Vesti

28. 09. 2017.

Autor: Željko Cvijanović Izvor: www.vidovdan.org

Željko Cvijanović: Vukašinu po zemlji se vuče

Naravno, Vukašin će moju tvrdnju veoma lako demantovati tako što će pokazati jedo jedino saopštenje novinarskog udruženja kome je godinama bio na čelu, a u kome se brane profesionalna ili ljudska prava samo jednog jedinog novinara koji nije bio njegov politički istomišljenik, bipo koga ko nije bio sa njegove strane limesa.

Zašto priča o Vukašinu Obradoviću ima jaču poentu od svih bajki braće Grim, uključujući i Kraljevića žapca

1. Dan pošto je objavio da gasi svoje Vranjske novine, Vukašin Obradović započeo je štrajk glađu. Tim gestom, kako je rekao u propratnom pismu javnosti, nastojao je da ukaže „na sav besmisao borbe za slobodu medija, koju vodimo u poslednjih tridesetak godina“. Kao i Vukašin, bio sam u prilici da ugasim sopstvene novine, znam koliko to boli, a znam i kako je kad se to događa voljom nečije političke odluke, i zato neću seiriti nad njegovom nevoljom. Utoliko pre što, govoreći o Vukašinu Obradoviću, govorimo o jednom od, ljudski gledano, pristojnijih primeraka njegove političke vrste.

Radi se, međutim o tome da Vukašinova priča govori sto jezika, budući paradigma današnjih prilika u srpskom novinarstvu i politici. Tako je njegova lična drama postala jedna zaokružena struktra o našim prilikama iz poslednjih četvrt veka, sa svim svojim nevidljivim uzrocima, vidljivim simptomima, uvrnutim naravima, apsurnim kulminacijama i, nažalost, bolnim epilozima.

2. Sve je tu za tragediju; fale samo konačna spoznaja i katarza. Dovodeći do kraja svoj novinski projekat, Obradović, kao testament, ispisuje sopstveni bilans – kako je, kako kaže, pomerao granice slobode i demokratije, i kako je pao u borbi za „slobodu medija“. Avaj, kako smo sejali u prethodnom stoleću, svako naše finale u prvih 20 godina ovog neizostavno je mučno, kao i svaki tragičan kraj kome dakle izmiče ne samo katarza već i makar letimična spoznaja o uzrocima propasti.

Kako ćemo, dakle, decenijama lečeći srce, a umirući od, recimo, hemoroida, spoznati kad smo zapravo pali u borbi za „slobodu medija“? Kad i ostatak zapadnog sveta, onog časa kad su mediji napustili odbranu javnog interesa? Onog momenta kad su, namerni da zadrže sve privilegije koje sleduju braniocima javnog interesa, javnim interesom proglasili ono što su zapravo branili – interes najjačih protiv najslabijih i u društvenoj i u planetarnoj bici? Onog trenutka kad su novinari postali vojnici naoružani smrtonosnijim oružjem od svakog do tada zapamćenog, vojnici na koje se nije smelo pucati, jer oni su, zaboga, branili javni interes, a ne interese jakih?

Ili su uzroci našeg pada manje obojeni planetarnim, a više lokalnim trendovima? Kad su, dakle, propale Vranjske? Kad smo, pod izgovorom borbe za slobodu, počeli da ubijamo sopstveno medijsko tržište i nismo prestali da udaramo sve dok je davalo znake života? Ili kad nam nije bilo dovoljno da jednom poverujemo kako je sasvim u redu da Dragoljub Milanović 5. oktobra dobije one batine pred Erteesom nego se nismo počešali ni kad je jedino on na celom svetu robijao zbog Srba pobijenih u NATO agresiji? Ili onda kad smo počeli da branimo jake od slabih tvrdim moralističkim argumentima?

3. Kad nam je to pošlo za rukom, posle je sve bilo lako: i to da „sloboda medija“ važi samo za „nas“, za one sa „ove“ strane globalnog gibanja i „ove“ strane tranzicionog limesa. Da važi za naše političke istomišljenike i naše interesne srodnike, ali ne i za one koji nisu imali sreće kao „mi“, ostajući sa „one“ strane limesa, globalnog, političkog, socijalnog… Naravno, Vukašin će moju tvrdnju veoma lako demantovati tako što će pokazati jedo jedino saopštenje novinarskog udruženja kome je godinama bio na čelu, a u kome se brane profesionalna ili ljudska prava samo jednog jedinog novinara koji nije bio njegov politički istomišljenik, bipo koga ko nije bio sa njegove strane limesa. Nema toga, Vukašinovi neistomišljenici bili su tretirani kao „neprijatelji slobode“, a, kao što je odavno poznato iz osnivačkog narativa Vukašinove kaste, „za neprijatelje slobode nema slobode“.

