Vesti
22. 10. 2018.
Čaba Presburger: Politički uticaji i pritisci su najveći problem manjinskih medija
„Mediji u Srbiji nisu potpuno slobodni. Taj zaključak odnosi se i na manjinske medije. Problemi su slični, ali se kod manjinskih medija oni višestruko osećaju, jer je manjinski medijski prostor suženiji, novinari tu nemaju mnogo alternative“, rekao je za „Komšijske novosti“ novinar-publicista Čaba Presburger. Nekadašnji glavni urednik dnevnog lista "Mađar so" kaže da na uređivačku politiku manjinskih medija „nesumnjivo postoje politički uticaji i politički pritisci“.
„To ni rukovodioci ovih medija ne poriču, šta više, neki od njih smatraju da je ’normalno’ da su mediji čiji je osnivač nacionalni savet ab ovo ’prorežimski’. Novinari u ovim redakcijama više nisu entuzijasti koji proaktivno traže teme za ozbiljnu obradu, nego su rezignirani izvršioci propagandnih zadataka koji stižu iz stranačkih centara. Politički uticaj manjinske političke elite više nije na nivou diskretne 'molbe' – stižu konkretni i oštri zahtevi za izvršavanje partijskih zadataka“ kaže Presburger.
On dodaje da su „među najčešćim problemima i neravnopravan položaj redakcija i samim tim i novinara“.
„Na primer, miljenici političke elite dobijaju ekskluzivne informacije, više državnih para putem reklama i projektnog finansiranja, imaju bolje uslove za rad od onih koji su kritični prema političkoj eliti“, rekao je Presburger.
Na pitanje ima li cenzure u manjinskim medijima, odgovara – dakako!
„Prisutna je i autocenzura, naravno. Autocenzura je deo svakodnevice novinara i urednika manjinskih medija. To je kao 'dobar dan'. Višegodišnja dresura sa strane političke elite je urodila plodom. Svi tačno znaju u redakciji, o čemu sme i o čemu ne sme da se piše, unutrašnja cenzura i više nije potrebna. Kada, pak, kažemo da cenzura postoji, to se odnosi na pojedine autore, intelektualce, koji su stavljeni na crnu listu i njihovo mišljenje ni u kom slučaju ne sme biti objavljeno u pojedinim manjinskim medijima. Razlozi za autocenzuru su pre svega egzistencijalne prirode, ali tu su i nedostatak hrabrosti, rezigniranost, odsutnost profesionalne etike“, navodi on.
Ekonomski položaj manjinskih medija, smatra, generalno nije ništa bolji od položaja većinskih medija, što fundamentalno utiče i na medijske slobode.
„Manjinski mediji u Vojvodini koji imaju stalnu, mesečnu dotaciju iz budžeta Pokrajine, samim tim i neku egzistencijalnu sigurnost, dugo su čuvali svoju nezavisnu uređivačku politiku, jer je finansiranje bilo regulisano pravnim aktima. Ali od kada je taj iznos smanjen, a neke pozamašne sume stižu preko političkih struktura, pre svega iz matičnih zemalja, i medijske slobode su u većoj meri ugrožene“, kaže Presburger.
Projektno sufinansiranje medija, kaže, iako je samo po sebi dobra mogućnost za finansiranje medijskih sadržaja i afirmaciju medijskih sloboda, „postala je farsa zbog izigravanja zakonskih pravila prilikom imenovanja članova u komisije, pa i zbog donetih odluka na neprofesionalnoj osnovi“.
Na medijske konkurse prijavljuju se i manjinski mediji, kako kaže Presburger, „oni koji imaju predispozicije za to“.
On ističe i da nacionalni saveti nacionalnih manjina imaju uticaja na uređivačku politiku medija.
Presburger smatra da medijsko zakonodavstvo na polju manjinskih medija „uglavnom nije loše, ali da ima prostora za poboljšanje“.
„Ove zakone bi pre svega trebalo u potpunosti primeniti, pa onda videti kako funkcionišu u praksi. Sa aspekta neutralisanja političkog pritiska, mišljenja sam da je najvažnija karika u lancu odlučivanja imenovanje glavnog i odgovornog urednika medija čiji je osnivač nacionalni savet nacionalne manjine. Dobro je što je došlo do pomaka u zakonu i umesto nacionalnog saveta, glavnog i odgovornog urednika sada imenuje upravni organ izdavača čiji je osnivač nacionalni savet, a dve trećine članova organa upravljanja čine takozvana 'nezavisna lica'. Međutim, to nije dovoljno: upravni organ treba da bude tripartitan, sastavljen od predstavnika nacionalnih saveta (1/3), predstavnika redakcije (1/3) i predstavnika civilnog društva (1/3). A trebalo bi razviti i neke samoregulatorne mehanizme, na primer, da glavni urednik bude imenovan i razrešen isključivo uz obavezujući pristanak redakcije“, kaže Presburger.
On smatra da od veličine same manjinske zajednice kojoj je medij namenjen zavisi i to može li on da posluje po tržišnim uslovima.
„Na primer „Családi Kör”, nedeljnik na mađarskom jeziku, već 30 godina živi na tržištu, od tržišta. Naravno, uslovi su sve teži i teži, kako štampana izdanja imaju sve manju publiku, a tu su i demografski razlozi. Ali poslovanje po tržišnim uslovima nije nemoguća misija! U svakom slučaju, manjinski mediji, koji su pod okriljem nacionalnih saveta, treba da imaju stalnu i stabilnu dotaciju iz budžeta, ali je jako važno sa aspekta medijske slobode da njihova uređivačka politika bude zakonskim rešenjima zagarantovana“, rekao je Presburger.
Međutim, jedan od problema je i što mediji na jezicima manjina, nažalost, kaže on, nemaju publiku među pripadnicima drugih manjina.
„Zato bi bilo veoma važno da se najvažniji članci, ekskluzivne informacije, interesantni intervjui itd. manjinskih medija prevode na srpski i tako, eventualno preko novinskih agencija, u skraćenoj formi, plasiraju široj javnosti“, kaže Presburger.
Tekst je nastao u okviru projekta „Sloboda u manjinskim medijima“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.