Javnog preduzeća „Mreža - Most” izdvaja nekoliko miliona evra godišnje za finansiranje četiri medija na Kosovu. Postavlja se pitanje zašto samo četiri i šta je sa ostalih dvadesetak elektronskih medija. Na primer, uprkos značajnom novcu koji od države dobija, „Mreža - Most” nije u stanju da obezbedi novinara i snimatelja koji bi za skromni honorar izveštavali iz Goraždevca, najveće srpske sredine u Metohiji, dok njihove mikrofone viđamo širom Srbije na političkim skupovima vladajućih stranaka. Drugi pravac  je da kanal na srpskom jeziku RTK 2 konačno postane ono što Srbima na Kosovu pripada i da se preko tog kanala obezbedi regularno finansiranje kvalitetnog lokalnog programa, a samim tim i organizacija koje bi se bavile njegovom produkcijom.

Dosledno i dugo se  UNS i DNKiM bore da RTK 2 postane nezavisni srpski kanal. Verujete li da je to u skoroj budućnosti ostvarivo i da li bi sa tim bio rešen problem i lokalnih elektronskih  medija?

Bio bi u velikoj meri rešen problem onih medija koji proizvode kvalitetne programske sadržaje koje mogu da prodaju tom kanalu. Da li će Srbi na Kosovu dobiti nezavisni TV kanal koji im pripada to sad zavisi od političara. Što se našeg udruženja tiče, mi smo uradili sve što je bilo u našoj nadležnosti, izborili smo se da od Martija Ahtisarija dobijemo nezavisni kanal na papiru. Međutim, političari su to 2012. godine upropastili, a sadašnje političare to očigledno ne zanima. Beograd, takođe, ne zanima, iako ima mehanizme da natera Prištinu da Srbima da kanal kakav im pripada. Ne znam šta mi više da radimo. Dva puta smo bivša predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović i ja pisali Marku Đuriću da nas primi, da mu objasnimo situaciju i predložimo kako i šta Beograd treba da radi po tom pitanju, ali nažalost, evo već dve godine čekamo da nađe vremena za to. Pokušaćemo uskoro kod premijera i budućeg predsednika Aleksandra Vučića.

Ukoliko se zakonski reguliše  izdvajanje iz budžeta lokalnih samouprava za  rad   lokalnih medija, očekujete li da to primene i privremeni opštinski organi  na Kosovu i Metohiji  koji će se inkorporirati  u Zajednicu srpskih opština?

Po slovu zakona bi to trebalo da funkcioniše i ovde na KiM, međutim da bilo šta ti organi mogu da primene, verovatno se ne bi zvali „privremeni“, niti bi se zvali „organi“. Ako znamo da ne mogu da plate struju školama, bolnicama, bibliotekama ili da obezbede osnovne uslove za rad tih institucija, onda to dovoljno govori na kom su im mestu mediji. Ne odbacujem mogućnost da se pitanje finansiranja lokalnih medija u budućnosti bolje organizuje kroz rad Zajednice srpskih opština. Nadamo se da ćemo imati priliku i mogućnost da se kao novinarsko udruženje oglasimo povodom predloga statuta ZSO i damo naša mišljenja i predloge.  

Na KiM su stalne političke i društvene turbulencije.  Koliko mediji  prepoznaju javni interes u međuetničkoj komunikaciji i interkulturalnosti?

Nažalost, živimo na prostoru gde je vest ako Srbin i Albanac zajedno popiju kafu. Međutim, više je vesti o sukobima, nego o saradnji. Ako se i govori o međuetničkoj komunikaciji, onda se to radi kroz praćenje nekih multietničkih projekata gde je do saradnje došlo iz nekog interesa, a ne normalne društvene potrebe održavanja dobrosusedskih odnosa. Tu postoji i jedan objektivan problem, a to je nepoznavanje jezika sredine. Danas mladi Srbi ne znaju reč na albanskom, i obrnuto.

DN KiM nedavno  je uspostavilo  saradnju  sa albanskim udruženjem novinara. U kojoj meri će to pospešiti medijske slobode u društvu sa nedemokrastkom tradicijom kakvo je kosovsko?

Imamo dobru saradnju sa Asocijacijom profesionalnih novinara Kosova koja okuplja albanske kolege. Naši problemi su uglavnom zajednički i jedino zajedničkom borbom i upornošću možemo nešto da postignemo. Posle naših zajedničkih inicijativa i apela već je postignut jedan rezultat,  a to je da glavni tužilac Kosova imenovao tužioca koordinatora zaduženog samo za slučajeve koji se odnose na novinare i medije. Ne zaboravite, UNS neprestano podseća da nisu pronađene ubice, otmičari, a negde čak ni posmrtni ostaci novinara i medijskih radnika. Imamo zajedničkih 13 slučajeva od 1998. godine do 2005. i za razrešavanje tih zločina su sigurno zainteresovane i albanske kolege.  R. K.