„Sloboda“, dakle, nije bila univerzalan pojam, već neka vrsta političke pripadnosti, pa i kastinskog raspoznavanja. Unutar kaste povlašćenih dve decenije nije se postavljalo pitanje opstanka medijskih projekata – njih su najpre finansirali stranci, da bi potom naterali nesrećnu srpsku državu da, zajedno sa finansiranjem svake svoje propasti, preuzme i to. Kako se delom kaste postajalo ultimativnom slobodom da se potegnu, pretresu i dovedu u pitanje svi interesi sopstvene istorije, nacije i države, uz proporcionalnu podršku svakom interesu stranaca u Srbiji, tako smo dobili klasu medija koja je umela da bude veoma kritična prema vlasti, koja je nemilosrdno istraživala korupciju unutar domaće političke klase, koja je vizionarski ispisivala novi srpski kulturni model, hrabro izvodeći Srbiju iz njenog tradicionalnog okvira putevima neokolonijalne „modernizacije“. I nije za to vreme prozborila jednu kritičku reč o strancima („molim vas, pa to je teorija zavere“), svetu čije ideje u našoj hijerarhiji pojava egzistiraju iznad tradicije, zajednički sadržioci iznad nacije a potrebe iznad korupcije.

4. Seća li se još neko Studija B iz vremena Timofejeva, i on danas sigurno budi neku vrstu nostalgije među svetom koji „slobodu medija“ doživljava kao Obradović. Ničeg na tom oslobođenom Studiju Bnije bilo što su nam stranci smislili, a da nije promovisano kao sopstveni stav – istinabog na samo na Studiju B. Ne sećam se da je neka privatizacija ojadila radnike, a da Studio B to nije odbranio makar rečima da se to tako radi u Evropi i da više nema samoupravljanja. I sve bi to trajalo ko zna koliko da se i Studio B nije našao na spisku za privatizaciju, kad je Timofejev kao Jeremija zavapio do neba, preko noći se od liberala pretvarajući u Svetozara Markovića. Naravno, sve druge privatizacije i dalje su bile nesporne, sistem je i dalje bio savršen, samo je, eto, privatizacija Studija B bila greška.

Slučaj Studija B pod zakletvom svedoči da je problem tih namesničkih kasti u suštini sindrom logorskih kapoa. To što kapo pristaje da ubije za gospodara čini ga povlašćenim u odnosu na sve one koji su njegove žrtve, ali to ne znači da i sam neće završiti tako, budući da ga njegove povlastice ne prebacuju u klasu gospodara, nego dobacuju taman toliko da skonča među poslednjim u klasi žrtava. Isto kao Studio B. Isto kao Vranjske.

5. Ne sećam se da je bilo glasnijih zagovornika poslednjeg seta medijskih zakona od NUNSa i Obradovića. Dok je vlast taj „neoliberalni“ koncept medija prihvatila, jer je došao kao nalog iz Brisela, omna je istovremeno razmatrala kako će spasiti svoj medijski uticaj. Vukašin je za to vreme naivno verovao da, što zakon bude glasnije podržavao, on će se manje odnositi na njega, jer je on borac za „medijske slobode“. I bio je, zato je pušten da umre među poslednjim. Šta se zapravo dogodilo?

Nijednu godinu od skoro dve decenije svog izlaženja Vranjske nisu sebi obezbedile ni na tržištu kupaca novina ni na tržištu oglašivača, već uvek i samo na tržištu donacija, kojima je plaćana politička i društvena orijentacija tog lista. Ali, kao što se sa Vučićem unutar Srbije strukturno promenilo mnogo toga, tako se promenila i logika tržišta donatora. Jeste Obradović sa svojim Vranjskim sledio interes stranaca, ali, pristojan kakvim ga je Bog dao, nije mogao da parira. Umesto njega, došli su mlađi, vitalniji, ovi što im ništa nije ni teško ni mrsko, ni da zabiju nos gde se to ne radi ni da se kače za kuke.

6. I tako, kao u lošim filmovima, ono što više nije mogao da im ponudi Obradovićev život, možda je mogla njegova smrt. Štrajk glađu, koji jeste neka vrsta manje ili više uspelog pokušaja samoubistva, trebalo je da okupi njegove istomišljenike po pitanju doživljaja „slobode medija“ u pritisku na vladu, koja je, kad je Obradović u pitanju, jedna od nevinijih adresa.

Da laž, posebno ona u koju ste sami poverovali, može da bude toliko žilava, dokaz je upravo Obradović. I mi i on znamo ko je presekao da njegovih novina više ne bude, ali ni mi ni on ga ne očekujemo da gladuje pred, recimo, kancelarijom Evropske unije, gde bi to logika događaja nalagala. Umesto toga, svi ga očekujemo upravo tamo gde su se skupili njegovi istomišljenici. Hajde što ta tragedija nije imala svoju katarzu, već što je niko nije ni očekivao.

7. Obradović nam tako naknadno ispisuje definiciju kapoa: to je čovek koji se vodi logikom moćnog dželata, i to dok se kreće ususret svojoj sudbini nejake žrtve. Zato nijedan kapo ne nauči ništa iz svoje sudbine, ali priča o njemu toliko je diskurzivna i toliko prožeta značenjima da ne može biti beskorisna.

Zato je, dok se Srbija kreće prema svom geopolitčkom ishodu, važno znati da Vukašinova priča ima univerzalna značenja. Zato je ovo jače od braće Grim, utoliko pre što ne znam nikog da je sreo kraljevića koji je prethodno bio žabac; dočim smo obratnom svi makar jednom svedočili.